Свети Трифун и принадлежности

"Црква Светог Трифуна слави као великомученика који је пострадао за хришћанску вјеру, не искључујући његов значај као заштитника брачне љубави и вјерности које су дио хришћанске проповиједи."

Пише Марко Шикуљак

И ствар стоји баш тако. На дан кад католици славе светог Валентина, на основу ког је пројектован конзумеристички празник Дан заљубљених или Валентиново, погодило се да православни Срби славе Трифундан. Свети великомученик Трифун се слави и као заштитник виноградара, па се на овај дан орезује винова лоза.

Међутим, како медијска глобализација чини да је Дан заљубљених далеко најпопуларнији тог дана, а СПЦ не може да поднесе да се нешто друго дешава кад они одреде да треба да се слави, долази до нежељених сцена. Пошто нема ауторитет да нешто забрани, долази до вјерског инжињеринга, по коме се Светом Трифуну у ресор пребацује брачна љубав.

Требало би се томе насмијати, јер је срећа па трифуну није запао хелоувин, па да се мора борити против зих духова. Са друге стране, док је за католичку цркву 14. , а за православну 1. фебруар. Уколико би се мислило о преласку на Миланковићев календар, Трифундан би био помјерен 13 дана напријед, па се не зна да ли би пренио принадлежности из ресора брачних љубави, или би се морало видјети шта ће му запасти тог 1. фебруара.

Ова моја зезанција има за сврху не да се се нешто вријеђа данашњи празник, већ да се провјери иглица на компасу. Не можеш се одређивати према другом, него према себи. Ни дан заљубљених нема никакве везе са светим Валентином и католичком црквом, сем нешто митологије, која је могућно и измишљена за ту прилику. Не мора се СПЦ утркивати да буде фенси, то није посао цркве.

И медији би требали престати уносити забуну, како се данас слави празник “великомученика Трифуна и Валентина, који припада католичкој културној традицији”. Зна се шта славе једни, шта други, а заједно омладина и једних и других, а богами и трећих, славе нешто треће.

Углавном, све цркве имају проблем са тим да признају да постоје људи који је не петљају у њихова посла, или да вјерници имају још нешто живота мимо вјером им прописаног.

Чему то, ако се зна да су временом сакупљали различите обичаје и убацили их у своју праксу, да не би одбијали вјернике. Уношење лиснате гране за Божић, било јелке у западној цивилизацији, или храста (митског дрвета) код Словена, је пагански обичај по коме се живот и прољеће сачува у кући док сунце не огрије. Исто тако, у Персији обичаји око њихове нове године имају доста сличности са Божићем и Васкрсом. Није дакле све почело васељенским саборима.

Но кад смо код Светог Трифуна, мање је познато да је он поред винограда заштитника од поплава. Па да га не оптерећујемо брачном љубављу, требаће нам кад се буде овај снијег топио.