Шути и потпиши се

Диктат – форма контролног рада за основце. Ученици ломе прсте пишући, а наставник или учитељ диктира.

Пише: Жељко Свитлица

Новинарски диктат – оно што код нас не уче, а могли би, поготово на одсјеку за новинарство, Факултета политичких наука . Посљедица је диктатуре полтронске свијести и користи се најгорим методама. И чека вас у "реномираним дневним листовима", када се запослите.

Примјер и методологија

Наслућујемо да Глас Српске компанији која га је купила служи као полигон за пљувачину. И то ону ситну, кокошарску. Главне новине у корпорацији, ако пљују, онда то озбиљно раде, као када некога сасвим "случајно" одаберу за мету – директора Шума РС, Срђана Љубојевића и његову кућерину, ових дана, а корупцију на универзитету и злочесте професоре нешто раније – Сарајку Ценић недавно, такође.

За то вријеме Глас Српске је ниво "колумнисања", посебно на тему Пициног парка, довео до комедије. Не желећи да своја цијењена и позната имена потписују испод текстова који без смисла и стила пљују по нечему, те "колумне" пишу највиши уредници, а потписују новинаре – најниже – на хијeрархији радног колектива.

Дакле, није по сриједи само сакривање истине и истицање лажи, те манипулисање објема, већ присуствујемо балу најјаднијих особина које професионалци у овом послу могу да баштине.

Ко зна колико текстова су разноразни уредници написали, па присилили младе новинаре да се потписију на исте, уцјењујући их послом и платом.

При том, огуглали на реалност и огрезли у свом уредништву/фотељаштву, те "колумне" су склопили тако провидно, да то више не изазива бијес и револт него – јад и жал. Бол.

Зашто је проблем написати да вам се не свиђају шетње и протести у Бањој Луци, навести разлоге, и потписати се именом и презименом?

Више је разлога, а као главни назире се кукавичлук, којег откријете у себи и на који заборавите, па сами себи тепате да сте на правој страни. Аутоцензура? Не, јер она је умрла, оног тренутка када пређете у офанзиву као дресиран чопор својих власника, при том газећи оне испод себе без имало професионалне задршке, а камоли бриге за оно што остављате у аманет генерацијама новинара, мислећи да крај долази онда када ваша утрнула оловка остане без тинте.

Полтронство? Да, али полтронство које фунцкионише на једном другом нивоу. Нека зна свако ко је добровољно или под присилом пристао да се потпише на нешто што није писао, да они који су га на то наговорили, то нису радили да би одбранили садашњу власт.

Напротив

Они који то раде, за циљ имају управо сигурност своје позиције када се сутра промијени рука која одобрава "помоћ медијима". Сакривени иза туђих имена, они чувају своја, за неке будуће властодршце, јер су годинама научили да се свака власт да промијенити, али свакој треба оданих новинара – а њихова диплома је из те школе.

Зато, људи, ево вам интернета. Ако вас киње, ако вас уцјењују скромном платом – напишите ко, како и зашто то ради. Имате бесплатен сервисе за блогове, имате портале, имате Фејсбук. Анонимност вам је загарантована, као и срамота и црвенило на лицу тих тамо, људи из канцеларија. А такве ствари се не могу купити новцем.