Стихови Милутина Бојића (1892-1917)

"Док дамари приште и играју жиле" (Химна 1911.)
"Херострати ми смо, без бакље без храма" (Херострати 1912.)

понедељак, март 19, 2018 / 09:28

Плава гробница

Ово му је естрадно свакако најуспјешније дјело, које никада неће моћи бити заобиђено приликом обиласка Крфа или говору о патњи на грчким обалама. Уткала се у потку историјског штива и захваљујући томе о Бојићу је остало помена. Коме год се помене његово име, оно не производи никакав ефекат, док се не каже како је он писац Плаве гробнице.

Пјесма је заиста међу најзаокруженијима и стилски најкомпактнијима у његовом остварењу цјелокупном. То чуди, особито када се зна да је написао уочи смрти 1917. године, а можда баш и због тога таква и јесте. Зрелији од тога више није могао бити. Као да је кроз њу избацио екслозију надахнућа и воље за све будуће године које неће доживјети.

Он од сасвим неомиљеног мјеста, гдје су у недостатку земље, радне снаге и страха од заразе; бацани у море мртви српски војници, прави митолошко поприште над којим се надахњују корифеји.

Његова је намјера да овом пјесмом одржи опијело "Без речи, без суза и уздаха меких", какво никад није виђено. Зауставља галије царске, иако је тај вид воденог траспорта далеко у прошлости, баш зато да би све вратио у античку атмосферу.

У пјесми, која је опијело на једном нетипичном гробљу, и од пјесника који се спрема у гроб поћи, осјећа се оптимизам и он тишину тражи: "Јер хоћу да мртви чују хук борбене лаве".

Има, такође, намјеру да здружи мирис тамјана и прах: "Уз тутњаву, муклу, добоша далеких". Погребени су "пролазна радост целог једног рода". "Зато гроб тај лежи у таласа сенци/ Измеђ недра земље и небеског свода".

Транседентна намјера Милутина Бојића је да чињеницу како су у чин погреба наши мртви управо упловили на нултој надморској висини, подигне на дуалистичи ниво земље и неба, те мора, односно морског дна као нечега између.

Има 14 строфа, што је за Бојића дуго. Од њих четири почињу са строфом Стојте галије царске, и начињене динамично са структуром стиха 14/7/14/7. Осталих 10 су класични дванестерци, са схемом риме а/б/а/б. Рефренске четири строфе имају ту идентичну шему.

Развејане ватре

Подсјетило ме на Јована Јовановића Змаја, или чак да сам пјесму још раније чуо или читао. У основи, говори о пролазности живота, о смрти и васкрсавању идеја, које су успоређене са ватрама.

На концу пепелиштем лута "Бог истине саме" и просипа сузе "Он, гробар џиновских угаслих ватара".

Ход

На карактеристичан, Бојићев начин, са фантастичким, емотивно-сјетним тоном, он се "смеје оном што детињство жали. /"Оне бледе дане туђих наданућа".

У суштини, ријеч је о раздјевичујућем осјећају при одрастању. О одрастању самом.

Сејачи

Охоли, млада без рида и крова/ Спремни смо, гробља да сејемо нова.

Последњи император

Азијске хорде надиру и свима су у атмосфери краја клонуле руке. Посљедњи император не потиче ни народ у страху, ни црквена звона која позивају у рат свети, тек замахује мачем:
"Замахну мач, јер кроз ноћ ко да спази/ Два плава ока тек рођена сина."

Страх

Вајка се на своје претке што су након војничких успјеха тражили утјеху у црним ризама, намјесто да су пили вина из "лубања празних". Тада би им пјевао химне, а овако је само устрашен да и он "Можда тражиће спасења, /Испод гране чемпреса и вења".

Химна поколења

Дужа. Поема из шест дијелова. Васкрс; Поход, Размах, Спомен (Велбужд), Фанфаре, Гробови. Писана 1913. године, вјероватно посвећена Балканским ратовима.

Без домовине, жене, светиње (1916.)

Посвећена изгнаничкој судби и нади у тријумф. У Светињи, али и у Без дома, ритмично понавља дјелимичне рефрене, односно стихове који имају заједничке дијелове, али се мијењају прилагођавајући се каквоћи строфе.

Напримјер:
Дајте ми први грумен земље свете/// Дајте ми прву кап светог кладенца…

Или у Без дома: Мисао нас једна раном зором буди/// Брига једна зором к’о џелат нас буди/// Да ли отац пати/// Је ли жива мати.

Вране

Ова пјесма ми се свидјела на самом почетку. Прочитао сам је прву, али је обрађујем на крају, како бих доказао да ми се и даље допада.

Лете вране и кроз јато их Бојић персонификује друштво. Уз борбени поклич очајног одјека: "Како је ужасно с другим једнак бити".

Вране су летјеле без циља, а онда је закликтао један вран "И водио циљу браћу своју црну/ Ћутећи су вране летјеле у ноћи". На тај призор он је задрхтао и осјетио се као жена која крене на "пут којим се пада".

"Трза се, а стид јој образе црвени./ Те вечери воља роди се у мени".

У стиху му се осјећа оклопност риме, која треба здраворазумски и друштвеноприхватљиво да оправда његову артистичку сомнабулију.

Допада ми се, да ћу је научити напамет, или бар на све ово одговорити стиховима још једне Бојићеве пјесме "Младост": "Ја знам само хоћу, а не знам шта хоћу" и даље "Стотину бих ствари у један мах хтео".

Обе пјесме писане су 1910.

Живот и дјело старозавјетног двадесетпетогодишњака

При обради његових драма, преписао сам му механички године живота и смрти крај имена, али сам потпуно заборавио да их срачунам, односно одузмем. Тек када сам установио да је Милутин Бојић умро са 25 година, схватио сам несмијешност његових комедија. Наивност драма.

Колико год да је ту омануо у квалитету, то даје чар његовој лирици, коју је без мјере претакао у сценска дјела. За њега су испрва веома крактеристична превирања изазвана бригом за будућност, страх од пролазности живота, сјета и депресивна нит. Поред, за то доба формулативног калемљења античких мотива у српски стих, Милутин Бојић има гомиле библијских инсерата, па и читавих тема, која ге без сумње опсједају.

У том приступању хришћанској религиозности, више би се могло рећи да је окренут ка семитској традицији и старозавјетно расположен, таман као газда-Младен, из истоименог романа Борислава Станковића.

Заљубљени Давид, Салома, Бајка о жени (Адам закликће дивљачи, са планина слазила је жена), гдје се за укус каноника фаворизује богохулан став, који је више храбар него искрен, обзиром на то шта пише у пјесми Страх. То је дио свијести који је веома мучио Милутина Бојића и његов тријумф над Давидовим посрнућем је више радост због антиципатора сопствених жеља:

С ножем у ноћ јурну, крикнув пун силине:

Уријина крв ће очај да ми спере

А град свети спава под велом тишине

Страст је закликтала на лешини Вере.

И у овој, али и у другим пјесмама овог раздобља 1911.-1913. има тенденцију издвајања посљедњег стиха, римовно везаног за претходну строфу, али усамљеног. Он има сврху да да финалну мисао, или да изврши преокрет, најчешће фанфарно свечан и пун драмског набоја.

Примјери у Посљедњи император, Херострати, Развејане ватре, Салома, Deus Deorum, Вера, Земља олује, Син велможа, Противници, Страх, Јесен на Вардару, али и у пјесмама из 1915. Кроз пустињу, те из 1916. Мећава.



Оставите одговор