Седмица Београдског филма – НОРМАЛНИ ЉУДИ (NORMALNI LJUDI)

Вођено рачуна о фотографији. Сиви предкишни тонови, с рутавим циглама раздрљених фасада, које ничим не говоре да су Београдске. У мутној води сценарија, интелигентно прогледује сребрнаста нит основне мисли: Ако хоћеш да ти буде добро, мораш неког да зајебеш. Зачуђује способност да се нађе разумска срж, која нема таблоидну ноту. И ниво кормиларског умијећа, обзиром […]

субота, мај 14, 2011 / 06:13

Вођено рачуна о фотографији. Сиви предкишни тонови, с рутавим циглама раздрљених фасада, које ничим не говоре да су Београдске.

У мутној води сценарија, интелигентно прогледује сребрнаста нит основне мисли: Ако хоћеш да ти буде добро, мораш неког да зајебеш. Зачуђује способност да се нађе разумска срж, која нема таблоидну ноту. И ниво кормиларског умијећа, обзиром на контролисано географско поријекло редитељеве идеологије. А она није у Србији.

Одлично је то што је пун шупље приче, накупљене по социопатским локалима: Не могу да играм фудбал, ако су коцкасте стативе. Стативе требају бити округле. Да лопта кад удари, уђе унутра.Кад су коцкасте, онда се одбије.

Уз истовремени труд да фузија слике и тона има наративни ефекат, ово је јединствен примјер у пост-СФРЈ кинематографији Београда: да визуелно има већи дио колача, него спонзорисана НВО-прича. Као у ванредној сцени рекреације, која је срж спорта. Мало питомије ратовање, овдје игра улогу чворишта за најбитније ликове у драми. Није бизаран као призор рвачица у блату, једино зато што по киши играју на бетонској подлози.

НОРМАЛНО. Мантрање над овом рјечју страног поријекла, служи изградњи унутрашње семантике, у којој немамо отклон из свакодневице друштвених маргиналаца. Једини испуст ка свијету људи са ТВ реклама, јесте глумица у коју се конобар заљубљује. Он у локалну кафану, пуну губитника, доноси глас како су и познати глумци нормални људи.

Осликавање једног социјалног миљеа, не би имало тешко пробављиве конотације, да нијесу исувише нападно уведени национални предзнаци. За друштвену групу Нормалних људи, Ел Дорадо постоји и унутар граница њихове земље. Достигне ли се Цеца, Сека или Веран Матић.

Усљед сопствене незадовољености, неко чини да сви Београђани (Србијанци), земљу спаса виде у Грчкој или Мађарској. Читав национални идентитет, сведен је на лично одушевљење Јужном Америком. На дилему између Роналда и Марадоне.

Стога је вјешто ескивиран угаони камен ове продукцијске и идеолошке гране, обично сублимиран у јалове расправе о гадости народњака. Паразитски осјећај је стучен у крај. Претежно позитиван лик, прихвати коначно спасоносну идеологију (Или неког газиш, или он гази тебе). И осване у Будимпешти.

Радије бих да то посматрам као сиротињски прескок у продукцији (Мексико је далеко), него као савјет продуцената за пут у ЕУ.

(Редитељ: Олег Новковић; Улоге: Небојша Глоговац, Љубинка Кларић, Иван Јевтовић)



Оставите одговор