Седам година од убиства Милана Вукелића: Ко краде – убија (2)

Седам година од убиства Милана Вукелића (6. новембра 2007. године) јавност ћути, а власт коју је прије своје смрти оптужио за тешки криминал, више и не помиње овај страшни злочин.

пише: Миљан Ковач

Иако сам био свједок многих догађаја који су претходили злочиначком смакнућу овог храброг човјека, и само чудом ту вече нисам био у његовом експлозијом разнесеном аутомобилу, Полицију РС, с изузетком једног мистериозног позива, никада није интересовало шта могу рећи о овом злочину.

Милан Вукелић је био мој сарадник, мој новинарски извор, мој пријатељ, али прије свега човјек који се није плашио да изнесе чињенице о спрези режима Милорада Додика и грађевинске мафије у Бањалуци. Своју храброст је платио животом.

У наредним данима, у сусрет седмој годишњици од како су га они који, не знају шта је храброст, на свој кукавички начин уклонили са лица земље, одлучио сам да објавим више дијелова књиге коју припремам под насловом „Ко краде – убија“.

Вучко међу вуковима

Тумарао сам предвече тог позног љетног дана по бањалучком насељу Старчевица, присјећајући се упута које ми је претходни дан телефоном дао човјек са којим бих ту требало да се нађем.

“Близу старе зграде МУП-а, одмах ту код самачког хотела, с бочне стране…” , присјећао сам се шта ми је човјек рекао. Узалуд, лутао сам око самачког, и баш када сам одлучио да га опет позовем с мобилног телефона и затражим помоћ, угледах у приземљу једне стамбене зграде стаклени излог кафане коју сам тражио. Телефонирао сам. Каже да је у аутомобилу и да стиже за трен. Тако је и било. Ауто се паркирао у мојој непосредној близини и из њега је изашао крупан човјек са дебелом фасциклом испод мишке. Подигао сам руку: “ Господин Вукелић?”, обратио сам му се. “Да, ви сте Ковач?" Руковасмо се.

– Гдје ћемо сјести? – упитао је и само одговорио:
– Можемо у моју канцеларију, овдје одмах поред кафића, ту је мирно и неће нам нико сметати.

Сложих се и одмах се нађосмо пред једним вратима која је он откључао и позвао ме да уђем.

Ушли смо у просторију чији су зидови били прекривени полицама препуним докумената. На средини – велики канцеларијски сто. На њему рачунар, окружен хрпом фасцикли, регистратора, ЦД-ова…

– Шта ћете пити? – прекиде краткотрајну тишину.
– Не знам… Шта ћете Ви? – промрмљах.
– Ту поред, је мој кафић “Вучко”, могу нам донијети шта год хоћете..
– Добро. Може неки сок… Ђус ако има…
– Важи, ево сада ћу ја.

Устаде и изађе напоље. Након неколико минута на вратима се појавила конобарица са послужавником … Након што је пиће спустила на сто, он јој се захвали и она оде. Устао је за њом и закључао врата.

– Овако је боље, да нам нико не смета. Могли смо и у кафану, али тамо не би могли на миру разговарати – Рекао је ово некако унезвијерено помало уплашено. Сједе немирно се осврћући око себе.
– Можда би и Ви ракијицу?
-Не, хвала.
-И молим те, хајде да се не персирамо.
-Важи – прихватих.
-И шта има у “Патриоту”? Оштри сте. Читао сам ове Васковићеве текстове. Ево имам их овдје.

Убаци ЦД у рачунар и отвори један фолдер у којем су се налазили скенирани текстови из “Патриота”. Једна насловна страна из 2004. године на којој је била фотографија Чеда Савића, директора ЗИБЛ-а.

Човјека, с којим је Вукелић у сукобу. То сам чуо и прије него сам се упознао с њим. Чуо сам да је емитован прилог колеге Владимира Шушка, на БХТ 1, у емисији “Црта”. Нисам гледао, само ми је уредник то кратко рекао прије него сам кренуо да се упознам са Миланом Вукелићем, инжењером запосленим у Заводу за изградњу Бањалука (ЗИБЛ).

У магазину, “Патриот” је пар година раније објављено пар текстова о Савићевој спрези са криминалом. о његовим чврстим везама са тзв “грађевинском мафијом”. Везама чија се обострана корист мјерила милионима марака узетим из буџета Града Бањалука – са грбаче свакога ко је икада у овоме граду платио и пфениг пореза, таксе или фамозне накнаде ЗИБЛ-у. У тим текстовима, осим Савића, помињан је и његов замјеник, а потом и насљедник Александар Цвијановић, чија ће супруга Жељка, неколико година касније постати предсједница Владе Републике Српске. Њен супруг ће остати упамћен по томе што је свом оцу Живораду, пензионеру из Прњавора, додијелио стан ЗИБЛ-а у Бањалуци, иако ни у овој фирми ни у овом граду никада није живио ни радио.

Ситница. У поређењу са “пословним духом” какв је у ЗИБЛ-у на челу са Савићем развијан.

Истини за вољу, тај исти Савић, био је само карика у ланцу скоро па савршеног криминала, чији је основни плијен поред опраних милиона марака постало градско грађевинско земљиште у Граду Бањалука. Како? Једностано, ако се све карте поклопе. А карте у овој игри су биле: скупштинска већина у Граду Бањалука, која је усвојила прописе (у колизији са прописима РС и БИХ) који омогућавају ЗИБЛ-у монопол у области грађевинарства на подручју Града Бањалука. На основу таквих аката ЗИБЛ је, у случајевима када је инвеститор Град, расписивао тендер, вршио одабир најповољнијег понуђача за извођење радова, вршио надзор и на крају пријем изграђеног објекта!?

Захваљући оваквом поретку ствари, створена је трагикомична ситуација у којој су збијане прилично киселе шале, сваки пут када из Градске управе најаве изградњу неког новог објекта. Људи су се “кладили” ко ће добити посао: фирма “Интеграл” Слободана Станковића, фирма “Интегра” његове супруге Славице Станковић, “Нискоградња” Љуба Ћубића или, ако је ријеч о уређењу зелених површина, “Тамарис” Милорада Јањетовића, осим у случају када прегори сијалица градске расвјете, или осигурач у некој Мјесној заједници када се као најповољнији извођач тако “сложених” радова редовно бирала фирма “Калдера” Миће Чичића…

Шалу на страну, послове је Град Бањалука додјељивао још неким фирмама, међутим, готово без изузетка увијек је била ријеч о политички подобним фирмама чији су власници и у личним пријатељским односима са Милорадом Додиком, лидером Савеза независних социјалдемократа (СНСД).

Ово није ишло у прилог предизборној демагогији, па је то ваљда и био разлог што је Додик пред локалне изборе 2004. године, Савића искључио из странке и одборницима СНСД-а (који су и тада чинили већину у Скупштини града, наложио да га смијене са мјеста директора ЗИБЛ-а). Тим поводом предсједник СНСД-а је издао и саопштење. Било је то, присјећам се док сједим с Миланом, велико изненађење за јавност. Међутим, мјесец, два послије, када су избори окончани, Савић је и даље остао на истој функцији, а одлуку – наређење његовог партијског шефа да буде смијењен – нико није ни помињао. СНСД је на тим изборима чак повећао број одборника у Скупштини града. Напротив, “смијењени” Савић ће руководити ЗИБЛ-ом и у вријеме док је тој фирми повјераван посао надзора на изградњи нове зграде Владе РС, за коју је Влада под предсједавањем Милорада Додика издвојила преко 150 милиона марака! Чијег новца!?

– И ја сам члан СНСД-а – изненади ме Вукелић.

Погледах га с невјерицом.

– Да – Осмјехну се.

– Бар сам био. Имам и сада чланску карту.

– Стварно?

– Да. Учланио сам се давно, јер сам био сто посто увјерен да је то партија која ће се борити за увођење реда и која ће нас повести напријед – насмија се сада гласно.

– И ево гдје су нас довели – констатовах.

– Да. Хоће ли ускоро пасти, докле ће владати? Шта ти мислиш? Ја мислим да их је народ прочитао.

– Није. Владаће још дуго, побиједиће и и на наредним изборима. Прејаки су. Имају апсолутну власт и сигурно ће владати и до 2012. Послије не могу ни да претпоставим шта ће бити…

– Мислиш?

– Мислим.

– Сада си ме разочарао.

– Волио бих да нисам. Али мислим да је тако. Не зато што су они квалитетни већ зато што имају апсолутну власт и што је опозиција преслаба. Скоро да је и нема.

– Ја сам одлучио да се учланим код Јандрића у НДС! Разговарао сам са њим не знам шта ти мислиш, мени изгледа као поштен човјек? Циљ ми је да догодине постанем одборник и да ово износим у Скупштини града,

– Знам др Јандрића лично. Цијеним га. Нажалост, мисли да је и његова снага у овом тренутку премала.

– Тотална је блокада у медијима. Једино се Шушак усудио да ово објави на БХТ.

– Владо је добар новинар, један од ријетких који знају и хоће да раде свој посао, професионално.

– Хоће ли “Патриот” шта објавити?

– Наравно да хоће.

– Видјећемо, мада мислим да се ви не бојите, читао сам…
– Читаћете и у понедјељак.
– Овај сада? Зар већ..
– Да. Хоћемо ли радити? – укључих диктафон…

Почиње своју причу…

– Преко двадесет година радим у ЗИБЛ-у… Проблеми су ескалирали прошле године,… тачније 20. марта…. Тога дана, „ничим изазван“ директор ме је позвао у канцеларију и буквално ми саопштио, уз вику и увреде, да не жели више у ЗИБЛ-у да ме види…Пријетио је отказом! Тврдио је да сам ја Тужилаштву доставио некакве рачуне који би могли штетити ЗИБЛ-у…

Стаде за час, попи гутљај ракије.

– Хоћеш ли ти још један сок или нешто друго?
– Може, ево ја ћу отићи. Хоћеш ли ти још једну ракију?
– Не, не само сједи, сада ћу ти ја наручити сок. Нећу ја ракију, не могу мени је то много, попијем по некад чашу, због нервозе…

Скокну напоље и врати се за трен, са соком у руци опет закључа. Прича се настави…
Узалуд је, каже, покушавао директору објаснити да нема никакве везе са слањем рачуна Тужилаштву, али то није било довољно разјареном Савићу. Зна он добро, о каквим рачунима је ријеч и да они директору никако не иду у прилог, али он их није прослиједио надлежнима.

Савић је међутим био неумољив – након жустре расправе тражио је од Вукелића да одмах иде на годишњи одмор, на шта је овај и пристао.

Врло брзо ће се открити и зашто је Чедо Савић по сваку цијену настојао овог грађевинског инжењера удаљити с посла, управо тих дана, када су завршни радови на фамозној реконструкцији бањалучког парка „Петар Кочић“, привођени крају. Било је то јасно и њему, Милану Вукелићу, који је познат као човјек којег Савић не може контролисати. Ускоро ће свима бити јасно зашто је у вријеме завршних радова на реконструкцији градског парка, у фирми у којој ради двије деценије, постао “непожељна особа”.

Потврду својих слутњи доживио је, испоставиће се, онога дана када се вратио са одмора и када му је буквално потурен „записник о окончаном обрачуну“ за реконструкцију парка „Петар Кочић“. Од њега је тражено да као надзорни орган потпише, што је он одбио уз образложење да је био одстрањен из рада комисије за пријем радова у парку. Директору је тада, у очи, рекао да зна да су под патронатом Слободана Вејновића, који је био Савићев “алфа и омега” за радове на овом грађевинском објекту, почињене бројне неправилности. У што се и сам додатно увјерио истога дана када је обишао градилиште у парку и о виђеном сачинио записник. Садржај тог записника никако се није свиђао Савићу.

Без обзира на то, већ други дан Вукелићу се хладно обратио Вејновић тражећи од њега да потпише документ којим се Заводу приписује накнада за радове који, како је тврдио Вукелић, уопште нису ни изведени, па је он категорично одбио!

„Нећу да будем лопов ни за директора ни за себе“, одбрусио је гласно и јасно!

Наставиће се…

Седам година од убиства Милана Вукелића: Ко краде – убијa (1)