Сармагедон

Синиша Давидовић, за посјетиоце Фронтал.РС ове седмице разлаже однос између приватног сектора и друштвених промјена демонстрацијама на улици. Има већ неко вријеме како сам успио да се самозапослим у приватном сектору, што ће рећи без претходних учлањења и без ик’ијех подстицаја (из) јавног сектора. И тако сада радим свој мали уносни пос’o, умјесто да без […]

среда, 23 марта, 2011 / 11:07

Синиша Давидовић, за посјетиоце Фронтал.РС ове седмице разлаже однос између приватног сектора и друштвених промјена демонстрацијама на улици.

Има већ неко вријеме како сам успио да се самозапослим у приватном сектору, што ће рећи без претходних учлањења и без ик’ијех подстицаја (из) јавног сектора.

И тако сада радим свој мали уносни пос’o, умјесто да без везе забадам нос у велике послове других.

Па смо се просто препородили, и ја и мој нос, преко којега су ми до сада исплаћивали хонораре за моје ране радове из домена општенародне одбране и друштвене самозаштите.

Јер сам открио да је стварно најбоље када чо’ек гледа само своја посла, умјесто да се бави пословично залудним питањима ко је он и зашто постоји на овоме свијету, па још и међу оваквим свијетом и свијетином.

Најзад сам се опаметио и постао онај прави, мудри, стопостотни Србин, који не лети врућ у ’ладну воду, нити се бави којекаквим писањима уз вјетар.

А што подразумијева да ми је у овоме тренутку добро, и да ми је то прече од свега што се око мене или са мном дешава.

И да зато желим свако добро, прво себи,па тек онда и свима осталима.

Само нека не таласају са било чиме што би пореметило мене и моје кругове личног и породичног ми задовољства.

У таквим работама на мене нека не рачунају, јер сам и ја дошао до свеопште спознаје да се не ваља упуштати ни у шта што није мени у џеп, а понајмање у нешто што захтијева било шта из мога џепа.

Јер без џепа нема ни џипа.

И зато се варају сви они који и даље мисле да ћу у дане благословеног викенда џипнути из топлог кревета на којекаква догађања тобожњег народа или сличне им „перформансе“.

Поготово ако је то још и безидејно, без мени одговарајућег програма, без мене као лидера и без мени лично упућених понуда.

Мислим, зашто бих ја помагао неким Куртама да зајашу умјесто Мурте, ако се мени, и то сад и одмах, чврсто не гарантује и припадајуће ми јахачко мјесто на самару ?

Ма, далеко им лепа кућа… мени је моја кућа најважнија.

Јер знам за јадац, ма колико ме они јадником сматрали.

А, можда, и то само ако буде лијепо вријеме, оно баш случајно тамо и навратим…

Наравно, не међу њих, већ у најближу кафану са погледом на „лице мјеста“.

Да на своју, сасвим случајно баш на том мјесту испијену кафицу, набацим и мало „шлага“ умућеног од млијека њихове цркнуте краве, природно заслађеног њиховим логичним дебаклом.

Па да се онда лежерно и непримјетно удаљим, презадовољан собом и својом урођеном проницљивошћу која (ни) овога пута није заказала.

До своје матичне кафане, у којој ћу натенане препричавати све што сам тамо успио да видим, посебно наглашавајући да мене при томе и у томе нико није могао, нити уопште може да види.

Зато је и разлика између мене, некада такође безидејног, и мене, данас идеалног, драстична.

У моју корист, наравно.

И само нека потраје, ако треба и до Судњег дана, који се због свих ових природних катастрофа чини све ближим.

Но, ја се надам да ћу чак и то успјети да посматрам негдје уз кафицу или подневну сармицу.

Чак шта више, увјерен сам да ћу и у том процесу имати улогу заштићеног свједока.

Јер, није наш мудри народ узалуд рекао: сам се чувај, па ће те и Бог чувати…



0 КОМЕНТАРА

  1. Разборит човјек мора дизати свој глас ако му се чини да се државом лоше управља, али само онда ако му не пријети смрт.
    Платон рекао, а колико се промјенило и глобализовало од тада до сад, језиво ништа.

  2. А то што народ воли је одувијек био наш стандард, којем ништа нису могли ни сви у међувремену изумљени европски стандарди и принципи.

    Kao da je bilo juce – iza zavjese:

    Зато се, ево, извињавам васколиком народу, посебно овом читалачком на Фронталу, и свечано обећавам да нећу више.

    Јер не знам о чему бих то даље писао, а да то и мој народ воли.

    И зато што мој народ лијепо каже да се не ваља мимо народа, а и зато што сам ја малчице престар да бих се тако нагло и преко ноћи мијењао.

    Зато нема смисла да овај млађи свијет и даље трујем својом деструктивношћу, већ да га пустим да на миру и слободно ужива у свему што народ воли.

    Доста сам свачему и нечему свирао, а сада ваља и за појас задјенути.

    Јер, ко би га знао, можда једнога лијепога дана наш народ заволи и нешто друго.

    Ја одох да мало порадим на себи, да читам и изучавам све народне изреке и мудрости које наш народ тако лијепо смишља, али их, нажалост, никада у пракси не примјењује.