Римски клуб очекује пораст температура у свијету за два степена

Растуће емисије угљен-диоксида довешће до пораста просјечне температуре у свијету за два степена Целзијуса до 2052. и за 2,8 степени до 2080, будући да владе и тржишта вјероватно неће учинити довољно на спречавању климатских промјена, саопштила је независна међународна невладина организација Римски клуб.

Неуспјех у спречавању климатских промјена у првој половини овог вијека довешће свет у опасност од загријавања у другој половини, без обзира на то што ће свјетска популација, према прогнози, 2042. да достигне максимум од 8,1 милијарду становника, уз знатно успоравање економског раста у развијеним земљама, указано је у извјештају те организације са сједиштем у Швајцарској.

„Мало је вјероватно да ће владе усвојити неопходне прописе ради приморавања тржишта да издвоје више новца за рјешења, повољна за климу и не можемо претпоставити да ће тржишта радити у корист добробити људи”, указао је аутор извјештаја, професор за климатску стратегију на норвешком Универзитету за менаџмент Јорген Рандерс.

„Сваке године емитујемо два пута више гасова с ефектом стаклене баште него што их апсорбују светске шуме и океани, а тај вишак ће се повећавати и достићи максимум у 2030.„, рекао је он.

Римски клуб, чијих 100 чланова укључује политичаре, пословне људе и научнике, анализира различите проблеме – од граница економског раста до запошљавања и природних ресурса, а такође се бави проблемима екологије, пренијела је агенција Ројтерс.

Прошломјесечно истраживање универзитета Оксфорд и Принстон показало је да ће температура на нашој планети порасти између 1,4 и три степена до 2050, с тим што је вјероватније да то буду три степена.

Земље свијета су се 2010. сложиле да емисије штетних гасова морају да буду оштро смањене, да би се повећање просјечне глобалне температуре у овом вијеку задржало испод два степена Целзијуса у односу на прединдустријски ниво.

Научници упозоравају да прекорачење те границе пријети да доведе до нестабилности климе гдје би екстремне временске појаве постале уобичајене. Досадашњи напори за смањење емисија гасова стаклене баште, не сматрају се, међутим, довољним да би могли да спријече раст температура у овом вијеку изнад два степена Целзијуса.

Рандерс је указао да ће потрошња по становнику у Кини до 2052. достићи најмање две трећине потрошње у САД, док ће просјечан економски раст 14 земаља у наглом успону, укључујући Бразил, Индију и Јужноефтичку Републику, бити висок током следећих 40 година.

„Тај раст ће да побољша животни стандард многих, али ће бити на штету глобалне климе. Мада раст неће бити тако експлозиван као у Кини, он ће још увек бити довољно велики да одржи пораст емисија у тим земљама све до 40-их година овог вијека”, додао је Рандерс.

У развијеним економијама САД и Европе ће, насупрот томе, доћи до смањења или стагнирања потрошње, што би требало да помогне у спречавању исцрпљивања резерви нафте, хране и воде до 2052.

Еколошки програм Уједињених нација је прошле године саопштио да је повећана разлика између обећаних смањења емисија и кресања неопходних да би пораст температура остао испод два степена и да ће емисије гасова с ефектом стаклене баште у 2020. порасти на шест до 11 милијарди тона изнад границе која је потребна да би се глобално загријавање ограничило на безбједне нивое.

Међународна агенција за енергетику је такође упозорила да свет можда неће бити у стању да ограничи раст температура уколико се до 2017. не предузме нова међународна акција по питању климе, с обзиром на то да је у изградњи превише електрана и фабрика на фосилна горива.

Један нови свјетски споразум о клими, који ће приморати највеће свјетске загађиваче, укључујући САД и Кину, да смање емисије, биће договорен тек до 2015. и ступиће на снагу до 2020, што многи оцјењују као прекасно за ограничење штетних последица по климу.

Земље свијета су се договориле да у периоду 2010-12. прибављају 10 милијарди долара годишње како би помогле земљама у развоју да се прилагоде климатским промјенама и да суму повећају на 100 милијарди долара годишње до 2020.

Економско успоравање је, међутим, умањило владине фондове, а тржишта квотама угљеника, која би требало да пруже подршку инвестицијама у чисту енергију у приватном сектору, не остварују тај свој задатак.