Резервни пук Валерија Тимошченка: Филм о војницима Донбаса 

           Кад сам одгледао филм "Резервни пук" Валерија Тимошченка о војницима Донбаса, схватио сам зашто ни мени ни мом оцу није причао о рату.

четвртак, 29 децембра, 2022 / 19:01

Aутор: Дмитриј ЛЕУСЕНКО

МОЈ деда, ветеран и инвалид рата прве групе, Владимир Соловјов, никада ништа није причао о рату. Он је само читао своје песме, у којима је, како сада разумем, било бола, пре свега, због губитка погинулих другова, младости протеклој у биткама (деда је отишао у рат као добровољац са 17 година, додао је себи једну годину, слетао је са десантом близу Новоросијска где је изгубио ногу, нагазио је на мину) и о невероватној тежњи за мирним животом.

Кад сам одгледао филм "Резервни пук" Валерија Тимошченка о војницима Донбаса, схватио сам зашто ни мени ни мом оцу није причао о рату.

Крваво лудило рата, ова жетва смрти, понекад наизглед бескорисна, понекад увредљива, због тога што борац није био припремљен или је недостајало оружје, није за неупућене. Није, јер се речима не могу објаснити, речима је немогуће објаснити оно што је противно Богу, тама и страхота рата.

Може се покушати објаснити потреба за одбраном своје Отаџбине, потреба спремности за рат.

А филм "Резервни пук" учи, вероватно, томе. Не учи беспосленим причама, већ самом смрћу приказаном без улепшавања, у својој безузрочности и неспремности. У овоме се у једно лице окупљају сви јунаци филма, сви позивни знаци који нас позивају у бој, нас, не неког иза, или неког испред, већ тебе, очи у очи.

Срамота је гледати ове борце, мушки уморне, угашених очију, који се окрећу од камере, покушавају да не покажу ову празнину и овај умор. Срамота је, јер живе у условима другог живота, друге димензије, преживљавају, држе се живота и траже да заштите тебе, ближњег, своју мајку, жену, децу, уопште, свакога.

Валериј Тимошченко

И потпуно друга лица, другачије очи видимо у другом делу филма.

Ови људи су стигли, ослободили Лисичанск, изашли су из "вечног" донбаског котла, имају шта да кажу својим палим друговима.

Ови људи су НАШЛИ СМИСАО у садржају једног од најподлијих грехова човечанства – рата.

О филму и о рату питао сам будуће свештенике, ученике четвртог, завршног курса Богословије. Можда ће они, као војни свештеници, морати да се нађу на бојном пољу.

"Искрено се захваљујем редитељу Валерију Тимошченку, сниматељима и свима који су учествовали у стварању филма! Рат је страшна трагедија за све људе, било да сте војник или командант, жена, дете или старац који је много тога видео у животу. Рат брише границе, меље човека. Документарни филм "Резервни пук" приказује снагу руског човека, те личности која великим подвигом, прошавши све муке и муке војног рока, шкргућући зубима, малим корацима, иде напред, штитећи своју отаџбину и своје вољене! Сваки дан се молим за брз повратак мира. Нека Бог да сваком од нас разума, чврстине духа и љубави! "Нека Бог буде све у свему 1. Кор (15:28)" (Андреј, ученик четврте године Богословије).

"Кад сам погледао документарац "Резервни пук" схватио сам бол, очајање и ужас који доживљавају народи ЛНР и ДНР. У скорије време, пре 8 година, људи су живели једноставним људским, и што је најважније, срећним животом. Ситуација се из корена променила у пролеће 2014. године, када су националисти почели да уништавају куће и убијају цивиле. У одбрану отаџбине устали су мушкарци различитог узраста, од најмлађих студената прве године до старијих. Свих ових година, од 2014. до данас, вођене су херојске борбе за мир, слободу и безбедност народа. Управо је овај филм показао праву манифестацију жртвене хришћанске љубави, јер иза сваког војника стоје родитељи, браћа, сестре, жене и деца. Једном речју, људи за које сте спремни да положите свој живот. Заиста желим да верујем да ће се крвави рат врло брзо завршити и да ће мир и спокој завладати на земљама ЛНР и ДНР" (Јарослав, ученик четврте године Богословије).

"У овом филму редитељ је успео да прикаже све недаће и тешкоће људи који су устали да штите своју кућу, породицу, рођаке и пријатеље. Они су спремни да жртвују своје животе за своју земљу. Аутор показује како догађаји у Донбасу мењају људе и уједињују их у борби. Они се држе једно до другог, а губитак једног од њих их чини још хладнокрвнијим и храбријим у борби!"

Момци су обратили пажњу на обе стране рата. С једне стране, ово је спремност за жртву учесника рата из Донбаса, борба за своју земљу и вољене. С друге стране, то су промене које се дешавају душама у рату.

Вероватно се са овим може повезати и друго име, друга сврха овог филма. Дечаци и мушкарци који никада нису учествовали у боју, после неколико месеци борбе, постају ратници, прави, свесни учесници овог рата, оног који ће већ целог живота чувати у својим срцима и о коме, вероватно, такође неће причати својој деци.

Тако су, брзо и уверено, сазрели чувени Пантери Републике Српске, одред који је формиран у Бијељини.

"Твоjа ће храброст постати симбол за наше нове генерациjе…" Аутор ових речи, Родољуб Вуловић, представник интелигенције, школски учитељ, отишао је да се бори за своју отаџбину, за Бијељину, као и студенти музичари Луганске државне академије културе и уметности М. Матусовски.

Командант одреда, чувени Маузер, Љубиша Савић, у време избијања рата био је социјални радник, представник једне од најмирнијих професија.

Било би веома добро да се филм Валерија Тимошченка гледа у Републици Српској, како би храброст момака из Доњецка и Луганска постала симбол за "нову генерацију" младости.