Приручник за формирање летећих досађивачких одреда

Пише Данијел Михић

Но иако је правда била на њеној страни судија није хтио да се бави њеним случајем. Вјероватно му се није дало замарати око неке тамо биједе. Но жена је била у толикој мјери истрајна да неправедни судија на крају помисли: "Ако се и не бојим Бога и људи не стидим. Но будући да ми досађује ова удовица, одбранићу је, да ми једнако не долази и не додијава".

Дакле као и у 1. вијеку тако и у 21. вијеку, људи се уопштено дијеле на битне и небитне, а руководећи кадар на надлежне и ненадлежне (у зависности којој касти припада клијент). Иако ова прича говори о нечему другом, из ње можемо закључити да је људима попут судија (или неког њему сличних) који се "не боје Бога а нити стиде људи", ипак могуће "дохакати". Формула стара 2.000 година каже: "Једнако досађуј и додијевај". Просто као пасуљ.

Ко може квалитетно досађивати? Прије свега, човјек који је у праву, а одмах иза тога, човјек који је поштен. Поштени, исправни људи су највећи проблем трулежној системској машинерији, зато што се не могу уцијенити стварима које их компромитују. Постоје људи који посвете свој живот истјеравању правде (ту не убрајам процесне кверуланте, који су болесно опсједнути судским процесима, као ни Србе који се бесконачно гњаве око међевина).

Дасрат Манџи је чекао да се неко организује у пробијању пута кроз планину да би раздаљина од његовог села до већег мјеста била скраћена са 75 км на свега 1 км, па кад му је жена умрла на путу до болнице он је сам за 22 године пробио пут дугачак 110 метара и широк 9 метара. Други примјер је онај блесави Шешељ, бескорисни политичар и најкориснији идиот турбулентих 90-тих, који је изгубио здравље али је правно побиједио и ишпрдао се са политичким трибуналом који га се ријешио без икакавих гаранција. Само нек се гони више. Није никада попустио ни за слово, а саботирао је и ометао сав процес, савјетујући и друге затворенике да исто чине.

Но такве људе толико ријетко срећемо да их можемо увести под категорију "статистичке грешке". Народним ријечником речено – будале.

Али важно је рећи да и у 21. вијеку, овако запетљани у прегусту шуму бескичмњака, мрзитеља и комплетних идиота постоји начин на који би се могли изборити за своја права. Не глобално (све што је глобално то ће сигурно и на крају свих крајева – кад ММФ или сутра Свјетска Унија или прекосутра ђаво дође по своје – пропасти), неко локално, ласирски прецизно нациљано. А то је да будемо бесконачно досадни за оно на шта се већ намјеримо. Наравно циљ треба да буде јасан и частан, средства легална, ненасилна и демократска, али изнад свега – треба бити досадан, жилав, немогућ.

Почне се са малим стварима, чисто да те људи по граду упознају као човјека који је напоран и истрајан до бесвијести. Кад те у даљини препознају и крену да се склањају с пута, то је добар знак. Е сад и ту постоји квака, не смије квалитетни досађивач парати ваздух својим егом, то је нешто што најчешће дијели досађивача са употребном вриједношћу од класичног морона. Твој его је мекан, танак, савитљив, прилагодљив, љубазан си до иритације, повлађујеш у стварима које те се не тичу, за нешто се жртвујеш и много тога и трпиш, али твоја нит се не прекида у ономе што си себи зацртао. То је та жила која ће те или задавити или попут чаробног пасуља одвести ка неким угоднијим, вишим сферама постојања. Жила која постоји у теби али у великој мјери аутономно, живи и свој неки живот.

Дакле, узмимо за примјер неког државног службеника који се по партијској линији зачахурио и сочно запаразитирао у некаквом комитету, тијелу, кординацији каквог одбора или богтепито више чему. Класична вашка у псећем крзну државног буџета. Такви људи су обично ненадлежни и немају баш одмах праву информацију, чак и када поставиш свјетлосним микроскопом дефинисано одређено питање за које је баш он готово и једини стручњак. Или рецимо оно много горе, нека сиротиња добије отказ након што затрудни или постане инвалид рада, а запосли се неки рођак или кум којима зна човјека који зна човјека који зна човјека. Оштећени има право да се љути и тужака, ал док он то све не погања и све не поплаћа и судија буде ненадлежан или то свјесно максимално одуговлачи и игнорише док несретник коначно и не батали то све. Шта онда? Ко ће гањати правду? Кога боли уво док се то не деси њему самом или неком његовом? А тад је беспомоћан као и горе поменути несретник – жртва несистема.

Код нас у Бањалуци било је некаквих покрета за борбу проти неправде, непотизма, корупције, криманала и свих њихових деривата. Но од тога није било ништа нити ће икад бити, а иза свега тога су стајали вишеструки мрачни интереси и прилично нелагодне и сумњиве њушке… Дакле ефикасна борба може бити само ако је кристално јасна ситуација, конкретно тај и тај урадио то и то безазленом и беспомоћном човјеку. Када су поштени људи у убједљивој мањини они се могу борити само "герилским" начином и само поштењем и праведним, "гандијевским" легалним поступцима. Али досађивањем!

Тако рецимо окупи се десетак бескрупулозних досађивача у групу "Летећи досађивачки одред (ЛДО) Мјесна заједница рецимо – Борковићи". Регистрација удружења није неопходна, мада би била пожељна. Фино скупи се десет-двадесет људи, проучи мало законе, доведе новинаре прегладни таквих сцена и суоче се са злочиначким робовласником. "Така и така ствар, јел може – не може, хвала до виђења. Видимо се сутра". И тако сваки дан на смјену, неко долази и контактира преступника. У почетку можда то изгледа мало безвезе али чули смо ријечи неправедног судије "да ми једнако не досађује". Не мора се досађивати много и ван граница закона (то би одмах све упрскало), али се мора досађивати нон-стоп. Па видјећемо ко има више живаца, нервозни пословођа којег је стисло са свих страна или чета професионалних досађивача који се смјењују у континуитету, сваки нов, свјеж насмијан, културан и љубазан. И све се снима. Као ријалити. Не мора профи камера – може телефон. Па кад једном не стигне роба, неки неспособни рођак нешто упропасти или неко њега излевати за лову, а неки припадник ЛДО-а се једнако љубазно обрати крвнику те се овај изјазни на њега или га удари (јавно или тајно плати неког) онда се то документује па се скупи још више досађивача. За сваки лош потез, долазе још нови, алиу увијек само по неколико да све буде по демократским нормама.

Важно је само први пут не одустати. ЛДО-би се ширио и постао ноћна мора за све робовласнике града, јер зна ако на вратима своје фирме види насмијано лице припадника ЛДО да се може одмах усликати, јет ти људи не одустају. Вјероватно би некоме и био живот угрожен али ако би се досађивачи проширили по цијелом граду и држави не би баш било паменто ни дирати неког од њих, јер би могли да ненасилним демократским мјерама досађују млади поштени људи на сваком кораку, а то већ не би изгледало добро ни на глобалном плану. Лакше би било поступити по позитивним законима, обештетити оштећеног и ЛДО-би заувјек нестајао са те адресе.

Наравно све је ово у домену научне фантастике, овај народ никада неће мрднуди ичим за опште добро. Народ не може бити бољи. Али појединац мора, јер је широк пут који води у пропаст и душе и тијела а само најбољи ће живјети живот достојан човјека а и пред Богом бити човјек, значи зарадити то, а не бити ненадлежни полип или нека алга која се негдје ушушкала, слијепа и глува за све осим ње саме, па нити смрди нит мирише. Квалитет наше будућности директно ће завистити од омјера људи и полипа.

Исход се већ зна. Полипи ће прије или касније пропасти, бити састругани да би се засадили нови, људи "од жиле" карактера и образа ће пострадати али ће васкрснути. То је и сврха овосвјетовног "матрикса".