dysko

Педесет нијанси болести

Недавно сам привела крају читање најбрже продаванe књиге са меким повезом свих времена, књиге штампане и продате у тиражу од преко сто милиона примјерака, преведене на педесетак језика, најпродаваније у БиХ у 2013. години. Овај планетарни хит стигао је до мене по препоруци једног пријатеља. Не бих издржала да прочитам такав треш (каква прекрасна српска […]

Недавно сам привела крају читање најбрже продаванe књиге са меким повезом свих времена, књиге штампане и продате у тиражу од преко сто милиона примјерака, преведене на педесетак језика, најпродаваније у БиХ у 2013. години. Овај планетарни хит стигао је до мене по препоруци једног пријатеља. Не бих издржала да прочитам такав треш (каква прекрасна српска ријеч!), али сам обећала да ћу написати осврт о овом издавачком чуду.

Претходни увод није оправдање за изгубљеним временом и контаминираним мозгом који настају као посљедица 540 страница прочитаног штива. Ништа страшно не било било што је ауторка са несумњивом психичким проблемима написала један роман, нити што сам га ја, као давно формирана личност, прочитала, да та литература није изузетно популарна међу нашим омладинцима, прије свега омладинкама.

Ова књига, прва у истоименој трилогији „Педесет нијаси Сиве“ превазилази оквире литературе која се чита на плажама и крај базена и прераста у култну литературу адолесценткиња. За све који је нису читали моја топла препорука је да то и не чине. Савјет за родитеље је да спале то смеће ако га угледају у рукама својих кћери. Као посљедица незапамћеног успјеха, ауторка је морала да измашта и наставке, док је Холивуд био инвентиван и снимио фимску верзију овe литературе за једнократну употребу, која се своди на интернет преписку, батинање и сексање.

Није проблем што је у питању литерарно безвриједно штиво. Углавном све дјевојчице, које ће једног дана постати читаоци, пролазе кроз фазу читања сладуњавих љубавних романа са срећним крајем. И ни једна не остане оштећена, осим ако не повјерују да се бајке дешавају. Проблем настаје због несумњиве идентификације читатељки са главном јунакињом.

Анастасија (то јој је име) улази у причу као образована млада жена, још увијек дјевица. Главни јунак Сиви (то му је име, г-дин Grey) је невјероватно богат и згодан и током приче поклони својој драгани читав низ скупоцијених ствари, од ријетког примјерка њене омиљене књиге, телефона, компјутера, аутомобила, авионских карата, а богами и гаћа.
Претпостављам да се то допада нашим младим читатељкама. Успут је провоза својим прескупим аутомобилом, хеликоптером и авионом. И то је ваљда сан сваког женског створа који мисли да не постоји и друга страна медаље.

Читатељке не морају да потроше пуно времена да би се упознале са мрачном димензијом ове писаније, али то нажалост не умањује њену популарност. Наиме, протагонисткиња књиге са својим вољеним потписује уговор по коме пристаје на еростко-садистичку везу. Све је то изгледа нашим читатељкама јако привлачно.

Алфа мужјак из ове приче уводи своју вољену у свијет одраслих. Она наивна и неискусна, не знајући шта је нормално, а шта не, лагано склизне у садо-мазохистичку романсу због које нашим читатељкама срце још брже закуца. Лик је везује, бичује и са њом ради разне безобразлуке о којима се из обзира према јавном моралу не говори наглас. Он контролише читав живот младе жене, од облачења, дужине сна, исхране, па до гестикулације очима. Када год главна јунакиња преврне очима, мушкарчина је премлати да би након тога имали фантастичан секс. Наше дјевојчице очигледно нико није млатио кад мисле да има неке дражи у батинама. Или су навикле на батинање, па им оно дође као дио нормалног живљења.

Након што је премлати као вола у купусу, јунак пристане да преспава поред своје драгане као израз највеће могуће љубави за коју је он способан. Има ли ишта природније него да људи који се воле послије вођења љубави спавају загрљени? Или наше младе даме сматрају да је вођење љубави гимнастика послије које се истушираш и бјежиш кући?

Сцена спавања (у буквалном смислу те ријечи) у истом кревету представља најњежнији дио овог бестселера. Списатељица са нескривеним симпатијама описује мушкарчину који по цијелу ноћ води рачуна да не додирне болна мјеста на тијелу своје љубавнице, настала као посљедица стравичног бичевања или батинања. Каква њежна сцена!?! Каква пажљив лик!?! О, дјецо, јесте ли ви стварно толике будале да вам тако нешто дјелује романтично? Премлатиш дјевојку па јој затим њежно утрљаш крему на болно мјесто и даш таблету за умирење болова. Каква љубав!?! Не дао је Бог никоме, иако ми се чини да многе баш о таквој сањају.

Његово понашање код нормалних особа може изазвати само потребу да се назове СОС телефон. Међутим, читатељке немају никакве примједбе јер је мушкарчина тако згодан, а и хлаче му „висе на онај његов начин“, што би ваљда требало да значи да је сексуално неодољив. Стиче се утисак да ауторка нема тако богат вокабулар да би пронашла адекватан израз за то еротично вишење панталона па користи ову безвезну и глупаву синтагму. и наравно до краја романа не сазнамо како то висе, али ето оне висе. И то је ваљда јако заводљиво јунакињи па би требало да буде и нама.

Морам признати да нисам схватила у чему је привлачност овог лика. У батинама, авионима и камионима, панталонама што му „висе на тај његов начин“ или потпуној контроли живота његове драге? Гугл и Вајбер су аматери у односу на технике ухођења које госн Сиви примјењује над својом вољеном. А чини се да нашим читатељкама и од тога срце још јаче залупа.

Не разумијем шта је привлачно у томе што не смијеш да преврнеш очима, да спаваш дуже или краће него што ти је вољени наредио, да купиш хаљину каква се теби допада… Мора да је у питању генерацијски јаз. Ми смо читале Мир Јам и Загорку, а тамо нико никог није ни млатио ни контролисао. Углавном су се њежно вољели и били срећни до краја живота. Па ко повјерује, повјерује.

Као цивилизација стојимо пред једном великом дилемом. Да ли нам ова књига као промотер новог морала поручује да синове треба васпитавати у монструме који знају да зарађују новчанице и ломе коси слабијим од себе, а кћерке у робиње које за пар крпица и скупих вечера пристају на понижења која ће прихватати као милост Божју? „Покољења дјела суде“, рече пјесник.

Ако је тај Сиви прототип иделаног мушкарца наших дјевојака и дјевојчица, а паћеница Анастасија модел по коме треба да се понашају наше дјевојке, боље да нас нема. Када говорим о нама мислим на све оне који живе тамо гдје је ова књига, продукт декаденције двадесет и првог вијека, веома популарна. Нажалост, чини се да је у питању готово цијела планета.

И би ноћ. Ово је заиста дуга ноћ. Mожда нам некада и сване.