Од Ђердапа до ћевапа: Трећи литијумски пут
Овај мали урадак не пружа никакве одговоре о лопарском литијуму, већ поставља пар питања која се српски народ, разувјерен у себе, очито и боји запитати.
Пише: Стефан Мачкић
Тежиште Бање Луке чине четири њезина вјероватно најљепша здања: Храм Христа Спаситеља, и око њега – Бански двор, зграда Градске (првобитно Банске) управе и Палата Републике (некад зграда Хипотекарне банке). Могло би се стога рећи, и наљутити многе, да је то данас и тежиште Републике Српске. Изашавши из Првог свјетског рата као побједници, та су здања из разорене земље подигли Срби.
Бања Лука данас, као и Република Српска, живи, ради и бљешти на струју, а та струја однекуд долази. Изашавши и из Другог свјетског рата као побједници, те су електране из опет разорене земље подигли, па и земљу индустријализовали Срби.
Срби су прошли и свој Трећи свјетски рат, у коме су ратовали сами против свијета, у злом трену када Истока није било. Ма, шта "прошли”, побиједили! Но, у свом смртном ропцу, задњим осветничким ударцем, Запад је изморене Србе очито до те мјере слудио, да сада – по открићу десет милијарди долара литијума под српском земљом – исти ти Срби могу да изусте на националној фреквенцији: "Не дирајте Мајевицу, то је велики туристички потенцијал.”
Туризам је прича за идиоте. "Дођи, свијете, види стару славу; ждери, сери и остави марку”, то је размишљање друштава која нити су икада била велика, нити се дрзну и помислити да ће бити велика. Туризам има своје мјесто – он је проституисање којим се у зло доба плаћа кирија. Није за свакога, али некад је разумљив. Али користити га као иоле озбиљан аргумент у било каквој расправи, а камоли га чинити каквом националном стратегијом, самоубилачка је будалаштина вриједна сваког презира.
Читав дискурс око литијума је, да не скрећемо пуно, и поред тога банализован, и осликава стање безнађа у какво смо запали. Свео се у цијелости на два пола – да, зарадићемо и запослити мјештане једне сиромашне средине, и не – нашкодићемо животној средини.
Неспорно је забринутост која се јавила оправдана. Апсолутно је оправдана. (Као и питање зашто три деценије послије рата и даље имамо сиромашне општине.) Али при одлучивању о свим питањима, а поготово о овако огромним питањима, морају да се размотре све предности и мане, и све могућности. Код нас, међутим, нико не поставља једно очигледно питање – а можемо ли ми то сами? Иза њега се крију многе занемарене могућности.
Нисам ни приближно стручан да нудим било какве одговоре, али зато, бар свјестан онога што смо некад били и вјерујући у оно што можемо бити, усуђујем се да поставим нека питања која – што ме веома брине – током опрезног надмудривања око литијума уопште нисам чуо:
- Можемо ли – или још боље, колико нам за то треба – да оспособимо своје људе и своја предузећа да рударе литијум и, рецимо, у Лопарама производе батерије?
- Зашто не условимо концесију, ако се на њу одлучимо, управо оспособљавањем наших људи и средњерочним отварањем таквих постројења у Републици Српској?
- Ако можемо запослити хиљаду људи да рударе литијум и шаљу сировину у свијет, колико их можемо запослити да ту сировину прерађују?
Стварно посрнуће нашег друштва није у томе што ништа од тога не радимо сами, већ што се уопште и не питамо можемо ли. Читав нам се дискрус, дакле, свео на то да бирамо – хоћемо ли бити јефтина радна снага која ће своју сировину копати и будзашто продавати странцима, или је ипак боље да истим тим странцима послужујемо кафу и ћевапе?
Хотећи да бар покушам разбити дискурзивни мрак и расправу усмјерити у плодоноснијем смјеру, питам зато: Ако је Илон Маск из Републике Српске, што му и батерије не би биле Мејд ин Лопаре?
Фото: AI – Perchance