Нисам гладан

Пред вама је једна тужна и знаковита цртица из живота Бање Луке.

Пише Горан Арбутина

Недавно сам прочитао резултате једног истраживања према којима се од градова у БиХ најквалитетније живи у Широком Бријегу и Бања Луци.

Мјерили су и упоређивали људи из Центра цивилних иницијатива просјечне плате, број незапослених, економску ситуацију, стање у образовању, здравству, трошкове гријања, квалитет инфраструктуре, животне средине и шта све не и израчунали да је у Српској најбољи квалитет живота у Бања Луци.

Не желим да оспоравам врло детаљно и, вјерујем, стручно истраживање, али морам га узети са резервом, јер ми живот у никад озваниченом главном граду “бољег дијела БиХ” готово свакодневно пружа контрааргументе.

Тако јуче изађем с посла на паузу и кренем по нешто за јело и пролазећи поред парка Петар Кочић у центру Бања Луке видим момка од неких 17 или 18 година како вади некакав кекс из канте за смеће и једе, на очиглед десетина пролазника.

Гледам га, нормално обучен, на њему фармерке и уредна мајица, и на тренутак помислим, можда је управо бацио у корпу, па се предомислио и сад одлучио да ипак поједе док је кекс још на врху, али онда услиједи нови шок.

Момак пређе улицу и упути се ка још две корпе, завирује и гледа има ли нешто што би могао узети.

Туга.

Неколико минута касније, враћам се на посао носећи пицу у кутији и сто метара даље поново видим оног момка и сцену због које већ почиње да ме стеже у грудима. Људи стоје на аутобуском стајалишту, а ни метар од њих младић завирује у корпу за отпатке, па не нашавши ништа иде даље.

Ту ми већ ђаво не да мира, стојим преко пута и чекам да пређе улицу, а онда чиним нешто због чега ћу се касније на неки начин и покајати.

“Извини момак”, заустављам га. “Јеси гладан? Узми ову моју пицу, ако хоћеш, ја ју нећу јести”, говорим, а момак који је малоприје јео из корпе и лутао улицама тражећи још неки залогај одговара:

“Нисам”.

Узалуд је моје поновљено питање и инсистирање да узме моју пицу.

“Нисам, нисам” рече, окрену се и брже боље упути се даље.

Не знам да ли је у питању понос, да ли је чињеница да се све дешавало пред очима оних људи на станици, или сам ја можда био превише нападан и гурао нос гдје му није мјесто, али он није узео понуђену храну, иако бих ја више од свега волио да се то десило.

Волио бих, у ствари, да он није гладан. Волио бих да живим у друштву у којем један момак од 17-18 година не може да остане гладан и препуштен сам себи.

Волио бих да има бар неког коме може да се обрати, а не да хода од корпе до корпе у потрази за нечим чиме ће утолити гладан.

Волио бих да није било концерта Здравка Чолића.

Волим ја Чолу, волим и концерте, али бих више волио да смо тих наших 100.000 КМ дали за јавне кухиње па овај момак можда не би тражио неки залогај у то истом парку у којем су вече прије хиљаде људи безбрижно ђускали уз Чолине хитове и гледали ватромет не марећи тих неколико сати за проблеме и свакодневицу.

Волио бих да ме неко пробуди из овог ружног сна у којем ми у Бања Луци живимо “много боље” од тамо неких становника Фоче или Источног Сарајева, а у исто вријеме бањалучким улицама ходају гладни људи које нема ко да нахрани.

Туга, брате.