Невјероватно али истинито: Миле рекао нешто против Мила

Предсједник Републике Српске Милорад Додик изјавио је у да РС и Србија имају право да саме одлуче о свом статусу и да Срби у овом вијеку треба да промовишу национално уједињење тамо гдје је то могуће.

среда, август 9, 2017 / 08:03

Говорећи о најављеној декларацији Србије и РС о заједничком дјеловању за опстанак Срба, о којој је недавно разговарано у Новом Саду с представницима Срба из региона, он је као примјер навео Источну и Западну Њемачку које су се ујединиле када су се створили историјски услови.

Додик је, како преноси Бета, рекао да се најављеном декларацијом „не доводи у питање ниједна држава нити њен територијални интегритет“, као и да у њој нема тежњи за преуређење појединих држава.

Декларацијом се, додао је он, доводе се у питање политике које „иду за тим да се девастирају српска национална заједница и њена права“.

Додик је најавио да би о тој декларацији парламенти РС и Србије требало да се изјасне у новембру с циљем да се покаже да српске националне заједнице у неким земљама „нијесу напуштене“.

„У Хрватској је смањен број Срба који тамо живе на око 186.000, од којих се само њих око 56.000 усуђује рећи да говоре српским језиком“, рекао је предсједник РС.

У Црног Гори, како је рекао, почињен је „идентитетски геноцид над српском националном заједницом„, док се у Македонији, како је навео, затвара владика, који је представник Српске православне цркве.

„У БиХ Срби имају своју државу, али има проблема са њеним статусом, са аспирацијама за њеним укидањем. Видљиво је, према попису из 1991. године, да је у Сарајеву живјело преко 157.000 Срба, а према посљедњем попису тамо живи њих само 1.333“, навео је Додик.

„Треба додати и Албанију, Бугарску, Румунију и Мађарску и сагледати шта су све изазови са којима се суочава наша национална заједница у тим државама и све то покушати генерисати као свој циљ“, нагласио је предсједник РС.



1 КОМЕНТАР

  1. Znajući da ce privatizacija 1996. doneti razvoj i napredak Republike Srpske, zapadne zemlje su nastojale da to po svaku cenu spreče, taj zadatak je očito bio poveren engleskoj ambasadi. Zbog nemogućnosti da se koncept privatizacije promeni putem pružanja stručnih i konsultantskih usluga krenulo se drugim putem, oprobanim metodom koji je na toliko mesta u svetu dao poželjan rezultat, pa zasto ne bi i ovde. Tražen je i pronađen oslonac na domaće snage. Po već oprobanom metodu snaga je u gorem, u onom koji je politički slabiji, koji ima manji izgleda za političku pobedu. Što su izgledi za pobedu manji a, ukoliko se ipak dovede na vlast, zahvalnost je potpunija. To stranci dobro znaju. Odatle i tolika upornost da se koalicija „Sloga“ sastavljena od stranaka beznačajne snage (krajnje prolaznosti) dovede na vlast. U okviru koalicije ponovo se puno težiste stavlja na politički najslabijeg. I ponovo, po ko zna koji put, potvrda istine da onaj ko je najslabiji zeli gore ne pitajući za cenu zahvaljivanja. Predstavnik stranke sa najmanjom sa najmanjom političkom snagom (dva poslanika) na nekoliko mesecina, uporno ponavlja kako ce prvi zakon koji će ukinuti kada postane predsednik vlade biti Zakon o privatizaciji. I zaista, po poznatom komunističkom, „ko je nista biće sve“, samo kada dođe na vlast. Od tada počinju patnje ovoga naroda. Ruši se i uništava privreda, koju su tolike generacije 50 godina mukotrpno stvarale, raste nezaposlenost, siromastvo, dugovi, rasprodaje. I u tome se uporno istrajava. Iako se golim okom vidi da je privatizacija 1997 samo pogrešan naziv za projekat uništenja vlastite privrede, na tome se uporno istrajava. Privatizacija se mora provesti do kraja ne pitajući za cenu. Zahvalnost mora biti potpuna. Kada je krenuo proces akcionarske privatizacije 1996-1997 morao je da se nađe covek koji će sve to da sruši, i nađen je, pristao da da zarad svoje politčke ambicije uništi privredu a na taj način i narod. Retko je kome pošlo za rukom da toliko ovlada globalizmom, da toliko duboko pronikne u duh globalističkog vladanja vlastitim narodom kao prvacima koalicije „Sloga“. Verovatno je tu tajna, od tada tako briljantne političke karijere naših ambicioznih političara, onih najambicioznijih. Niko kao „on“ nema petlju da tako „odbrusi“ strancima, a oni ni reči, čuje se u narodu. A stranci verovatno znaju zasto. Nije važno sta se priča važno je sta se radi. Mereno patnjama koje je ovaj narod pretrpeo zbog ove privatizacije, ona je zlo koje skoro da stoji uz rame prethodnom ratu. U delu uništenja privrede pokazala se uspešnijom od rata. Umesto naprasnog ratnog ubijanja i zlostavljanja, ovde se ostvaruje masovno ubijanje širenjem i produljivanjem siromaštva. Na desetine hiljada ljudi je pre vremena umrlo zbog gubitka preduzeća, zaposlenja, zbog siromaštva. Zbog toga onaj koji je doneo i koji provodi ovu privatizaciju na ovom prostorima predstavlja najmasovnijeg ubicu. Suština ove privatizacije je u potpunom privrednosistemskom poremećaju koji nužno i završava u potpunom uništenju privrede. potpuno i bez ostatka i bez ikakvih izgleda da ce privreda oživeti pre nego sto dode do poništenja ove privatizacije. Mi smo proizvođači vlastite krize. Nametnutim nam slobodnim tržištem i privatizacijom uništili smo vlastitu privredu bez ikave ideje kako da napravimo novu. Pa sta bi ti političari radili ako ne bi stalno horski ponavljali strane investicije, uspešno zaduživanje. Ovakvo se najbolje uništava vlastiti narod. Dovede se na vlast slaba vlada i ona uništava svoj narod, stranci su samo podrška, sve ostale prljave poslove rade domaće snage. Država se potpuno povlači iz privrede i sve sve prepušta snagama otvorenog slobodnog trzišta. Ovu su činjenice, ovo su rezultati rada ove vlade koji se prikrivaju i trenutno dobro ne vide posto se maskiraju pojačanim zaduživanjem bezvrednim novcem iz inostranstva koji ce se sa kamatama morati vraćati vrednim robama. Sva zaduženja idu na infrastrukturu, (putevi, zgrade i slicno) 47% a u budžetske plate 49%, u privredu 4%, otuda indirektno i za panzije, a time i u PDV ponovo u budžet. Kreditno zaduženje je 4,8 milijardi KM a bruto društvni proizvod 1,7 milijardi sa tendencijom daljeg pada, radnici i dalje masovno ostaju bez posla preduzeća se zatvaraju, privatizovani veliki privredni giganti ne plaćaju poreze državi (Rafinerija Brod, Birac Zvornik) država im reprogramira dugove i daje nove kredite IRB samo da zadrže radnike, ti krediti nikada i nece biti vraćeni. Naše rudnike poklanjamo stanim investitorima da na njima oni sebi prave termoelektrane, da se bogate na našim resursima, a mi za to vreme da ubrzano izumiremo u kolonijalnom ropstvu. Mi smo prezaduženi, nemamo privrede koja može da vraća ovoliko kreditno zaduženje. Prava država i prava vlada ne prepišta strancu svoje prirodne resurse, prava država sama gradi termoelektreane za svoj narod. Umesto što se uzimaju krediti za autoputeve koji će nas odvestu u kolonijalno ropstvo da se digne kredit za gradnju termolektrana i hidroelektrana, takve investicije se otpate za 40 godina 1500%. Ali mi nemamo pameti, što resurse prepuštamo strancima. Veoma je ugodno danas biti u vlasti. Ne moras snositi odgovornost za razvoj privrede, sve se prepušta stranom investitoru. Nasuprot teškoćama i gorčini napretka stoji sva lakoća i slast propadanja. To globalisti odlično znaju i težište stavljaju na tu stranu. Veoma je privlačno i slatko živeti iznad mogućnosti, trošiti više nego što se zarađuje. Svima je ugodno i ljudima i politici. Samo trebami misliti na danas a ne na sutra. To što iza prolazne sadašnje slasti stoji sva dugoročna surova gorčina u budućnosti, na to uglavnom niko ne misli. Veoma je ugodno trošiti više nego što se zarađuje, posebno kao što je to tako obilno kao što je to slučaj kod nas. Umesto inostrane, bilo je potrebno uspostaviti unutrašnju okupacionu vlast. Potrebno je pritiskom na domaće političare raznim ucenama, pretnjama i prevarama doći do okupacije naroda i teritorije. Svi krediti i zaduzenja ne mogu prikriti ne rad domaće privrede.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *