Милован Бајагић: Ко је Србима забранио сећање?

Гром је ретко када грмео на Светог Саву. Можда задњи пут пред Први српски устанак. Светосавски удари грома данас су другачији. Другачије се чују и одјекују. Муња која им претходи је муња блицева фотоапарата и камера. Звукови који се чују,углавном одзвањају са ТВ.

петак, јануар 27, 2023 / 13:58

За 27.01. већину нас вежу лепе успомене – када смо се после школске приредбе, рецитација, хора и читања састава после школе грудвали, санкали и листали Микијев забавник. Нажалост данас ни школских приредби нема услед пошасти. Међутим гора пошаст је пошаст заборава и српски ,,Damnatio memoriae" тј. забрана сећања у смислу ,,протеривања из јавне успомене", а све на лукав, перфидан и вешто испланиран начин.

У Европи и свету, а самим тим и код нас, слави се дан сећања на Холокауст. На данашњи дан јединице херојске Црвене Армије ослободиле су највећу фабрику смрти у свету – злогласни логор Аушвиц. Ужас који су Стаљинове трупе затекле приликом уласка у логор тешко је речима описати. На хиљаде књига је написано, на стотине филмова снимљено о томе. Док на ТВ-у у јутарњем програму слушам интервју са израелском историчарком и најаву РТС за вечерашњи филм о Холокаусту, уз непрестано понављање ,,како се Србија сећа", прелистах новине и канале и видим да се нигде не спомиње (сем пар секунди на РТС као споредна вест) распуштање једног другог логора – ,,Сарајевског Аушвица"-концентрационог логора ,,Силос" у Тарчину у Сарајеву. Да је Данте живео у времену логора у БиХ и Хрватској његов ,,Пакао" не би имао девет, имао би десет кругова.

Срби су један од народа који великим силама служи као монета за поткусуривање. Ми ништа друго нисмо до жетона за улог на великом коцкарском столу геополитике. То што смо жетони, а не играчи, највећи кривци смо управо ми. Ово непомињање је само један од многобројних доказа за то, јер историја се понавља ономе ко се одлучио да је се не сећа. Опраштањем џелатима други пут убијамо жртве, а њиховим заборавом сејемо коров са дубоким кореном по њиховим гробовима.

Логор ,,Силос" је био концентрациони логор за Србе којим је управљала муслиманска тзв. Армија БиХ од 1992. до 1996., а налазио се у предратном житном силосу у насељу Тарчин. Затворен је под притиском међународне заједнице 27.01. 1996., два месеца након парафирања Дејтонског мировног споразума, симболично-баш на дан ослобођења Аушвица. О условима у логору, методама мучења (нормалном човеку незамисливе), нећу писати драги читаоче, јер постоје приче на интернету и књиге преживелих логораша. Прочитај и сети се да и ти не би садио коров заборава својој деци.

Највећи логор на простору несрећне, лепе и проклете бивше СФРЈ био је град Сарајево. Миливоје Иванишевић има документовано у књизи ,,Досије Сарајево" 7428 имена Срба, ратних жртава у Сарајеву, имена њихових егзекутора, сведочења о томе како су људи мучени, силовани, испитивани…Ко те жртве спомиње данас? На сваком кораку слушамо о ,,опсади Сарајева", бомбардовању, злочинима пар српских битанги на Грбавици (који су осуђени и у затвору, као нпр. Веселин Влаховић Батко). Погледајте проценат злочина и број злочинаца на свакој страни па упоредите. У Сребреници је био ратни злочин (још није утврђено ко је исти режирао, колика је била улога страних служби и колико је муслиманских војника стрељано, што једино спада у злочин) али скоро нико не помиње да је у Сарајеву, другом граду по броју Срба у СФРЈ, почињен ГЕНОЦИД над Србима. Геноцид који се у Србији не спомиње и намерно се заборавља, па се ни дан затварања ,,Сарајевског Аушвица" не сме поменути. Да не спомињем ,,Казане", ,,Хотел Европу" и десетине осталих стратишта, логора и мучилишта за Србе широм Сарајева.

Аутошовинизам постоји у мањој или већој мери код свих народа, али као што каже мој друг Бунар, на чијем блогу ово и пишем-српски је најбољи на свету. Не мислим толико на Јована Дивјака, официра који је учествовао у масакру колоне ЈНА у Добровољачкој, Славишу Шућура, који је као најбољи тенкиста АРБиХ гранатирао српске куће и положаје, снајперисту муслиманских снага Горана, који се на десетинама снимака на Youtube хвалио како са задовољством убија ,,животиње са друге стране", београђанина Михајла Петровића, фанатичног команданта муслиманских снага у Зеници, усташе Петра Јањића, који је пуштен на размени, и десетине других, сличних примера, више мислим на грађане Србије (поготово на оне који раде у државним фирмама, односно које ми, грађани Србије, плаћамо), а који Републику Српску називају геноцидном творевином, прозивају како Србија планира неки вид агресије на Црну Гору, измишљају логоре по Србији током деведесетих, ,,геноцид у Сребреници" им је свака друга реченица, итд. Тај нездрави слој нашег друштва је управо главни покретач заборава и пропасти. Да су сви злочинци, из свих војски и народа, после Другог светског рата кажњени и стрељани, рат 45 година касније би био много мање крвав, ако би га уопште и било. Да је било памети, части, и поштења са свих страна – ко год је починио злочин требало га је осудити и стрељати – па ,,ком опанци ком обојци". Због чега ми сада прећуткујемо, заборављамо и не спомињемо логоре за Србе током ратова деведесетих? Због братства и јединства? Ко је нормалан људе ће ценити по њиховим карактерним особинама, а не националности, и то спомињање неће утицати на његов резон. А будала ће остати будала и шовиниста шовиниста и без, и са спомињањем, јер су то по природи глупи и плитки људи. Учимо мало од Јевреја. Колико је снимљено филмова о томе, колико се спомињу у образовном систему, колико је писано о томе? Минимално или ништа!

Колико је људи чуло за др Олгу Драшко или послушало њено сведочење, за логор Оџак, Челебиће, Лору, случајеве страдања деце Мирјане Драгичевић, Слободана Стојановића, Петра и Павла Голубовића из Коњица, итд., итд.

Никаква страна директива или сила нам не може забранити да читамо о томе, слушамо, истражујемо и причамо о томе, као што нам не може забранити да не прљамо околину, загађујемо, итд. Криви смо ми! Због незаинтересованости, апатије и јер дозвољавамо да нам планском ,,Damnatio memoriae" испирају мозак.

Данас је отварање споменика Стефану Немањи. И треба. Ако ни због чега другог, а оно због аутошовиниста који месецима траже и најмању ситницу како би се ментално исфекалисали по монументалном здању. Али био бих много срећнији да се отвара свеобухватни музеј геноцида над српским народом у свим периодима и на свим просторима где су живели Срби, на чијем челу био заиста био неки српски историчар, а не историчар из Србије који смањује број убијених Срба у Јасеновцу јер ,,нема података". Мислите ли да било ко у свету сме да смањи цифру од шест милиона побијених Јевреја у логорима за време Другог светског рата иако ни за то ,,нема података"? Наравно да не сме. Зашто? Јер је такав став заузет и таква култура сећања им се гаји генерацијама.

И зато људи читајте, водите децу на места српског страдања, нека виде Корићку јаму или ,,Тополу ужаса" у Доњој градини, или им бар на интернету покажите Велебитске јаме, слике из Јасеновца и са Пага, дајте им да прочитају књиге логораша из Тарчина, одведите их да виде вагон у ком су превожени логораши у логор, на којима се још виде трагови гребања ноктима, нека осете језу саткану од хиљада крикова, која као да говори – други могу да забораве, МИ НЕ СМЕМО!



Оставите одговор