Милан Благојевић: Тоталитарност охаеризма

Има један кључни детаљ у недавној већинској одлуци Уставног суда БиХ број У 2/18 о 9. јануару као Дану Републике Српске, о којем готово да није ништа речено код нас, због чега то желим учинити овим текстом.

уторак, април 30, 2019 / 16:16

Чиним то из два разлога. Један је што се ради о детаљу који указује на противправност те већинске одлуке, која због тога никако не може добити легитимитет (ни правни ни морални), а други разлог је што у позадини тог детаља стоји овдашњи тоталитарни систем владања, јединствен у свјетским размјерама, како просторним тако и историјским.

На наведени детаљ посредно су указали, сваки на свој начин, судије Миодраг Симовић и Златко Кнежевић у издвојеним неслажућим мишљењима које су, након што су били прегласани, написали као судије Уставног суда БиХ. Судија Златко Кнежевић, који је и актуелни предсједник Уставног суда БиХ, је у свом издвојеном мишљењу указао да већинска одлука: "…нема образложење већ преписивање ставова из других одлука везаних за исту материју".

Судија Миодраг Симовић је на овај проблем указао истакавши да ће: "…и ова одлука Уставног суда водити више компромитовању његове уставносудске функције него његовој афирмацији", али и да већина судија тог суда није извршила правилан избор између судског активизма, на једној, и судске уздржљивости на другој страни.

И један и други судија из Републике Српске су у праву из разлога на које указујем у наставку. Правилно судија Кнежевић указује на то да већинска одлука судија Уставног суда БиХ, у суштини, нема образложење већ само преписивање онога што је та иста већина рекла раније. А то што је прегласавањем речено раније, у одлуци Уставног суда БиХ број У 3/13 од 26.11.2015. године, није тумачење Устава БиХ, већ противуставно креирање нове уставне норме од стране већине судија Уставног суда БиХ.

Наиме, у одлуци од 26.11.2015. године, кад се први пут одлучивало о овом питању, већина судија се понашала противуставно, рекавши: "да избор 9. јануара као датума обиљежавања празника Дан Републике нема симболику колективног заједничког сјећања које може допринијети јачању колективног идентитета као вриједности које имају посебан значај у мултиетничком друштву које се заснива на уважавању и поштовању различитости као основних вриједности модерног демократског друштва.

У том смислу, избор 9. јануара за обиљежавање Дана Републике као једног од празника ентитета …. представља уставну категорију и …. као такав мора представљати и све грађане Републике Српске којима и сам Устав Републике Српске признаје једнака права".

Овај подужи цитат, који се понавља и у параграфу 80. недавне противправне већинске одлуке Уставног суда БиХ од 28.3.2019. године, јесте онај кључни детаљ којим сам почео овај текст. Како је он кључни детаљ? Па једноставно тако што претходни цитат садржи нову, и то противуставну норму, какве нема у Уставу БиХ, а која се жели наметнути од неколико судија Уставног суда БиХ.

Другим ријечима, неколицина судија Уставног суда БиХ је најприје самовољно креирала норму, какве нема у Уставу БиХ, а онда још хоће и да се сви други понашају по тој њиховој неуставној норми. Та норма тако јасно произлази из претходног цитата, јер из њега произлази да већина судија прописује, као да су уставотворци, да "Датум обиљежавања празника ентитета у БиХ мора да садржи симболику колективног заједничког сјећања и да доприноси јачању колективног идентитета". Тај колективни идентитет, који на наведени начин овдје жели да успостави неколико судија Уставног суда БиХ, био би ништа друго до "босански идентитет". Баш како је ономад настојао и Бењамин Калај.

У томе се, дакле, огледа оно "преписивање ставова из других одлука везаних за исту материју", како рече судија Златко Кнежевић, односно судијски активизам умјесто једино исправне потребе за судијском уздржаношћу, казано ријечима судије Миодрага Симовића, која (та уздржаност) даје сваком судији само право да тумачи и примјењује правну норму, на једној, и обавезу да се увијек уздржи од креирања било каквих нових правних норми, на другој страни.

Стога наведено већинско понашање, без обзира што је ријеч о судијама, представља школски и уџбенички примјер тешке злоупотребе службених овлашћења, а не слободу судијске мисли. За то би свако, па и судија, требао да одговара, тако што би по хитном поступку био разријешен од судијске функције, али и судски процесуиран на одговарајући начин за еклатантно кршење устава којим се наноси штета другоме, у овом случају Републици Српској. Но овдје, на овом простору, на чијим границама престаје свака логика, нема те одговорности, већ се једно неправо жели још и да наметне.

Како? Па једноставно тако што се оваквим противуставним већинским одлукама хоће рећи да Република Српска наводно није постојала до Дејтонског мировног споразума. У томе, дакле, треба тражити и налазити циљ оваквих одлука, којима се на неуставан начин жели забранити Српској да слави свој дан рођења, иако је то само једна историјска и непромјењива чињеница, баш као што је и дан рођења у животу сваког човјека. То је не само нешто што је дозвољено и чему се не може судити, већ је то и чињеница која никога не може повриједити нити дискриминисати.

Колико су оваква настојања не само протиправна, већ улазе и у сферу психопатолошког, свједочи и сљедећи примјер. У СР Њемачкој, која се с правом сматра демократском и цивилизованом државом, тамошњем савезном Уставном суду не би ни на памет пало да допусти себи да суди двадесетом јуну, који се као празник тијела Христова (Фронлеицхнам) слави у неколико чланица те федерације (у Баден-Виртенбергу, Баварској, Хесеу, Сјеверној Рајни-Вестфалији), које су тај празник прописале као свој. Но, све и кад би се замислило да Уставни суд СР Њемачке себи допусти глупост да суди том датуму, па и да уђе у још већу глупост да тај датум прогласи неуставним тиме што би најприје самовољно креирао норму, какве нема у Основном закону као уставном акту СР Њемачке, а онда захтијевао да се сви други понашају по тој неуставној норми, таква одлука тог суда не би могла бити основ да се било ко кривично прогони и осуди због њеног неизвршења, јер Кривични законик СР Њемачке не прописује такву ирационалност.

Али овдје код нас такво противуставно понашање неколико судија Уставног суда БиХ се не само жели промовисати у јавности, кроз квазијуридичку расправу и "објашњења", већ се жели и наметнути безглавом пријетњом кривичним прогоном. И ту управо започиње други проблем који стоји у позадини свега овога, а ријеч је о тоталитарном систему владања високих представника у БиХ, то јест о тоталитарности охаеризма. Несумњиво је да он представља један тоталитарни начин владања, јер, како су вријеме и бројни примјери показали, има противправни и неморални монопол над свим питањима која су од важности за овдашње глобално друштво.

Као доказ тог монопола је и чињеница да је 24.1.2003. године охаеризам, оличен у тадашњем високом представнику Педију Ешдауну, наметнуо Кривични закон БиХ, у којем је (члан 239) наметнуто као кривично дјело неизвршење одлуке Уставног суда БиХ, па и кад је она противуставна, као ова о којој је претходно било ријечи.

Дакле, својом тоталитарном природом охаеризму је пошло за руком да квазипозакони нешто што се противи људском разуму и правној држави и цивилизацији. И тако то функционише све од те 2003. године па до данас, без икаквог ефикасног противљења не само у сфери политике и јавне власти него ни у правној и политичкој науци. Хоћу рећи, а тиме и завршити овај текст, да разлоге таквог поразног стања не треба тражити (и проналазити) само у несумњивој вјештини охаеризма да себи потчини овдашње појединце и колективитете, већ и у слабости огромног броја тих истих појединаца за чији ментални склоп и данас вриједи мисао коју је, истина давно и за други простор, изрекао чувени њемачки правник Рудолф Јеринг, који је рекао:

"Гдје се народни морал састоји у удварању, покорности, потчињености, у политици лукавства, подлости, притворности, ту се не може никакав карактер одгајати, такво земљиште рађа само подлаце и робове".



Оставите одговор