Мајстори, мајстори

Након строгог полугодишњег поста, прије дан-два сам поново узео Нин. (Кажем "узео", не и "купио".) Пише Горан Дакић И шта? Ништа. Ставимо, на тренутак, политику на страну и погледајмо концепт: нешто мало корисних идиота који су потопљени у идеолошки априоризам и много оних који се у оно што пишу разумију као Мара да не кажем […]

субота, март 16, 2013 / 07:35

Након строгог полугодишњег поста, прије дан-два сам поново узео Нин. (Кажем "узео", не и "купио".)

Пише Горан Дакић

И шта?

Ништа.

Ставимо, на тренутак, политику на страну и погледајмо концепт: нешто мало корисних идиота који су потопљени у идеолошки априоризам и много оних који се у оно што пишу разумију као Мара да не кажем у шта. Новинари би можда и хтјели, али они први заустављају сваку озбиљнију анализу и истраживачко новинарство, други за такво нешто напросто немају даха. И када се не може о Андрићу, може се о родној равноправности у језику. Када се не може о губљењу етничке и културне (само)свијести, може се о умјетности и феминизму. Или о streetu artu, стриповима и новом албуму „Рибље чорбе“.

„Памтим то као да је било данас“: када је Његова Егократија купила „Глас Српске“ за директора је постављен Рајко Радовановић, а за главног и одговорног уредника Томо Марић. Преко ноћи је промијењена уредничка концепција новина; постављени су нови уредници, неки новинари су унапријеђени, неки деградирани, трећи отпуштени. Уосталом, оваква пракса није ексклузивитет српских медија.

Утекао сам одатле након мјесец дана и готово све што се догађало у тих тридесет дана сам заборавио. Али, памтим двије ствари: Тому Марића како се хвали да је којекакве Додикове неистомишљенике спустио на земљу потегавши их за ревере њихових опозиционих кошуља. И Рајка Радовановића како маниром античког философа саопштава да је Клинт Иствуд најважнији филмски редитељ икада. Сада може и пјесма.

Мајстори у кући

Мајсторе затекох

на крову старе куће

мењају сломљен цреп

мајстори на крову

мајстори унутра

мајстори, мајстори

ко вас је звао

зашто дирате мој црни кров

на којем стоји рода бела

на којем расте трава кудрава

мој кров у подножју дугог века

зашто сте ми кућу заузели

зашто сте напали

чекићима ексерима

четкама бојама

мајстори мајстори

излазите пустите ме

да сам кућу уређујем

не чују они

укуцавају моје кости

фарбају мојом крвљу

износе из мог срца

намештај стари

неподношљиви мајстори

њих тридесет седе на мени једном

доћи ће кажу чувен гост

ловиће маглу по шумарцима

са твојом ће се кућом сударити

мора да буде као из бајке

ево теби огледало

чешљај смех у њему

лице ти је подупрто

железном тугом

мајстори мајстори

шта сте учинили

то није моја кућа

то мој гост није

то више нисам ни ја

Александар Секулић



Оставите одговор

Мајстори, мајстори…

И бијаше једном онај ненародни режим у којем смо се борили за бескласно друштво, премда смо се дијелили на такозвану "привредну базу" и још такозванију "друштвену надградњу"…

понедељак, фебруар 22, 2010 / 08:00

И бијаше једном онај ненародни режим у којем смо се борили за бескласно друштво, премда смо се дијелили на такозвану "привредну базу" и још такозванију "друштвену надградњу"… Continue reading "Мајстори, мајстори…"



Оставите одговор