Има ли за нашу дјецу мјеста у ОВОМ граду?

Мислим да ко год има дјецу машта о кући у предграђу са својим властитим двориштем или баштом у и гдје би њихова дјеца уживала у зеленилу.

Пише Зорана Сандић

Али нажалост времена су таква да ми морамо да живимо у граду и купујемо станове у зградама које су што ближе вртићима, у која нам дјеца иду, школама које ће нам похађати,мјестима на која ће излазити да би се што лакше и сигурније вратили кући. Овај НАШ град постао је мјесто гдје више нема мјеста за дјецу. Мислила сам да ће град, након што је направио предиван студенски комплекс урадити несто и за најмање али све се свело на бетониране површине уз прометне цесте гдје нема трунке хлада и гдје дјеца удишу издувне гасовеиз аутомобила.Мало нас има среће да дјецу преко викенда пошаљу код баке на село гдје једино још има шансе да упознају живот без бетона и олова.

Морам да признам да о томе нисам размишљала раније док нисам имала дјецу. Тада сам била љута што овај град нема више фестивала и концерата за младе. Сада бих све дала да сам тада била освештенија , друге ствари су ми сада много битније.

Мој излазак са дјецом у шетњу сведен је на неколико мјеста. Дуго већ нисмо били у парку Младен Стојановић. Није далеко од наше зграде али није баш ни наруку. Занам да људи од вашара у парку хране своје породице и тако преживљавају али ја не могу сваки пут када одем да дам 20 км да се моја дјеца искачу и извозају. Идите у други дио парка, каже моја мама. Тамо дјеца играју тенис. Баш ми је драго да имају свој кутак тако ће и моја дјеца само још мало да порасту. Хајде мама да играмо столни тенис, каже ми син . Хајде, таман смо понијели рекете. Не може сине ипак, извини неваља сто ‘ајде мало прави се да се играш. Дјевојчица ми плаче. Шта је зрно моје? Запела си за пањ и ударила се, није страшно проће,а и парк има потенцијала,бар је зелен.

Испред храма нам је предивно има пуно другара. Дјеца се преврћу по оно мало траве што тамо има али не и ја чим закорачим на траву одмах ми стигне упозореље да то није за одрасле и да се то са великим трудом одржава. Пробала сам објаснити дјеци зашто мама не може да се игра са њима али не разумију они то, а и није важно дјеца ионако раде оно што им старији кажу и навикли су да објашњења за наше поступке често нема. Код споменика Бану Милосављевићу се не играмо тамо не смије да се гази трава,а побогу погледај те како су га лијепо средили па нека дјеца сједну на клупу и нека гледају. Нема везе играћемо се испред скупштине града и тамо су лијепо средили јесте бетон али нема везе има увијек дјеце. Извини те, каже ми полицајац, неможете ту бити скупштинаје је у току, знате.

Прошле недеље била сам неким послом у граду са војим ћеркицом Аном. Она је стара три мјесеца и уживамо у вожњи са колицима. У центру бар нема аута па сам опуштенија. Прије него сам завршила послове Ана се пробудила гладна и почела је неутјешно да плаче. Нема везе, ја сам мајка, не стидим се, подојићу је на клупи на брзину само да престане да плаче. Улазим у парк Петар Кочић . Тамо нема ни једне слободне клупе у хладу, све су заузели пензионери. Кажем сама себи да се не сикирам сви ћемо бити пензионери једнога дана ако Бог да да то доживимо. Они су добронамјерни али сви паркови припадају њима. Зар се мој излазак са дјецом свео на борбу са пензионерима и са псима. Очајна гурајући колица једном руком и носећи у другој дјете журим према хладу који је насупрот градске кафане. Тамо малади сједе свирају гитару, пјевају и уживају . Помислих како им је дивно ту у граду су, а нису по кафићима, тако и треба. Окрећу се у моме правцу, Ана плаче и сметам им. Знам да вам смета сад ћу ја брзо да је подојим па идем својој лијепој кући, говорим им ,а сузе ми се скупљају у очима. Такве су вам породиље на све осјетљиве. Трпам дјете у колица и бјежим кући, до врага град и све. Ни не сјећам се више шта сам требала да обавим у граду. Нервозна од свега скоро да пређем улицу на црвено. Мало јаче сам тргла колица назад и Ана се буди и опет плаче. Ја јој пјевам и покушавам да је умирим. Сада ћемо ми у парк испред наше зграде па ће теби мама дати да сисаш. Јесте да су клупе поломљене али може се још увијек сјести. Мало ме нервоза попушта све ће бити добро.

Е , па од једне лијепе суботе ујутро више немамо ни парка испред наше зграде. Да свима буде јасно ради се о парку између медицинске електронике и старе зграде владе. Добро познат назив овога парка није баш примјерено да напишем али мислим да је свима јасно који је парк у питању. Цијела ова недеља била је кишовита али један дан видим косе парк и уређују га. Е супер ! Таман када угрије сунце биће нам прељепо ту .Са пензионерима смо се већ изборили јер нема клупа још само да се изборимо са псима и дивота.

Примјетила сам у петак да су неке рупе ископане око парка . Јој, дивно сада ће нам оградити парк и нећу бринути хоће ли ми дјете истрчати на улицу, и паса више неће бити, вјероватно. У суботу ујутро видим нешто су ми стубови високи за ограду. Питам мајсторе шта то ограђују шта ће то бити? Па зграда брате! Прође ме језа. Па како брате?

Зашто сам ово своје троје дјеце рађала? Шта сада да радим? Коме да се обратим? Има ли икакве сврхе сада? Како си глупа? Како нисам знала да ће и ту бити зграда? Чекај, сјетила сам се зидања Скадра. Можда и ми можемо поноћи све да порушимо? Али можда ће ту нешто битно да изграде за град за бољи живот. Можда,али зашто баш ту, једино зеленило у центру нашега града. Морам нешто да учиним. Идем на брзину да сликам задњи пут тај парк прије него што га сруше. Морам нешто да учиним због своје дјеце или бар да покушам. Пристајем сада и на псе и на пензионере само да тај парк остане. Опет гријешим , мисли жено на своју дјецу само на дјецу!ХОЋУ ТАЈ ПАРК САМО ЗА ДЈЕЦУ ВЕЛИКУ И МАЛУ И НИКОГА ВИШЕ!