Горан Латиновић:О хрватским уџбеницима историје (8)

Oсми дио фељтона о хрватским уџбеницима историје бави се претежно односом аутора уџбеника према Другом свјетском рату. У наставној јединици Hrvatsko pitanje traži rješenje Иво Перић истиче да су Хрвати још од IX вијека имали своју државу, да су 1102. посебним уговором признали Арпадовцима "pravo hrvatsko-ugarske krune", а затим су и 1527. исто тако посебним […]

четвртак, 28 јула, 2011 / 07:45

Oсми дио фељтона о хрватским уџбеницима историје бави се претежно односом аутора уџбеника према Другом свјетском рату.

У наставној јединици Hrvatsko pitanje traži rješenje Иво Перић истиче да су Хрвати још од IX вијека имали своју државу, да су 1102. посебним уговором признали Арпадовцима "pravo hrvatsko-ugarske krune", а затим су и 1527. исто тако посебним уговором признали Хабсбурзима "pravo nasljedstva hrvatsko-ugarske krune", што је важило до октобра 1918. кад су одлуком Хрватског сабора прекинути "svi dotadašnji državno-pravni odnošaji i s Austrijom i s Ugarskom". Аутор још додаје да је формирањем Државе Словенаца, Хрвата и Срба "kojoj je Zagreb bio glavni grad, Hrvatska u sklopu te države (29. listopada do 30. studenog 1918) zadržala svoju autonomnost i s tom autonomnošću bitna obilježja svoje državnosti." Све то нестало је доношењем Видовданског устава 1921. а тада "Hrvatska je prvi put, nakon tisuću godina, izgubila i svoju državnost, čija se nit tako prekinula". Хрвати се с тим нису могли помирити "jer su izloženi velikosrpskom hegemonizmu, postali neravnopravni, potlačеni, poniženi".

Иво Перић није једини писац хрватских уџбеника историје који је увјерен у истинитост мита о хрватској хиљадугодишњој државности, као што није једини који избјегава да употријеби упоредни метод при презентовању историје Срба и Хрвата, јер и он прећуткује да је и Србија 1918. изгубила своју државност, и то ону стварну, а не неку фиктивну.

У уџбенику се веома често помиње "великосрпски хегемонизам", што сасвим иде у прилог мишљењу да је овај стереотип постао веома захвалан предмет изучавања "не само психологије политике, већ и социолингвистике". Аутори хрватских уџбеника би требало да знају да је пресудну улогу у ширењу мита о "Великој Србији" имала аустроугарска дипломатија, која је дискредитовањем Србије настојала да спријечи стварање српске државе у етничким границама и да нађе оправдање за све мјере које је против Србије намјеравала предузети у будуће.

Такође, значајну улогу у ширењу мита о "Великој Србији" имала је и Римокатоличка црква која је своју агресивну политику према југоисточној Европи правдала објашњењем мисије у име европске цивилизације, тј. као брана продору "бизанта".

Перић пише да је послије приступања Југославије Тројном пакту у земљи дошло до демонстрација и констатује да је југословенска војска у Априлском рату 1941. доживјела расуло. Међутим, он не наводи да су демонстрације биле организоване готово искључиво у српским градовима, односно у градовима у којима је српско становништво било већинско. Такође, избјегава да помене да је борбена спремност југословенске војске била знатно ослабљена управо дјеловањем хрватских старјешина и војника, који су изазивали побуне у војсци и стављали се на страну нападача, убијајући и заробљавајући при том српске старјешине и војнике.

Независна држава била је жеља хрватског народа, а пошто су за ту жељу знали Нијемци и Италијани, они су Хрватима изашли у сусрет. У Независној Држави Хрватској усташе су "provodili teror protiv Židova i Cigana, te protiv Srba, osobito zbog njihove ranije hegemonističke politike te pojave četnika i njihovih zločina u Hrvatskoj".

Ово је једина реченица у хрватском уџбенику за осми разред основне школе чији је аутор Иво Перић у којој је поменуто страдање српског народа у НДХ. Дакле, усташки злочини били су само реакција на "српску хегемонистичку политику" до 1941. односно реакција на појаву четника и њихове "злочине". Међутим, да је геноцид над Србима у НДХ почео прије појаве и партизана и четника, и да је био организован државни посао, видљиво је из читавог низа докумената који су настајали у раду државног руководства НДХ. Иако је један од главних инспиратора и организатора геноцида над Србима била Римокатоличка црква на челу са загребач-ким надбискупом Алојзијем Степинцем, Иво Перић стаје у његову одбрану навођењем одломка из једног Степинчевог писма које би требало да покаже да је он осуђивао ратне злочине. Међутим, из садржаја тог писма видљиво је да он не протестује због депортације Срба у логоре, већ због окрутног начина на који се то ради, па предлаже "humaniji i obzirniji način".

У наставној јединици Otpori i borba antifašističke Hrvatske Перић пише о појави оружаних група на Банији, Кордуну, Лици и Далмацији, уопште не улазећи у пита-ње етничког састава тих одреда. У веома мало простора посвећеног Другом свјет-ском рату Срби су поменути свега на пар мјеста и то не као главни носиоци анти-фашистичке борбе, већ као непријатељи против којих су хрватски антифашисти ратовали, уз констатацију да је антифашистичка борба вођена "pretežno u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini".

С обзиром на то да је терор над Србима у НДХ једва поменут, не чуди што аутор овог уџбеника ни на једном мјесту не улази у питање броја убијених и прекрштених Срба у НДХ, као ни у питање броја Срба који су протјерани из фашистичке Хрватске. Међутим, под насловом Teror četnika na hrvatskim prostorima do kraja rata Перић пише да су Срби проводили "strašne zločine genocida protiv Hrvata i Muslimana, želeći u nekim dijelovima Bosne i Hercegovine i Hrvatske stvoriti etnički čiste srpske krajeve. Planirali su potpuno uništenje hrvatskog i muslimanskog pučanstva i na ostalim prostorima, a prema ideolozima velikosrpstva. Cilj im je bio stvoriti Veliku Srbiju…" Перић закључује да оно што Срби тада нису успјели постићи, покушали су "агресијом" на Републику Хрватску 1991. године. Аутор додаје да је у Блајбургу и на "крижном путу" убијено или умрло од 50.000 до 300.000 Хрвата.

Уџбеник Иве Перића класичан је примјер замјењивања злочинаца и жртава. Колико његови ставови не одговарају историјској реалности видљиво је и из низа свједочанстава које су оставили хрватски савезници, међу којима су неки били згранути свирепошћу усташких злочинаца. О размјеру геноцида свједочанство је оставио и Хитлеров специјални изасланик за Балкан Херман Нојбахер, који је у својим мемоарима записао да је у НДХ, према извјештајима који су дошли до њега, убијено око 750.000 Срба.
Хрватска држава створена је на Трећем засједању ЗАВНОХ–а 1944. у Топуском, а потом је ушла у југословенску федерацију. Међутим, то није био истински федерализам јер је сва власт била у Београду, а у тој новој држави је "prigušivano nacionalno očitovanje, naročito nesrpskih naroda". Дакле, угњетавање Хрвата настављено је и у социјалистичкој Југославији а "da bi se Hrvate što više sputalo i onemogućilo, s nepravom i tendenciozno im je nametnut teret krivnje za ustaške ratne zločine. Broj ustaških žrtava bio je toliko preuveličavan pa se činilo kao da je samo u Jasenovcu pobijeno više Srba nego što je bilo ljudskih žrtava tijekom rata na cijelom jugoslavenskom prostoru. Iako su Hrvati najmasovnije sudjelovali i u antifašističkoj oružanoj borbi (1941–1945), pa prema tome i u borbi protiv ustaša, preko te činjenice se namjerno prelazilo"!



0 КОМЕНТАРА