Договорени рат и наручено помирење?!

У Србији се, таман кад смо мислили да је доста, изгледа нешто опет мијења. Имамо најаве нове медијске офанзиве на здрав разум. Пише: Огњен Савић Биће да ствар око извињења новог управног одбора РТС, није само неки прљави посао који се морао одрадити по налогу „одозго“. О томе најбоље свједочи и нови документарац тзв. јавног […]

четвртак, 23 јуна, 2011 / 08:22

У Србији се, таман кад смо мислили да је доста, изгледа нешто опет мијења. Имамо најаве нове медијске офанзиве на здрав разум.

Пише: Огњен Савић

Биће да ствар око извињења новог управног одбора РТС, није само неки прљави посао који се морао одрадити по налогу „одозго“. О томе најбоље свједочи и нови документарац тзв. јавног сервиса европске Србије, под насловом Договорени рат. Нисам одавно писао, али ово се не може отрпити.

Овај филм је такође одабрао ћирилицу за своје писмо, као што је то учинио и други урадак на сличну тему – по имену „Пад Крајине“ , коју је потписао Дамир Калембер (данас познат у Србији као Филип Шварм).

Овај филм слиједи још неке нити Шварм-Калемберовог остварења, а он је инсистирање на неким детаљима занимљивим за жуту штампу. Шта је мислио Фрањо о Слобиној ракији, ко је кога уважавао, да ли Месић сматра да је Милошевић причао добре вицеве…

Треба бити искрен, па рећи да се код овог филма осјећа већа озбиљност у продукцији и самом сценаристичком приступу, него што је то случај био са Калембер-Швармом. Но, ни овај филм не иде даље у озбиљном промишљању и утврђивању истине, осим оне да су за рат у БиХ криви (лично и персонално) Слобо и Фрањо.

Београдско прохрватство огрезло у историјски фалсификат

Оно што је посебно одвратно при гледању овог тзв. документарца, који је дубоко закопан у београдске локалистичке заблуде о распаду СФРЈ (неке луде чике из врха власти намјерно су то урадили, да би њима младима спријечили провод и упропастили животни стандард), јесте потпуно удивљење хрватском мишљу генерално.

То је за ауторе нешто што су открили радећи филм, нешто ново и занимљиво. Нешто са запада…

У документарцу се наглашено подилази Хрватској и њеним заступницима у објашњавају историјских догађаја, што је вјероватно посљедица дилетантизма и непознавања крајње малигне и агресивне хрватске пропаганде осамдесетих и поготово деведесетих.

То је најбоља потврда тога, да у Србији за вријеме рата обична популација истим није ни близу оптерећивана, односно институције државе нису ни приближно развијале националну мржњу и ратно хушкаштво, како је то радила хрватска страна. Обичној и крајње маргинално-инетелектуалној популацији, дефинитивно припадају аутори овог филма.

Исти смо и кад нисмо

Тај дупеувлакачки однос, који по сваку цијену настоји да изнивелише Милошевића и Туђмана, највидљивији је и најтрагикомичнији на самом почетку. Ту се приказују кадрови са постројавања хрватских правојних јединица, те уз све то и Туђман који „на плејбек“ пјевуши својевремени хит „Моја земља Хрватска“.

Осим што су се у то доба далеко више на ХРТ пуштале нумере „Стоп д вор ин Кроејша“ или „Данке Дојчланд“; аутори овог документарца, као контратежу овој пропаганди којој није било равне по злу и шовинизму, прилажу пјесму СМБ-нота – „Волимо те Отаџбино наша“.

Као српска борбена корачница из времена рата у Босни, прилаже се некакав мутирани шлагер ЈНА-стила, који је Раде Радивојевић компоновао, а Леонтина Вукомановић и Милан Шћеповић отпјевали тек 1997. године!!!

Но, то није само дилетантизам и случајност. Та пјесма је позната свим грађанима Србије, јер се обилато користила у вријеме агресије НАТО пакта на Србију 1999. године и вјероватно једина "борбена" коју могу регистровати као такву. Дакле, идентификоваће се главна циљна група, нема везе што је то једна перфидна неисторијска конструкција, која сакрива да Србија није имала ништа слично у пропаганди као што је то деценијама раније спремила Хрватска, заснована на идеологији НДХ.

Готово потпуно исто, као што Филип Шварм у „Паду Крајине“ прилаже неку ретардирану карту Републике Српске, коју је нацртао на брзину и одока, те која никада није постојала; овдје се за догађаје од 1991. или 1992. године, па до новембра 1995. године у Дејтону, уваљује пјесма која је компонована 1997. године, постала актуелна тек 1999. године.

Шта онда гледати даље?

Они допуштају представнику Хрвата, да координисану акцију истребљења Срба из Крајине оправдају тобожњом америчком забринутошћу да ће пасти Бихаћ. Тако су САД војно и дипломатски помогле етничко чишћење и геноцид над Србима у Крајини (цитирамо): Бојећи се новог геноцида у Бихаћу, бојећи се новог егзодуса…

Исто тако Стјепан Кљујић има право да Војску Републике Српске, тј. њене борце, назива „четници“.

Такође, овај филм приказује Караџића у униформи, а да је обукао десило се можда пет пута за све вријеме рата. Неки риједак снимак са генералом Момиром Талићем… Још један од топика Београдског изолационизма и игнорантства, врло је наглашена и емотивна прича о инфлацији у Србији, која готово оправдава велеиздајничке и аматерске потезе Милошевића доцније.

Треба ли рећи, да овај ретардирани упљувак другосрбијанштине дослиједно користи још један историјски фалсификат – термин „Бошњаци“ за име Срба који су прешли на ислам. То ради чак и тамо гдје за то нема историјског оправдања, дакле у вријеме потписивања Вашингтонског споразума, када је настала творевина по (званичном) имену „Муслиманско-хрватска Федерација“. Аутори кажу Бошњачко-хрватска…

Све у свему, овај филм врло слабо било шта расвјетљава и поставља више питања, него што је на почетку самом имао одговора. Осим једног – љубав Слобе и Фрање. (плус Мира).

Стручно до „круга двојке“

Аутор документарног филма је Слађана Зарић, редитељ Филип Чоловић. Кад се тако обрукају на почетку, сравњујући хрватску фашистичко-нацистичку пропаганду из 1991. са Слобином партијско-југоносталгичном, онда је срећа што је тих спајајућих монолога између изјава саговорника мање, па можемо да имамо увид у једну хрестоматију виђења ратног сукоба. У њој, опет, Срби западно од Дрине имају само једног аутентичног представника – Алексу Буху.

Тако „аутентични“ Иван Звонимир Чичак каже занимљиву ствар, тј. да је у Бањој Луци 1995. године било 50.000 Хрвата, који су након напада на Крајину протјерани. Осим што то побија тезе о етничком чишћењу које су Срби провели (а ХРТ емитује и дан данас), он каже – Генерал Толимир је био командант Бањолучког корпуса и дошао је бискупу Комарици и рекао…

А није! Командант Првог Крајишког корпуса (ваљда је то то) је био Момир Талић, а Здравко Толимир, некадашњи питомац 24. Класе Војне академије у Београду, био је начелник безбједности у Главном штабу ВРС и сада чами у Хагу.

Зрно по зрно… реденик

Све сами зналци, дакле. У овом филму они износе своја лична мишљења, те се само њих пар могло узети за озбиљно. Приче „из офа“ ни за комедију се узети не могу.

Зато је ту обилато кориштење рефрена „Игра рокенрол цела Југославија“ од Електричног оргазма, уз СФРЈ заставу која гори (има ли шта ново?); те крајње понижавајуће „Мир, мир брате, мир…“ од Партибрејкерса, у тренуцима када се приказују избјеглице из Книнске Крајине.

И онда, на крају, завршавају неким југоносталгичним тоновима и сним има… који се уклапају у Београдску визију умоболије, која треба да нагиње ка неком помирењу, у којем ће Срби ван Београда (без породице и пријатеља оних који таква помирења заговарају) да извуку дебљи крај.

Умјесто дјечије поуке: Мир, мир, нико није крив. Ава, ава, ава – криви су Слобо и Фрањо. Ја бих завршио ријечима Алексе Бухе:

Ако мене питате, прије да је било договора неког између Караџића и Бобана, него што је било између Туђмана и Милошевића.



0 КОМЕНТАРА

  1. „ретардирани упљувак другосрбијанштине“ :D:D:D:D

    Не бих трошио превише ријечи на све ово. Слобо је нажалост био можда и највећи гробар српског народа у историји (највећи трагичар свакако), а имао је велику шансу. Ипак, хашки инквизитори су, убијајући га, направили од њега жртву и васкрсли га. Одбраном у Хагу се значајно искупио. Далеко од тога да је био цвјећка и да није договарао са Фрањом. (Бојим се да ће и Додик извући дебљи крај из договора с Хрватима)

    Што се тиче Фрање, он је имао вјетар у леђа од Ватикана и Њемачке, који су му поклонили етнички чисту државу. Читав свијет је аминовао прогон неколико стотина хиљада Срба. Свакако да је Туђман наставио тамо гдје је Павелић стао. (Слушао сам данас на РРС др Басташића и он је рекао много о томе). Гледајући снимке Фрањиног говора, види се да је био прави психопата, умишљени историчар, којем је Броз био идол, па је чак приређивао слетове и појављивао се у адмиралском одијелу, попут Броза. http://1.bp.blogspot.com/_GpNhzSgZxb8/SyGPMSZsfqI/AAAAAAAAABc/usKF6rHnnnc/s320/franjo.jpg
    Месић се мудро извукао и задње Милошевићево питање Месићу приликом свједочења у Хагу довољно говори о њему.

    И НА КРАЈУ, НАЈТУЖНИЈЕ У СВЕМУ ЈЕ ДА СРБИМА НИСУ ТОЛИКИ ПРОБЛЕМ ХРВАТИ И МУСЛИМАНИ, КОЛИКО СУ ПРОБЛЕМ САМИ СРБИ. ТАКО ЈЕ БИЛО 1991. ГОДИНЕ, КАДА ЈЕ ГЛАС БОГИЋА БОГИЋЕВИЋА БИО ПРЕСУДАН. ТАКО ЈЕ ДАНАС КАДА СЕ РТС И БОРИС ТАДИЋ ИЗВИЊАВАЈУ ОНИМА КОЈИ СУ ПОБИЛИ И ПРОТЈЕРАЛИ ВЕЛИКУ ВЕЋИНУ СРБА СА ТЕРИТОРИЈА КОЈЕ КОНТРОЛИШУ. ТАКО СУ СРБИ НАПРАВИЛИ И ОВАЈ ФИЛМ.

    ОГЊЕНЕ САВИЋУ, ХВАЛА ВАМ!