![](https://www.frontal.rs/wp-content/uploads/2018/10/жељко-свитлица-профил-01.jpg)
Жељко Свитлица
Чекајући пејзажног архитекту
За разлику од слуђене незаинтересоване већине којој се ово гади, досадило јој је, или преко воље учествује у свему, за активно чланство политичких партија изборна кампања је "ивент".
![](/wp-content/uploads/doc/Image/novosti_sr/kolumnisti/59384_vest_БЛ_Чесма_плакати-на-бандери-Фронтал.jpg)
Oни лијепе плакате, лете са материјалом од насеља до насеља, од села до села, кандидате возају к’о главице купуса (понеки испадне из камиона у трци па се види да је изударан и "доњи", неки други је дубоко у приколици, заштићен осталима), ратују на друштвеним мрежама, а у свему томе имају супарнике. Води се утакмица, олимпијада, рат.
Касније се догађај препричава са сјетом коју осјећа омладина која љето проведе по музичким фестивалима: сјећаш ли се оног лудила и кампање 2016? Јест било лудо, али било је добро. Сјећаш се кад се оно изнапијасмо под шатором на Старчевици, а онај народ гледа около?
Многи кандидати су кампању за протекле изборе започели тако што су свечано залијепили први предизборни плакат.
Има у том плакатирању нечег ритуалног. Нечег као на нашим свадбама. Не знајући прецизно и јасно како се "води кампања", домаће политичке партије, по свему још младе и самоникле јер нису имале на шта да се наслоне (осим на ону Партију) измаштале су хибридне предизборне и изборне обичаје, који су спој нечег како они мисле да би то требало да изгледа и примјене на домаћем терену..
Предизборни плакати су "медијум" кроз који протиче највише те енергије. Први се свечано лијепе (свечано! молим вас), прекрију зидове, улице и бандере као скакавци поља у Америци и како се у досадашњој пракси чини, никада заувијек не нестану.
На неком мјестима, ради се углавном о надвожњацима, подвожњацима и бетонским површинама поред путева, постоје дебели слојеви плаката заостали из ко зна колико предизборних кампања.
Археолози ће у њима ишчитавати нашу политичку историју у будућности па ће се цијеле филозофске школе настати на дилеми каква је рецимо: откуд Шпирић у првом слоју на плакату ових, а на четвртом слоју, на плакату оних, итд.
Невјероватно је управо на каква су све мјеста залијепљени плакати током протекле кампање. На телефонске кутије, на бандере, а дрвеће је већ навикло иако је званично заштићено од ове пошасти (неке странке су кампању 2014. године јавно започеле свечаним лијепљењем плаката на дрво – све фотографисали и објавили поносно)
Све је урађено јако траљаво и ружно, уз много потрошеног селотејпа, па ће бити да су активисти који су за ово задужени били у журби да их не ухвати конкуренција – што је мало вјероватно – или су трчали да што прије отаљају посао и узму дневницу – што је вјероватније.
Ипак, након побједе (и пораза) странкама као спроводницима кроз које струји парламентарна демократија није пало на памет да то све и почисте. По аутобуским стајалиштвима грађане и даље посматрају сабласни остаци постеризованих ликова кандидата. Један их посматра једним оком, неко се смије с пола уста, некоме је остала само кравата и одијело.
Покушају да се подеру или склоне били су неуспјешни захваљујући оном селотејпу и другим врстама љепила (странке изгледа нису жалиле пара у Центруму)
Насеља на ободу БЛ са својим изрованим асфалтом, кућама без фасаде, локвама у октобру и неправилно распоређеним бандерама, чекају обећаног пејзажног архитекту са полу-откинутим и испараним, висећим и полу-висећим плакатима са претходних избора, и личе на суморне градиће на дивљем западу или непоспремљену собу након дјечијег рођендана.
А кандидати – бар су се хвалили – тако су ревносно обилазили сваког бирача, од врата до врата, тако су напорни и одлучни били, и њихови заостали плакати су као да ти се неко уносио у лице и галамио мјесец дана, а онда се није извинио нити обрисао пљувачку. Основна култура је да се у тоалету остави чисто иза себе, а биће да наше партије још до тог нивоа не надолазе.