Жељко Свитлица
Чекајући пејзажног архитекту
За разлику од слуђене незаинтересоване већине којој се ово гади, досадило јој је, или преко воље учествује у свему, за активно чланство политичких партија изборна кампања је "ивент".
Oни лијепе плакате, лете са материјалом од насеља до насеља, од села до села, кандидате возају к’о главице купуса (понеки испадне из камиона у трци па се види да је изударан и "доњи", неки други је дубоко у приколици, заштићен осталима), ратују на друштвеним мрежама, а у свему томе имају супарнике. Води се утакмица, олимпијада, рат.
Касније се догађај препричава са сјетом коју осјећа омладина која љето проведе по музичким фестивалима: сјећаш ли се оног лудила и кампање 2016? Јест било лудо, али било је добро. Сјећаш се кад се оно изнапијасмо под шатором на Старчевици, а онај народ гледа около?
Многи кандидати су кампању за протекле изборе започели тако што су свечано залијепили први предизборни плакат.
Има у том плакатирању нечег ритуалног. Нечег као на нашим свадбама. Не знајући прецизно и јасно како се "води кампања", домаће политичке партије, по свему још младе и самоникле јер нису имале на шта да се наслоне (осим на ону Партију) измаштале су хибридне предизборне и изборне обичаје, који су спој нечег како они мисле да би то требало да изгледа и примјене на домаћем терену..
Предизборни плакати су "медијум" кроз који протиче највише те енергије. Први се свечано лијепе (свечано! молим вас), прекрију зидове, улице и бандере као скакавци поља у Америци и како се у досадашњој пракси чини, никада заувијек не нестану.
На неком мјестима, ради се углавном о надвожњацима, подвожњацима и бетонским површинама поред путева, постоје дебели слојеви плаката заостали из ко зна колико предизборних кампања.
Археолози ће у њима ишчитавати нашу политичку историју у будућности па ће се цијеле филозофске школе настати на дилеми каква је рецимо: откуд Шпирић у првом слоју на плакату ових, а на четвртом слоју, на плакату оних, итд.
Невјероватно је управо на каква су све мјеста залијепљени плакати током протекле кампање. На телефонске кутије, на бандере, а дрвеће је већ навикло иако је званично заштићено од ове пошасти (неке странке су кампању 2014. године јавно започеле свечаним лијепљењем плаката на дрво – све фотографисали и објавили поносно)
Све је урађено јако траљаво и ружно, уз много потрошеног селотејпа, па ће бити да су активисти који су за ово задужени били у журби да их не ухвати конкуренција – што је мало вјероватно – или су трчали да што прије отаљају посао и узму дневницу – што је вјероватније.
Ипак, након побједе (и пораза) странкама као спроводницима кроз које струји парламентарна демократија није пало на памет да то све и почисте. По аутобуским стајалиштвима грађане и даље посматрају сабласни остаци постеризованих ликова кандидата. Један их посматра једним оком, неко се смије с пола уста, некоме је остала само кравата и одијело.
Покушају да се подеру или склоне били су неуспјешни захваљујући оном селотејпу и другим врстама љепила (странке изгледа нису жалиле пара у Центруму)
Насеља на ободу БЛ са својим изрованим асфалтом, кућама без фасаде, локвама у октобру и неправилно распоређеним бандерама, чекају обећаног пејзажног архитекту са полу-откинутим и испараним, висећим и полу-висећим плакатима са претходних избора, и личе на суморне градиће на дивљем западу или непоспремљену собу након дјечијег рођендана.
А кандидати – бар су се хвалили – тако су ревносно обилазили сваког бирача, од врата до врата, тако су напорни и одлучни били, и њихови заостали плакати су као да ти се неко уносио у лице и галамио мјесец дана, а онда се није извинио нити обрисао пљувачку. Основна култура је да се у тоалету остави чисто иза себе, а биће да наше партије још до тог нивоа не надолазе.