Бошњачки продор на запад

"Схвативши да је РС чврст залогај, Бошњаци одустају од унитарне БиХ и праве политичко правну унитарну бошњачку Федерацију БиХ", пише Жељко Матић, Савјетник потпредсједника РС, Емила Влајкија.

Саопштење објављујемо у цјелости.

С обзиром на нелегалну бошњачку власт која се је етаблирала у Федерацији захваљујући Инцковом недемократском поступку, и на индоленцију главних политичких партија из оба ентитета које формирају различите федерацијске и државне институције дајући тиме легалитет споменутој власти, потребно је трасирати неке правце бошњачко-хрватских односа у посљедњих двадесет година.

Увијек кад упадну у кризу Бошњаци ударе на Хрвате. Као и ратне 1993. године изгубивши просторе на истоку Босне и Херцеговине, пославши властите избјеглице као војну претходницу, ударају са изненађујућом борбеношћу на Хрвате средишње Босне. Ове, 2011., схвативши да је РС чврст залогај одустају од унитарне БиХ и праве политичко правну унитарну бошњачку Федерацију БиХ, у чијим границама осигураним нелегитимном власти, поново институционално прво ударају на Хрвате средишње Босне.

Одмах потом гуше оно мало успјешних фирми и државних подузећа користећи их као легалну логистику нелегалне власти, одвраћајући позорност хрватске субраће у Херцеговини са главног правца удара, једнако као што су 1993 ударом на долину Неретве одвратили позорност од главног циља средишње Босне.

Иако се резултати континуитета агресивне бошњачке политике спрам Средишње Босне скривају одбијањем пописа становништва, недавно публицирани прецизни подаци католичке цркве по којима је за прошлу годину дана у Врхбосанској Бискупији мање 9200 католика, што чини 5 % од укупног броја од око 200 000, разбудили су и најуспаваније па су на узбуну зазвонила сва звона Босне сребрне. Позвали су на једнакоправност Хрвата са другима у БиХ, јединство унутар хрватског корпуса и иако бојажљиво, ипак су осудили пробошњачка дјеловања неких у властитим редовима.

Сигурни смо да ће јединствен наступ обје фрањевачке провинције инспирирати и освијестити и хрватске политичке челнике, који неће оставити Средишњу Босну саму забијајући главу у пијесак, понашајући се као жртва нереагирајући на удаљенија догађања све док јој непријатељ не покуца на властита врата. На жалост, даљња и ближа прошлости нам се понављају и вријеме је да почнемо учити на властитим погријешкама.

Већ сада је јасно, да у најскоријој будућности након средишње Босне слиједи бошњачки притисак на Херцегбосанску жупанију преко Купреса и Ливна све до Бихаћа и Истре. Хрвати су се одупрли подјели линијом Вировитица – Карлобаг. Хоће ли се опхрвати на далеко краћем потезу Бихаћ-Ријека показаће ускоро блиска будућност.