Бања Лука: Слава града
Град Бањалука данас обиљежава славу Вазнесење Господње – Спасовдан. У Саборном храму Христа Спаситеља у 9.00 часова почеће Света архијерејска литургија, након чега ће бити обављено освештање славског жита и колача. По завршетку славског обреда слиједи Спасовданска литија око Саборног храма, потврђено је Срни у Одсјеку за односе са јавношћу Административне службе града Бањалука. Славу […]
Град Бањалука данас обиљежава славу Вазнесење Господње – Спасовдан.
У Саборном храму Христа Спаситеља у 9.00 часова почеће Света архијерејска литургија, након чега ће бити обављено освештање славског жита и колача.
По завршетку славског обреда слиједи Спасовданска литија око Саборног храма, потврђено је Срни у Одсјеку за односе са јавношћу Административне службе града Бањалука.
Славу града, која је уједно и слава Саборног храма Христа Спаситеља, обиљежиће заједно Бањалука и Српска православна црква.
И тако ће се у литији наћи они који славе Господа, као и господа која је из града вазнијела све што је стигла
Нека се љути ко год хоће, али да град слави крсну славу, то ми је тако дегутантно, као да је ово град једнорога и као да је затворен за све друге.. И онда ми причамо о отворености, нашој срдачности, слава је ствар куће,породице, а не медија и политиканства. Од када су се на литургије за Божић набили политичари који су окретали леђа свијећи,тамо не идем. Могу се и ја на улици и код куће помолити за свој народ, за браћу и сестре. Када се сјетим литургија прије 25 година, са колико поноса и са колико љубави су се вјерници окупљали..А сада, сада све славимо и ништа не поштујемо, сада изградљу храмова плаћају они који би да купе рај и мир и не успијева им, сада наши попови када сједају на сахранама, славама и светковинама, не сједе никада крај обичног малог човјека, неког нашег Ђоде, него се тискају уз оне са великим џиповима, како би се распитали за колико се може купити. Наша црква се много мијеша у политику, али нема храбрости да каже овим властима, да сачувају народ нових дугова и лоповлука, као да ће им то растјерати вјернике. Зато вјерујем у Бога, а не у попове који су људи, обични грешници као и било ко од нас. Некада и грешнији.. Бањалуко, направи себи славу када будеш развијена, запослена и срећна, а не када су сузе веће од осмијеха.
Дивно је било данас! Срећна слава Бањалуци, Невесињу и општинама које данас славе!
Слава Господу!
pink panter
Потписујем све што си написао! и још би се имало многошта додати кад зградољуби крадољуби хоће да стану пред крст и Бога у име свих богобојазних честитих православаца.
Уостало, шта је са Бањалучанима других вероисповести?
Крсна слава је почаст заштитнику породичног огњишта и сасвим приватна и „кућна“ ствар.Сада би сви властодршци безбожници и тајкуни да кумују цркви.Могу да кумују само свом попу ако су истомишљеници и ако возе исту мечку, а то се и види из поповског возног парка. Нажалост.
Ne bih dodao nista panterovom komenteru vec ga potpisujem.
Prijatelji moji dragi,
Godinama već kontam da sam usamljen u mišljenju da je KRSNA SLAVA ZAŠTITNIK OGNJIŠTA I PORODICE.
Kad slavi, recimo, MUP sve mi to izgleda kao ruganje. I vjeri i tradiciji i običajima.
Krsna slava u mojoj kući uvijek se slavila. Nismo nikad prekidali. Iako je pokojni otac, kao dobar radnik, primljen u SKJ. Nastavio je da slavi. Niko mu zbog toga nije ni progovorio. A kamo li pravio probleme.
Mjesecima smo se radovali Svetom Jovanu. Pripremali se da goste dočekamo. A onda smo slavili. Tri dana.
Slavim danas isto onako kako je to moj pokojni otac činio. Ne prihvatam ništa novo. Želim da sačuvam tradiciju. Imam pravo na to. Neka novotarišu ovi što su do juče bježali iz kuće kad bi se kolač lomio. A sada slave. I još hoće mene da uče kako se to radi.
Nemam muške djece. A posljednji sam izdanak cijele loze. Imam dvije djevojčice. Naljutiće mi se, dvije djevojke. Jedno dijete sam izgubio. Živjelo je samo 24 sata. Bila je djevojčica. Ni ime nije imala. Sada je gore. Među anđelima. Čeka nas. Majku i oca.
Nikad je prežalili nismo. I nećemo. Ni supruga ni ja. Nikad snage smogli nismo da imamo još djece. A mogli smo. A nismo mogli. Nismo smjeli.
Za koju godinu, ako Bog da, stićiće unučad. Kćerki koja se prihvati porodičnog imanja, ili objema, u amanet ću ostaviti da, uz muževu slavu, prislavljavaju i Svetog Jovana. Da se ne ugasi krsna svijeća.
Zašto vam sve ovo napisah? Samo zato da bih krsnu slavu stavio u jasan kontekst: porodica, porodično imanje, ognjište! Za mene je slava jedan od najveselih dana u godini. Radimo cijelo ljeto da bi je mogli dostojno dočekati. I proslaviti. Na porodičnom imanju, na rodnom ognjištu. Kakva opština, kakvi domovi zdravlja, kakve škole, kakva preduzeća, kakvi bakrači… ne činite to. Ne skrnavite ni slavu ni svece.
Napisaću jednu priču o krsnoj slavi. U mom domu. Po sjećanju. Sa stvarnim ljudima. Od kojih većina nisu više živi. Da sačuvam uspomenu na njih i izvorni običaj.
Naši preci bili su nekad mnogobošci. Kad su primali hrišćanstvo odrekli su se svih ostalih bogova, osim boga-zaštitnika ognjišta. Tojest doma. Znamo da dom i kuća nisu isto. Svi napori bili su uzalud. Zato je nađen kompromis. Nije im zabranjeno slaviti boga-zaštitnika doma, s tim da su umjesto paganskih bogova predloženi hrišćanski sveci. Svaki dom da izabere kog sveca će slaviti.
Kako tad tako i danas. Sigurno znate to da nemaju svi pravoslavci krsnu slavu.
Zato sam protiv da opština slavi. I zato se radujem što nisam usamljen u tom mišljenju. Posebna mi je čast što mišljenje dijelim sa ljudima do čijeg mi mišljenja jeste stalo.
Pozdrav, Zoran Janković
Zorane, svaka čast na napisanom. Ista nam je slava, a vidim da znamo i svoj običaj cijeniti. Živio sto godina i neka se nikada ne ugasi Slavna svijeća.
Морам да кажем да се не слажем са вама и да ми се чини да нисте схватили суштину нити значај данашњег дана. Некако смо склони политици и препознавању исте у свакој прилици. Овде нема политике и нико не треба да престане да иде у цркву због тога што је присутан неки политичар и сл.
Славе у нашем народу не потичу из паганске прошлости нашег народа, како често можемо чути,… да су Срби само замијенили паганске идоле хришћанским свецима…
Београд нпр. своју славу обиљежава више од шест вијекова.
Градску славу установио је деспот Стефан Лазаревић 1403. године, у њеној прослави било је, током историје, и прекида, али се традиција настављала. Градска слава није празник само православних хришћана, у Београду у њој учествују и католици, представници исламске и јеврејске заједнице, протестанти и други, али и они који нису вијерници..
Многи еснафи имају свог заштитника и то није ништа ново.
Мислим да и већина не схвата значај литије па често можемо да примијетимо људе који посматрају са стране и не учествују. О значају литије и неких појава током исте ћу писати када будем имала времена.
Многи градови имају свог свеца заштитника, не само у православљу.
Мислим да жељом да будемо политички коректни често стварамо проблем тамо гдје га нема и сами окрећемо неке људе против себе. Вјера никога не може да вријеђа нити угрожава.
Данас је заиста било предивно, морам да поновим, и радујем се спасовданској литији и њеној обнови у овом граду, наставку традиције која је старија од нас који овде пишемо.
Ovde neko nešto slavi?Slaviti mogu samo sretni, a ne nesretni ljudi.
Draga moja Anja, ne mozemo se mi porediti svijeto i gradovima u njima. Taj svijet koliko -toliko normalno zivi. Kada politika izadje iz Crkve, i obratno, kada Crkva stane na stranu naroda a ne onih koji cine tom narodu ne samo nepravdu, nego mu ne daju da zive zivotom primjerenim covjeku ovoga vremena i ovoga prostora,onda ce biti vrijeme za slave i slavlje.
Osim toga kome je juce moglo da bude , kao sto ti kazes , predivno u Banja Luci?
Kada se Crkva bude ogradila od ovih koji su nas napravili gladnim i zednim bez posla i bez ikakve nade u bolji zivot promijenicu svoje misljenje . Volim svetu svoju Crkvu, ali ne ovakvu u kojoj „vladike“ i vecina njenih sluzbenika zive zive bezobrazno dobrim zivotom, zivotom nedostojnim ovoga vremena.
Ovih dana Banja Luka je tuznosvecana sa porodicama momaka koji su bjezali gore da se raduju boljem zivotu nego sto je ovaj dole.
Dakako , draga Anja znam da i ti nisi zadovoljna mnogim stvarima u BL, ali sine moj , akobogda, kad dodjes u moje godine, vidjeces vise i jasnije.
Draga Anja,
Nije mi problem čuti mišljenje koje ne korespondira sa mojim. Čak mi nije problem ni vlastito mišljenje promijeniti. Ali pod uticajem novih činjenica, koje mi nisu ranije bile na raspolaganju; koje mi nisu bile poznate.
Mislim i to da čovjek koji nije spreman da mijenja i sebe i svoj mišljenje više voli samoga sebe nego istinu.
Ima pojava u životu o kojima ne pišem. Smatram da se one jednostavno – žive. Jedino u tom procesu ispunjava se njihova suština. Pisanje i pričanje o njima samo krnji tu esenciju. To su vjera, ljubav… da ne idemo dalje. Da ne banalizujemo temu.
Zar nije glupo da pričam ili pišem o tome koliko volim svoju djecu. Ili suprugu? Kome bi to poslužilo? Da li bih ljubav time uvećao? Ili umanjio? Da li su moji voljeni više voljeni ako ja pričam da ih (i koliko ih) volim? Više ili manje?
Ljudski um i moć saznavanja minorni su. Neznatni. I strogo su ograničeni. Sa sve četiri strane. Naša moć saznavanja svoju minornost ne može da spozna upravo zato što je ona sam grubo determinirana. Vizualizujem to kao neprozirnu ogradu u čijim okvirima se krećući ostajemo uskraćeni za spoznaju o tome da se pravi svijet i nalazi baš okolo te ograde. Ogroman i nesaznajan. Jer to nije svijet činjenica i dokaza na osnovu kojih mi mislimo, nego vjere da nešto jeste tako; što je manje dokaza to je vjera čvršća. I čistija. Zato nam mnogo dokaza ni pruženo nije.
A da je zasnovana na dokazima, na empiriji, vjera ne bi ni bila vjera; bila bi mišljenje.
Mišljenje, rekoh to na početku, svakodnevno mijenjam. Pod pritiskom novih dokaza.
Vjeru – NE. Nikakvi dokazi i nikakvo mišljenje ne daje mi za pravo da vjerovanje mijenjam ni za zapetu; ni za jotu! Vjera se vjeruje, ne misli se; ne piše se o njoj. Zato je čak i ovo moje pisanje načinjanje njene suštine.
Slično je sa institucijom čiji je zadatak njegovanje vjere. Sa Crkvom. Ona ne smije da se mijenja. Mora uvijek da ostaje ista. Kroz vrijeme. Čak i kad je pritiješnjena novim dokazima i novim elementima mišljenja, opet ne smije da se mijenja; jer njena briga nije ni mišljenje ni vrijeme, nego vjerovanje. Mora ostati vanvremenska i vanmisaona. Da bi ostala vjera.
To što naši časni oci dozvoljavaju sebi da, iz odora koje nose i stolica u kojima sjede, komentarišu dnevne stvari; da se politički opredjeljuju i još da to u javnost iznose, samo govori koliko su oni nedorasli misiji koju (ne)obavljaju. A da i ne ulazimo u ostale ovozemaljske stvari kojima se okružuju; oni koji su ih se odrekli zavjetom. Raskolništva neću ni da spominjem.
To što su nam se časni oci iz crkava i manastira razmilili po raznoraznim političkim i inim manifestacijama, što su se primakli vladama i vladarima, političarima i političkim partijama, biznismenima i biznisima, elitama i kvazielitama; što su estradizovali i medijalizovali Crkvu; to što im trbusi ne mogu stati pod mantije a vozni park na parkinge; što i nas pokušavaju ubijediti da to treba tako, i da to ne izmišljaju oni nego zapovijeda Sveta Crkva… neka oni razmisle kome služe na taj način. Da li Vjeri i Crkvi?
Treba li nama cerićizacija vladičanstva i vehabizacija sveštenstva i parohijstva; treba li to Gospodu Bogu?
Ni boljih vremena za SPC ni lošijih časnih otaca.
Time što nam se pravoslavlje nameće kao državna religija Crkva nam postaje element države. Ovim prestaje biti Crkva. Samu sebe ona zatvara u onu ogradu sa početka priče, u koju već svi i jesmo zatvoreni. Dobrovoljno, sa svima nama, Crkva ulazi u zatvor; umjesto da se brine o tome kako da svi iz tog zatvora izađemo. A da ona sama uvijek obitava iza te ograde.
Da li je nam je potrebno da Crkva troši svoju suštinu na njeno manifestovanje i da li je i samo manifestovanje negacija suštine?
Zato je Bogom dano je naša vjera nezamislivo šira od ograda mišljenja i vremena u koje smo zatvoreni, pa čak i od same Crkve. Onda kad Crkva uđe u okvire ograde.
Ja ovako mnim!
(oprosti Gospode Bože naš, meni grešniku, što mislih i govorih o stvarima o kojima ne treba misli)
Tako je Karabaja!
Не браним људима да имају мишљење, али стојим иза тога да сте помијешали теме.
Г. Приједор, то није манифестовање.
Иначе, прославу Спасовдана, славе града Београда, поново је успоставио патријарх Павле, одмах пошто је дошао у БГ, након избора за патријарха српског и митрополита београдско – карловачког.
Традиција дуга колико сам написала била је прекинута послије 1946. У БЛ такође… да не пишем… знамо.
Понављам, ово нема везе са политиком нити са понашањем владика и сл.
И г. Приједор, Бањалуку и све нас јесте задесила велика трагедија, а ми јуче нисмо ништа славили, банчили нити смо се недолично понашали да би нас требало осуђивати.
То што је тешка економска ситуација не значи да треба да прекидамо традицију која је старија од свих нас и да баш све што се дешава правдамо истом.
Ањице душо, јесу ли на Славу били позвани они метузалеми што им из градског буџета сваке године издвојите по коју марку, они што су најзаслужнији, они што су годинама пасивно посматрали јасеновачко страдање, али су били спремни данима трчати не би ли спасили маршала?