Америчко сјећање

Прекјуче се навршило мјесец дана откако су браћа Царнајеви, Џохар и Тамерлан, бомбама убили три и повриједили 264 особе у Бостону. Колико има од злочина у Јадовну?

субота, 18 маја, 2013 / 21:47

Пише: Дани(ј)ел Симић

Шта је Јадовно?!

У Уједињеним Ентитетима Сјеверне Америке нема потребе постављати питања шта је Бостонски масакр или Банкер хил. Све су то ствари које немају везе са бомбашким нападима на циљној линији Бостонског маратона прије мјесец дана, и дубоко су усађене у идентитет америчке нације.

Заставе су прекјуче враћене са половине, на врх јарбола. Полицајци су скинули црни флор са значки. Но, читав град је под слоганом (Boston strong). И ту ће остати још дуго, дуго.

Слоган би се дао прилагодити за српски као Бостонски чврсти, или Бостон остаје јак. Људи носе мајице с тим натписом, институције усвајају тај слоган уз своје име, импровизовано је мјесто одавања поште недалеко од мјеста гдје су бомбе експлодирале.

У средишту тог храма у парку су четири крста, јер четврти је полицајац којег је старији Чечен убио с леђа пиштољем, прије детонирања бомби у експрес лонцима. Све је то затрпано америчким заставама, плишаним медвједићима, бејзбол капама, патикама оних који су трчали, разним другим играчкама, натписима и предметима. Њима људи исказују своје поштовање и незаборав.

Један прегалац нешто пртља иза клупе и вади два качкета. Једном на штиту пише Колорадо стоји чврсто уз Бостон, на другом не пише ништа, трећи артикал у руци му је америчка застава.

– Ово сам нашао на поду. Говори човјеку своје генерације. – Не знају да поштују амблем нације. А, некад је то била велика ствар… Вајка се трансгенерацијском причом оних који немају снаге да увиде, како ће то исто ускоро говорити и његов тип човјека у новом нараштају.

Ту је Фокс, ЦНН и још неких камару телевизија које не попамтих све. Излази неколико свештеника у црном. – Ево твојих, добацује ми колега. – Нијесу моји, говорим док се гомила микрофона, фотоапарата и камера тиска да их сними док полажу цвијеће, Грци су.

Због само три особе…

Рећи да је све то због "само три жртве" морбидно је пребројавање, које може да потегне искључиво неко ко је свјестан да код нас заједница у поређењу са Америком не посвећује ни (буквално!) промил пажње, за комеморацију и опомињање у случајевима као што је 40.000 убијених за 132 дана постојања комплекса логора смрти Јадовно-Госпић-Паг, године 1941.

Или још горе, више стотина хиљада убијених у епицентру злочина геноцида Независне Државе Хрватске над Србима, Јеврејима и Ромима; а зове се Јасеновац и радио је све до прољећа 1945. године. Ни тај, доста познатији топоним, такође нема образовно-комеморативно мјесто у колективном свјесном и несвјесном, да би се то могло назвати достојним или корисним.

Због тога сам заправо и дошао у Уједињене Ентитете Сјеверне Америке. Помогао сам при промоцији и поставци изложбе "Моје Јадовно" на Менхетну, у Њујорку. И поносан сам на то.

Касније, много сам на ту тему научио у Америци. То ми никада више неће допустити да људе који онемогућавају, презиру, исмијавају или просто не помажу да се мјеста као Јадовно, Јасеновац, Дракулић, Шарговац, Мотике, Шушњар… (допишите слободно списак из вашег породичног сјећања) спасу од заборава; не посматрам без смјеше гађења и сажаљења.

Америка ме научила шта је право сјећање.

Џеј Зи и Бијонсе

Промоција је одржана у епархијском дому цркве Св. Саве. Преко пута је локал који држи Џеј Зи. Он је момак од Бијонси Ноулс. – Хоћете да зовнемо човјека што то одржава, да вас уведе унутра да видите како изгледа? Има унутра боксерских рукавица, потписаних од свјетских шапиона. Нуди нас љубазни домаћин, протојереј Ђокан Мајсторовић. Иначе из Власенице.

Не треба, хвала. Кажем ја.

Не могу човјеку да кажем да ово све сада пишем да бих одржао пажњу у марву претвореној домаћој популацији, која не осјећа ни потребу, ни поштовање, ни дужност према мјесту гдје су усташе за 132 дана, процесуирале око 42.000 људи. Са сјеверноамеричким музикантима поп-шлагерчића је већ друга прича.

Ове двије хиљаде што су из процеса сакупљања остали живи, били су први становници Јасеновца. Због њих сам ту, на углу 37ме Источне улице и Бродвеја.

Ту је и тај Џеј Зијев клуб. Ту је преко пута њега је и црква Св. Саве. Па ви видите шта вам је битније.

Сад и опет

Из истог тог разлога, ишли смо Душан Басташић и ја и у Израел. Исто тако о свом трошку, руху и круху. Ни једна институција Републике Српске није хтјела да помогне ширење истине о геноциду над Србима у Независној Држави Хрватској у Другом свјетском рату. Ни тад, ни сад.

Док се Душан вратио у Бању Луку из Њујорка, стигао је и одговор од Министарства рада и борачко-инвалидске заштите, у којем образлажу како немају новца.

Мислим, можда људи и стварно немају новца, али да ли је једино то министарство надлежно за овакве ствари? Камо култура, камо просвјета, камо наука? Мени би лично, а вјерујем и осталима који се труде да Јадовно и Јасеновац не заборавимо, озбиљно лакнуло кад би се неко тим једнако озбиљно бавио од институција државе.

Успио сам да чујем како је било 120.000 КМ за неки игроказ о Јасеновцу, а чујем да нема пара да се пошаље Предраг Лозо, историчар из удружења Јадовно 1941. да оде у Јерусалим на школу коју организује Јад Вашем.

То мени звучи као да купиш позлаћене фелне, а немаш уопште аутомобил.

Чији је сјећање посао?

Одмах да се разумијемо – свих оних који не желе репризу зла и опачине која нам се десила.

За покушај истребљења Јевреја под вођством нациста знају сви у свијету. За погром над Србима под вођством усташа не зна ни већина Срба. Да ли је то добро и корисно? Нама и свијету?

Парадоксално, напоре да се истина коначно, након систематског прешућивања, ублажавања и сакривања у самоуправном социјалистичком периоду једностраног братства и још једносмјернијег јединства; много више помаже Република Србија него Република Српска.

Бар у случају удружења Јадовно 1941. Што је изненађујуће, обзиром да је реторика политичара с западне стране Дрине много више склона ударању у српске ноте. Чини се ипак крајње естрадне, а не суштинске и људске.

Чуо сам чак да неки од њих аргументују како се о монструозним перверзијама сљедбеника и поштовалаца Анте Павелића не смије говорити "јер одмах Хрватска обустави преговоре око изградње моста преко Саве у Градишци".

Тврдио сам то из Бање Луке, али и сам сам себи могао рећи "ма шта ти знаш?". Сад заиста ЗНАМ да Америка никада не би била оно што јесте, да се на тај начин односила према свом наслијеђу и повијести. Поготово нико отуда не би смио тражити заборав од нас.

Неки то воле амерички

Наша свијест је тако чврсто јадна у самоунижавању, да људи просто траже да се нешто што предлажеш, колико год то било добро, прво провјери негдје друго. Најбоље у Америци. Ако раде Американци, онда ћемо и ми. Тад је то фенси.

Без обзира што то што ваља за нас не мора ваљати негдје друго и обратно.

Ишли смо зато до Вајт Плејнса, мјеста нама значајног због тога што на њему пише, између осталих, и појам Јасеновац. Исти тај појам пише и у Бруклину. Заслужни за то ни једног промила нијесу Срби, већ Јевреји.

У овом потоњем случају, хрватска дипломатска машинерија је на све начине онемогућавала да на камену посвећеном сјећању на Јасеновац, пише "више стотина хиљада Срба, Јевреја, Рома…", а за то се на крају изборио Бари Литучи.

Погађате? Јевреј…

Испред Уједињених нација у Њујорку стоји велики споменик са темом холокауста (термин у науци резервисан сад искључиво за Јевреје). Посађен тачно преко пута чувене скулптуре Светог Георгија који убива аждаху-ракету.

Таквих, малих или великих споменика јеврејском страдању у Другом свјетском рату, има широм САД. У сваком великом граду, најмање један монументалан.

У Чикагу, у Бостону, у Вашингону, Њујорку… Свугдје!

Зашто је онда нас, о Срби, срамота тога?!

Зашто нема у сваком српском граду. Од Книна до Пирота, од Белог Манастира до Призрена, од Херцег Новог до Вршца – по један такав споменик?! И ово споменика што имамо, како код куће, тако и на страни, подигнуто је више захваљујући јеврејском притиску, него српској култури и самосвијести.

Некада је то забрањивано као рушилаштво братства и јединства, а данас се то брани опет, без обзира што Југославије више нема. Што се тиче нових нараштаја, они се маме ангажманом у тзв. невладином сектору, а заправо сектору финансираном од влада које планирају да Републику Српску ускоро статусно доведу у ситуацију сјевера Косова и Метохије; умјесто да здраворазумском и логиком поштења Бања Лука и Приштина буду на истој линији.

И, ако је то све тако, шта то пријечи српске државне творевине, да пласирају који цвоњак у том правцу, јер је очито да нам се понављају грешке из прошлости, односно неко се труди да лекције нипошто не научимо како треба.

Сигурно да би се многи политичари у САД понашали другачије у данима распада СФРЈ, да им је неко бар покушао разјаснити разлоге због којих су Срби подигли устанак у Хрватској, која је неодољиво отворено почела да се реинкарнира у Павелићеву.

Но, не можете нешто другом објаснити, кад ни сами то не знате! Кад у вама владају свјетоназори Јосипа Броза, по којима само Срби немају право да траже своја права и подсјећају дјецу шта им се десило са дједовима.

Да смо ми к’о Амер’ка

Да би били као Уједињени Ентитети Сјеверне Америке, морали би прво да се формирамо као заједница, а да би то урадили морамо најприје одбацити и заборавити све те поуке и захтјеве које пред нас износе представници те исте Америке.

Просто они то тако не раде код куће.

У Бостону, на споменику Полу Риверу, јунаку из доба рата за независност, данас је залијепљен папирнати натпис (Boston strong) који се сјећа оне три особе. У дворишту цркве иза његових леђа, даље према Банкер хилу (Утврђеном брду) налази се споменик погинулима у ратовима у Ираку и Авганистану.

При томе, на уму треба имати да се ни један од ових ратова, што се САД тиче, није још ни изблиза окончао. Нити ће бити посљедњи те врсте.

На сваком ћошку је америчка застава. Свугдје у земљи. Захтјев за "подршку нашим трупама" се да видјети на сваком кораку. Само треба отворити очи.

На мјесту напада на Свјетски трговински центар у Њујорку, направљени су веома добро осмишљени споменици, у којима изостаје готово незаобилазна америчка патетика. Биће подигнута једна, још виша зграда од двије срушене.

На њиховим темељима зато, начињене су мермерне фонтане, попут рупа умјесто отуда извађених зуба. Вода, симбол живота, увире у супротном правцу од оног гдје су некада торњеви стремили висином, као симбол америчке моћи. Правцу нама недознаном, оностраном, послијесмртном.

Од америчког национализма и истицања себе као најбољих, позлило би сваком овдашњем националисти. Зато треба престати слушати шта други причају, већ се угледати на оно што раде.

За почетак, видимо се на Јадовну 24.06.2013. Ви онда прерачунајте колико је прошло од тог догађаја који морамо памтити, као и све друге који опстанак значе.



0 КОМЕНТАРА