Александар Сјеклоћа: Пратите путеве енергије, поузданији су од новца

Односи у свијету су се толико промијенили, да се не могу анализирати само кроз старе концепте, тврди уредник алмахана и сервиса Космополитика. Што је уједно и име новог концепта гледања на свијет.

среда, јун 5, 2019 / 07:20

Александра Сјеклоћу запазили смо као јутјубера, али никако уобичајеног. Његова анализа свјетских прилика била је поприлично освјежавајућа, мада доста обимна. У интервјуу са господином који се полушаљиво представио као програмер, економиста и виноградар из Старе Црне Горе, покушали смо направити неку врсту почетног приручника за праћење његових емисија. Да, добили смо обимне одговоре и дуг интервју, али не може се рећи да то није нешто због чега не вриједи издвојити вријеме.

Ваш часопис се зове Космополитика, да ли и по чему се тај појам разликује од геополитике, или је у питању допуна?

Космополитику, као појам, увео сам са циљем да се разликује од класичних, макар овдје доминантних, геополитичких тумачења глобалних односа, како оних досадашњих а још више тренутних и будућих. Развојем нуклеарних арсенала и измјештањем театра борбених дејстава у космос дошло се до новог нивоа борбе за свјетску доминацију чији највећи број принципа функционисања готово да нема везе са дотадашњим, да их назовем класичним.

Ако наведеном додате и све друге цивилизацијске промјене у задњих пола вијека, а можемо ићи и даље, како технолошке тако и организационе долази се до закључка, макар по мени, да сви принципи и механизми успостављања и контроле поретка, и глобално и на нивоу држава, морају имати другачију дефиницију и функционисање него су то имали раније.

Слободан сам устврдити и даље, да свако ко људима интерпретира актуелна догађања, како глобална а тако и локална, превазиђеним концептом контроле поретка то ради или услијед великог незнања, да будем до краја слободан- глупости, или због тога што му је то „радни задатак“. Управо ово доводи до ситуације да се свако мало људи налазе зачуђени неким „немогућим“ или „неочекиваним“ развојима догађаја, појавом политичких покрета, конфротација или савезништава… понављам, како гледајући глобалне односе тако и политичком ситуацијом и односима у властитим земљама.

Дистракција, скретање пажње и концетрације, појединаца и нација испоставља се као ефикаснији систем управљања него је то био онај у којем сте у коначници имали неку варијацију „пендрека“ мада је он ту и даље, за сваки случај.

Финансијски систем који је славодобитно прокламован као врхунац економске логике и слободе није ништа од тога, то је само усавршен механизам контроле, како на глобалном нивоу тако и унутар сваке земље „заједнице цивилизованих народа“. Да се нашалим, због овога сада и имате више банки него некада станица полиције и жбирева.

Овако постављен монетарни систем свој легитимитет гради на томе да успоставља релацију са објективном вриједношћу, примарно енергијом то јест енергоноситељима, конкретно нафтом… одатле Петродоларски систем који је, сам по себи, ако се гледа индустријска цивилизација сасвим на мјесту. Међутим, систем је веома брзо злоупотребљен а манипулација је временом исти довела до тога да је сам себе обесмислио.

Какве год интерпретације користили од објективног се не може побјећи, онај ко контролише производњу енергије и токове енергената на глобалном нивоу јесте онај ко влада свијетом, ако некоме свијет није интересантан може ово примијенити и на властиту земљу. Наравно да много љепше звучи када милијарде људи убиједите да се свијетом, а и државама, влада демократијом и да онај ко у тој „највећој од свих врлина“ има предност заслужује да води остале. Е сада… треба видјети ко је тај, или ко су ти… то се најлакше види управо у тренутним глобалним дешавањима.

Често односе у свијету сагледавате према енергији, ко је има, а ко нема. Можете ли појаснити однос између енергије и економског раста?

Подаци о стању резерви, производњи и токовима енергената веома су контрадикторни и дословно у сваки морате да сумњате. На ову тему нико не говори потпуну истину, а доминантни наративи који се сервирају људима, на глобалном нивоу, су најчешће не само погрешни него и злонамјерни. И поред наведеног, обзиром да је енергоноситеља (енергената, прим. аут.) све мање као и зона гдје се исти налазе, може се направити релативно прецизан пресјек стања као и пројекција трајања експлоатације.

Свака земља има властиту енергетику и властиту енергетску причу. Да би се ова опширна слика јасније схватила и пратила ја сам у својим радовима покушао доћи до што прецизнијих података за сваку и онда направити подјелу на оне које производе више него што потроше и обратно. Када направите овакву подјелу дођете до нечега што ја називам „вишак“, на глобалном нивоу, којим се, логично је и јасно по мени, покривају сви „мањкови“ оних земаља које немају довољно властитих енергената. Размислите сами да ли ће ову размјену неко препустити такозваном „слободном тржишту“ или ће преко ње контролисати све привредне, и не само њих, токове на планети.

Убрзо се испоставило да морам увести још једну категорију земаља, а то су оне које тренутно не производе довољно, али имају могућности да производе неупоредиво више него то тренутно раде и него што троше. Интересантно, навећи број држава са овог простора, ја то у својим текстовима називам „екс-Ју ван ЕУ“, налази се управо у овој категорији. Када уз поменуто додате и закључке о принципима и динамици експлоатације у разним земљама, независно о којој се врсти фосилних горива ради, дођете до закључака који вам дају сасвим нове димензије за повезивање и тумачење разних „чудних“ догађаја из наше прошлости а поготово садашњости.

Какве год књиговодствене и статистичке акробације да „систем“ прави немогуће је имати реалан раст, како привреде тако и стандарда становништва, без повећања потрошње енергије. Макар ако гледамо задња два вијека од појаве индустријске цивилизације. Додуше, данас људе успијевају у свашта да убиједе па није чудо да је и ово у многим главама упитно.

Рекли сте да Русија није ушла војно у Украјину, а да би то без чекања учинила да је у питању нека сировинама богата земља у средњој Азији. Можете ли појаснити енергетске сфере које су под контролом неких сила, и од посебне важности?

У својим јавним наступима и радовима ја не залазим у позадину „ко“ или „који“ што контролишу. Управо да бих избјегао разне наративе којима се затрпава јавност. Покушавам да „причу“ држим на чињеницама и јавно доспупним подацима, а интерпретације препуштам другима. Ја само презентујем количине, токове и покушавам помоћи људима да имају визуелизацију ових података са географијом. Када створе ту слику, онда су им разне вијести из свијета логичније, макар ми такви коментари стижу.

Мислим да сам подјелу земаља, када су у питању енергетске перформансе и капацитети објаснио у претходном одговору. На основу параметара производње и потрошње, то јесте извоза или увоза, као и параметара експлоатације познатих резерви у односу на глобални просјек експлоатације истих, долазите до коефицијената који када се посложе и групишу говоре изванредне приче о земљама, нивоу њихове суверености или зависности, развоја или заосталости… са тиме да напоменем, када говорим о богатству, у индустријској цивилизацији највеће богатство је управо енергија, све друго је извучено из ње и може се са њиме на разне начине манипулисати… само енергија не може да буде сурогат или лажна, или је има, или нема.  

Што се тиче Русије, ја кроз анализу енергетских потенцијала и контролу енергетских токова имам сасвим другачије тумачење узрока и разлога такозваног „распада“ некадашњег Варшавског уговора и СССР-а. Нема ту никаквог неконтролисаног распада него чиста, како ја то називам, „математика политике“ коју је спровела Москва. А да колико је могуће краће објасним суштину моје „математике политике“. људи су навикли да се када за нешто треба да се нађе узрок каже „Пратите новац“… Космополитика каже „Пратите енергију“.

Ако се ово исправно схвати онда вам је потпуно јасно и предвидиво што ће урадити господин Доналд Трамп. Управо сам и са изласком мојих поставки у јавност кренуо када се у предсједничку кампању у Сједињеним Америчким Државама појавио Трамп, први пут када сам чуо о чему и како прича, био сам сигуран да ће побиједити и ако је у том тренутку имао, по истраживањима, само 0,2 процента подршке. На основу доступних података и параметара, макар како их ја анализирам, одавно је било јасно да неко мора урадити оно што је он најављивао и на чему управо ради.

Што се тиче конкретне ситуације у Украјини, Русија је ушла таман онолико колико јој је требало. Стратешко и политичко питање Крима нека остане по страни, што се „Космополитичких“ принципа тиче треба само анализирати Донбас, прецизније овај дио који је прогласио, да за сада то назовемо тако, аутономију. Украјина је, што се најчешће заборавља, један од „најбогатијих“ енергетских земаља на свијету. Сви причају о њеном проблему са снадбјевањем гасом, а и та прича није једнозначна, а нико не спомиње депозите, можда и најквалитетнијег на свијету, каменог угља.

Е па, нека буде да је случајно испало тако, преко 70 процената окана и јама за експлоатацију наведеног налази се на територијама Доњетске и Луганске народне републике. Да се схвати о коликој је укупној количини енергије ријеч, према прорачунима на којима радим, а у којима у универзални енергетски еквивалент прерачунавам све познате резерве свих фосилних горива, енергетска вриједност ЛНР и ДНР једнака је оној коју има Кувајт, који посједује око 6 процената познатих свјетских резерви нафте. Без ове територије, Украјина није интересантна ни Европској Унији а ни било коме другоме осим као замка у којој би било пожељно да упадне Русија и сјутра се носи са тридесетак милиона незадовољних становника Украјине. Или да скупо плаћа ниво стандарда који би их задовољавао да лакше прихвате нову реалност.

Генерално, један од првих принципа оваквог гледања на свијет јесте тај да се онај ко је у могућности да то изведе труди да што већа количина енергоноситеље буде у земљама са што мањим бројем људи. Звучи сурово и сирово, али погледајте што се дешава у свијету па онда размислите о мојим ставовима.

Да ли, сем Њемачке, Русија у енергетском смислу диже руке од Европе? Шта то значи за Европу, коме се мора окретати? И има ли мигрантска инвазија са тим неке везе?

Русија јавно прича како планира да се понаша, али то из разних разлога нико неће да чује. Русија иде на то да успостави размјену властитих енергената за конкретна добра и услуге, а да што мање свог богатства даје за новац. Да не залазимо сада у елаборацију што је данашњи новац, „папирићи“ како га зовем, и због чега Русија то жели да ради, од логичних до политичких разлога. Сви системи транспорта које Русија тренутно развија имају за циљ што већу диверсификацију, то јест могућност избора купца, а не већу количину која ће се извозити. Да овдје напоменем на најбитнију ствар коју до сада нисам споменуо, морате имати у виду да су енергоноситељи коначан и ограничен ресурс, има их толико колико их је, не можете оловком или компјутером измишљати нове, као што се тако измишља новац.

Обзиром да Русија увози, а и у будућности ће барем још неко вријеме, доста различитих роба, она жели да се са државама из којих увози „директно сравни“ са властитим производима. Вријеме бесомучног извоза ресурса а одлива новца на Офшор дестинације је при крају, из више разлога ово је посебна тема која задире и у унутрашњу политику Руске Федерације али и глобалних односа, као и разјашњењу што је у ствари била такозвана „транзиција“.

Што се миграција са афричког континента тиче треба схватити да су исте примарно узроковане потребом да се настави са немилосрдном експлоатацијом енергетског потенцијала овог континента. Овај дио свијета се најнемилосрдније експлоатише и данас, и ако многи мисле да је дошла као нека „деколонизација“, и то много више него било који други континент или регион.

Од укупних капацитета и производње око половина одлази остатку свијета и у таквој ситуацији ви не можете развијати ни државе и привреде, а поготово не стандард становништва. Да би се имала јаснија слика, континент који има око милијарду и петсто милиона становника троши укупно енергије, када одузмете Египат, колико Њемачка која има око 80 милиона становника.

Е сада, да би за европске земље било довољно енергије јасно је да афрички народи морају заборавити било какву идеју развоја, и привреде и стандарда. Европи је прихватљивије да се ови несретници даве по Медитерану, а ако већ преживе мотају по европским градовима него да у властитим државама троше властиту енергију.

Уз остало, управо због овога често подсјећам људе на термин ЕУАФРИКА, којег се сви нерадо присјећају а који је готово извјесна судбина Европе у 21. вијеку.

У којој мјери су Русија и САД природни савезници у погледу енергије? Да ли САД “гура у наручје Русије” земље попут Венецуеле и Ирана, да би заједно контролисале тржиште енергената?

Да не залазим у историју, а могло би и чак морало, макар до 1945. године и Јалте. Људи када је у питању историја имају своје ставове и ја поред свог знања и истраживања нерадо отварам ту димензију јер знам да су ту људи „заљубљени“ у властите интерпретације исте… па нека им буде.

Само треба поставити ствари на следећи начин: Ако постоји глобално тржиште енергената, а постоји и званично и незванично, и ако исто у међународној размјени функционише помоћу долара као обрачунског средства,и ако постоји америчка војна сила која је званично ту због чувања и напредовања демократских тековина али примарно због контроле поменуте размјене…

Ајде да видимо што се дешава са онима који одлуче да сами напусте то глобално тржиште или их неко, да не наводимо ко, са истог дословно протјера и ограничи им приступ. Мислим на земље произвођаче, извознике, не на оне којима енергија недостаје. Обратите пажњу гдје у сваком од досадашњих случајева такве земље имају помоћ, сарадњу па чак и војну заштиту. Такође, размислите због чега је Америци прихватљиво да такве земље „побјегну“ у Москву али јој је неприхватљива било која друга алтернатива.

Ако свијет подијелите на индустријске земље, којима свима редом осим Америке и Русије недостаје енергија, и оне које ја називам „сировинским“ које извозе енергију јасно видите да се земљама које имају енергију може дозволити пуно тога, често чак и добар стандард, али им се никада не дозвољава да постану индустријске. Управо је то проблем са Ираном, али и са Саудијском Арабијом, да подсјетим само на план Визија 2030. принца престолонаследника.

Када успоставите свијет у којем они који имају знање и капацитете немају потребну енергију, а они који имају енергију немају производне капацитете, онај ко контролише токове енергије контролише и једне и друге. Е сада, опет почетна поставка Космополитике, онај ко има довољан број нуклеарних бојевих глава и потенцијале да исте достави на било коју тачку планете наравно да се за нешто пита.

Ако је све наведено тачно, а јесте, јасно је да Вашингтон и Москва могу да се међусобно истријебе… или да одлуче да преко контроле токова енергоноситеља заједно контролишу свијет. Ова контрола се најлакше спроводи тако што ће поменути за остатак свијета стално бити у некој свађи и на ивици рата који би разорио читаво човјечанство… тек толико да сви у страху ћуте и трпе. У овом непријатељству ево више од пола вијека главни „јунаци“ нису још никада директно једни на друге испалили ни метак, а не што друго.

Временом се овдје појавило још неколико држава са капацитетима који су далеко од руских или америчких, али сасвим довољни да направе штету „послу“… зато се и они по мало „питају“… а због тога Иран не смије постати „нуклеаран“.

Ја ово не доживљавам као никакву завјеру, тек веома елегантну и софистицирану парадигму за владање свијетом… мало ли је?

Како гледате то што на сваки помен инвестирања у енергетику на ноге скачу разни лобисти против сваке најаве улагања у енергетске објекте? Има наш регион шансе да се колико толико обезбиједи енергијом?

Веома сам Вам захвала на овом питању. Због њега Вам и одговарам на сва друга, нисам превише „рад“ интервјуима… али када је у питању стварање свијести о енергетским потенцијалима ових простора то доживљавам као личну моралну, а да не буде патетично (јер веома је упитно што то на овим просторима више значи а да није прикривање неког лоповлука) и патриотску обавезу.

Енергетска сувереност је круна суверености једне заједнице, нације, како је већ коме милије да каже. Без енергетске суверености ви немате ниједну другу, управо сам објашњавао како се влада свијетом. Све остало је фарса и перформанс уколико немате наведену и могу вам узети преко ноћи, „на дугме или прекидач“.

Савремена индустријска заједница не може без енергије. На садашњем нивоу развоја науке и технологије ви све друго можете направити или добити из нечега, ако имате довољно енергије. Без ње, и поред свега што имате зависите од другога а са њом, ако имате довољно памети, организације и спремности да се борите да је заштитите, можете готово све. Пишем скраћено да не улазим у ширу елаборацију термина „Самодовољности“ као једине потпуне суверености.

Ако је све тако… у овом дијелу свијета којег ја у својим материјалима зовем „екс-ЈУ ван ЕУ“ имате мрачни „спектактл“ који апсолутно није случајан. Подаци о производњи, потрошњи, резервама енергоноситеља, али и хидропотенцијала, су све само не транспарентни, проценти који се наводе о такозваним „губитцима на мрежи“ вишеструко превазилазе све друге на континенту, „нико не зна“ ко и како извози и увози струју, ко је плаћа а ко је не плаћа…

Што год ко мислио и колико год се све ово увијек „правдало“ нашим јавашлуком и немаром, да не употријебим неке друге ријечи, апсолутно сам сигуран да је ово посљедица планске политике преузимања енергетског богатства ових простора која су за европске прилике вансеријска. Када се прерачуна само енергија у фосилном гориву, да овдје за сада не наводим још хидропотенцијал овог простора, и упореди са бројем становника, то испада количина 4 пута већа од глобалног просјека.

Обзиром да се Норвешка ближи крају своје „фосилне приче“ већ ове године, по пројекцијама које су званичне, ова зона, „екс-Ју ван ЕУ“ прва је у Европи по односу „фосилне енергије“ и броја становника. Уз ово треба напоменути, када се током наредне деценије „захукта“ глобална енергетска криза овај простор ће уз Њемачку, Пољску и Чешку бити једини на континенту у којем ће бити могуће одржати било какву индустријску производњу, гледано из перспективе потребне енергије.

Е сада да ли је случајно да овдје код нас влада оваква свијест, да будем до краја отворен, несвијест, по овом питању или ово неко намјерно ради… „за чије већ бабе здравље“? То препуштам својим читаоцима и слушаоцима да сами процијене. Проучавајући експлоатацију ресурса у разним дјеловима свијета, обим и динамику исте и упоређујући са глобалним просјеком експлоатације за исте ресурсе, лако дођете до закључка које се то зоне убрзано експлоатишу, а које се „остављају за касније“. Овдје је битно напоменути да и у глобалној енергетској причи угаља има посебно мјесто, од њега је све почело са њиме ће се и завршити.

Уз остало, управо је потез господина Трампа да се његова земља повуче из Климатског споразума, ја увијек кажем такозваног као што је највећи дио наратива који се тичу и климе и енергетике „такозван“ али другом приликом о томе, потез који је мени био сигнал да ова глобална енергетска прича улази у убрзану завршницу.

А у тој завршници, овај простор има посебно мјесто. Ја то називам „принципом одложене експлоатације“ и јасно се види на примјеру Венецуеле, Ирана као и неких афричких земаља када су у питању експлоатација нафте и природног гаса.

Да из пристојности не наводим примјере из других земаља овог простора него из властите. Црна Гора је земља која уз Норвешку има највећи хидропотенцијал на континенту. Ако гледамо по глави становника, то је можда и највећи на свијету. Да будем искрен не знам зашто сам ставио ово можда.

Да читава апсурдност буде још већа, овдје се не ради чак ни о угљу, мада се може неко присјетити како се увијек искомпликује и прича око градње другог блока термоелектране Пљевља, већ о ресурсу који је дословно вјечан, обновљив, да баш тако кажем да би било још прихватљивије овима који прате европске моде.

И од тог потенцијала користи се само око 18 процената!? И тако скоро пола вијека!? Постоје урађени идејни пројекти за чак 11 хидроцентрала, али када било ко крене иоле озбиљније да се занима са тим, на њега крене општа лавина са свих страна.

Ово не треба посматрати из контекста актуелних политичких односа, исто је било и у некадашњој Црној Гори која се називала комунистичком као и у овој која се назива социјалистичком. У друштву можете причати исто око било чега, само се по овом питању никада не може истјерати истина на чистину. Понављам, ово не треба везивати са било којом конкретном ни политичком личношћу нити партијом, овдје је по мени јасно да постоји „нечији“ пројекат да се овај потенцијал не активира док тај „неко“ не процјени да је моменат.

Због чега? Па када због укупног стања глобалног енергетског тржишта овај дио свијета „дође на свој ред за експлатацију“ вама је најбоље да су сви који се налазе у региону што сиромашнији и што неразвијенији… уз то, да их по могућности има што мање, да би мање могли да сметају и праве проблеме, а и да би трошили мање енергије… није намијењена за њих…

Овакав опис перспективе ових простора ја не наводим анализирајући тренутну ситуацију, а по мени она је апсолутно оваква каквом сам је описао, већ пратећи искуства и историју експлоатације афричких и блискоисточних земаља… енергетских земаља, како их ја зовем.

По мом мишљењу, највећи злочин према свим овим земљама и народима на овим просторима, у признајем веома жестокој конкуренцији, јесте тај што се спречава развој свијести да су оне енергетске и битне за „будућност која је већ дошла“, како волим да кажем.

На основу наведеног, као и других теза Космполитике, ја имам и властито виђење разлога и узрока свих дешавања на овим просторима задњих пола вијека које се апсолутно уклапа са принципима по којима објашњавам и трансформацију глобалног поретка у истом том периоду. То што се моје објашњење не поклапа са доминантним стереотипима, наративима и интерпретацијама… то је можда мој проблем али размислите да ли је можда и ваш?

Упоредили сте наш регион са Јужном Америком, по томе што слиједи велика сеоба на сјевер. Можете ли образложити ту тврдњу?

Да Вас прво исправим, сеоба се већ десила и још увијек је у току. Можда гријешим? Када наш регион упоређујем са Латинском Америком то радим из перспективе упоређевања узрока и последица економске логике и праксе „постмодернистичког“ такозваног „слободног тржишта“ то јест еволуције глобалног колонијалног система.

Ја наш регион много чешће упоређујем са Африком и Блиским истоком и то управо због сличности у спровођењу логике која се примјењује на „зоне експлоатације енергоноситеља“. Само треба обратити пажњу да се овдје ради о другачијем енергенту па је пракса експлоатације другачије него у зонама гдје имате нафту или гас.

Да кренем редом, нафту гдје год да се налази, доведете до мора, нафтног терминала, укрцате на брод, и имате енергију коју можете доставити било коме на планети ко је спреман да плати цијену коју тражите, а за пренос те енергије не трошите сразмјерно велику енергију. Када је у питању природни гас, било у течном или гасовитом агрегатном стању, овдје је ситуација слична што се тиче питања утрошка енергије у транспорту, али обзиром на специфичности гасовитог агрегатног стања, што изискује потребу за гасоводима, отуда саге о разним гасоводима а за сада само толико да су готово сви општеприхваћени наративи по овом питању фарса, ви овакав енергоноситељ можете продати само неком ко је „цијевима“ повезан са вама.

Са друге стране, такозвани „течни гас“ или како неки прецизније кажу „укапљени плин“, може да се транспортује и продаје готово исто као нафта али уз велики утрошак енергије у претварање овог енергоноситеља у течно стање… и повратка у гасовито.

Прича о гасу, „течном гасу“, томе ко ће га производити и како ће га и коме продавати, прича је која најбоље осликава будућност међународних односа. По мени, она најпрецизније објашњава све што се тренутно дешава на планети и у којем правцу и због чега догађаји иду.

Што се ових простора тиче… лигнит се не исплати транспортовати на велику удаљеност, јер потрошите велику количину енергије транспортујући енергоноситељ који је и нема превише. Стога, овај ресурсе ће се „спаљивати“ овдје, на лицу мјеста.

Што ће бити са тако добијеном струјом, ко ће је и за што трошити???

То је већ питање политике. По мени, кључно политичко питање у друштвима овдје. Могуће да гријешим. Само када чујете да почиње изградња нових термоелектрана као и напокон, хидроцентрала у овом дијелу свијета, знајте да је активација експлоатације ових простора отпочела. Боље да се смислите какву и за кога ће она корист донијети прије него отпочне јер када крене, тада ће вам бити касно. Надам се да гријешим, а да су сви ови које гледате на телевизији у праву…

Логика експлоатације енергетских зона, ако се гледа историјско искуство изгледа овако:

Пожељно је да је у питању што мања земља јер је тако мања шанса да се формира јачи отпор експлоатацији са стране. Уколико је територија дио неке веће заједнице пожељно је исти изоловати од остатка, како нације тако и државе. Размислите само о Кувајту, заливским емиратима, Републици Конго и свим осталим, углавном патуљастим државама, Гвинејског залива које су „истргнуте“ из свог природног залеђа независно од етничких, економских и других веза. Такође, размислите због чега све државе, енергетске како их ја зовем, које имају и величину и бројност да могу покушати да се суверено развијају бивају увијек на мети неке нестабилности или тероризма. Не само Иран, Венецуела, Алжир или Нигерија него чак и Саудијска Арабија којој се и након све лојалности „глобалном тржишту“ стално пријети такозваним „Новим Блиским истоком“…

Такође, у оваквим земљама, пожељно је да аутохтоно становништво буде што је могуће малобројније, мислим на држављане, а да уколико је већ потребна радна снага она буде што мање из региона, ту постоји могућност националне кохезије која може узроковати проблеме експлоататору, већ је доводите са разних страна свијета. Примјери су Кувајт, Катар, земље које имају пар стотина хиљада држављана и неколико милиона становника, који су сви у таквом статусу да их формално-правно истог трена можете протјерати из земље. Па нек се нешто буне…

Овоме наравно треба додати и следеће, у оваквим земљама најбоље је да је на власти неки локални „барон“ или шеик, ако не може то макар неки диктатор или генерал. Може и маршал.

Е сада зашто све ово ја наводим, погледајте око себе па видите сами да ли има потребе да се о овоме прича. Ако све ово нема никакве везе са земљом у којој живите… „Извињавамо се, много се извињавамо…“

Ако је лакше ићи за Њемачку и претурати пелене њиховим пензионерима него размислити о свему овоме што причам… А што да се ради, сваком срећан пут.

Ко хоће да види, јасно може да види везу политичких прилика и енергетске политике на овим просторима барем од 1967. године до сада. За мене је она очигледна и управо се због тога свих ових деценија нисам укључивао у било коју од ових „националних“ и „реформаторских“ политика које су биле у понуди, понајвише због тога што у ниједној нисам видио ни најмањи траг воље и жеље за борбу за суверенитет, једини реални – енергетски.

Највјероватније сам ја у криву а они у праву… резултати нека суде… видите сами.



1 КОМЕНТАР

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *