Владике Григорије и Максим: О посту

Током засједања на Сабору Православне Цркве на Криту 2016., дискутовано је и на тему поста, односно његове актуалности у савременој православној егзистенцији. На ову тему обратили су се епископи СПЦ Григорија и Максима, који су изнијели промишљања о овом питању.

уторак, 7 јануара, 2020 / 08:52

Начин на који данас постимо (када једемо само одређену врсту хране, а другу избегавамо) поништио је све остале врсте поста, које проналазимо у предању и које демонстрирају креативну природу хришћанског поста (на пример, у нашој традицији проналазимо: 1) потпуно уздржање од јела, 2) пост до средине поподнева, 3) смањење јела како би се сачувао новац за добротворне сврхе или 4) уздржање, не од хране, него од омиљених активности, итд). Оно што је било важно био је разлог за пост, а не његово трајање, које је директно зависило од тог разлога. Такође, право значење поста почивало је не у врсти хране, него у уздржању. Нажалост, укусна и луксузна јела често бивају прихваћена од стране наше Цркве као посна јела, под претпоставком да не садрже забрањене састојке.

На тај начин, Црква омогућава богатим хришћанима да буду добри хришћани, будући да они могу да посте месецима, користећи различите врсте скупих намирница, док сиромашни хришћани постају лоши хришћани, пошто понекад узму мало сира или јаја, уколико не желе да једу, по више од шест месеци годишње, само две до три врсте јела које себи могу да приуште.

Још један проблем за тренутно разумевање поста наше Цркве представљају вегетаријанци и вегани. Шта Црква да чини са великим бројем вегетеријанаца и вегана који ионако никада не једу месо? На основу црквених посних прописа, ти људи већ посте све време. На тај начин, наше тренутно разумевање поста онемогућава овим људима, да, с времена на време, узму учешћа у заједничком подвигу Цркве, јер за Цркву они ионако стално посте.

Такође, пост како га сада разумевамо, са периодима поста на којима Црква инсистира (што углавном чини више од пола године) није реално изводљив за различите категорије хришћана (као што су нпр. стари и болесни), који, са друге стране, будући хришћани, имају жељу да испуне заповести своје Цркве. На тај начин непотребно стварамо унутрашњи конфликт код ових људи.

Надаље, наш типик није у складу са важећим прописима о посту. Дозволите да наведем само један пример: Празник Преображења Господњег (6. августа). Важан аспекат значења овог празника јесте то да он представља знамење коначног свеопштег васрсења. Међутим, начин на који практикујемо пост тога дана (дозвољена је само риба, али не и месо, јаја и сир) у супротности је не само са значењем овог празника, већ и са начелом да Господњи празници не могу бити „подређени“ другим празницима.

Као што вам је познато, византијски цар Лав VI Мудри (886-912) био је тај који је укинуо празнични карактер Преображења, забранио месо, које је на овај празник дотад било допуштено, и припојио 5 дана поста који су претходили Преображењу Успењском посту. Ипак, знамо да су чак и читав век касније неки наставили да прослављају Преображења исправно, као не-посни дан. Зашто не бисмо тако чинили и данас?

Поврх тога, нарочито је важно истаћи да je у 12. веку (дакле, чак тако касно!) византијски каноничар Теодор Валсамон инсистирао на томе да су само пост средом и петком, као и Велики пост обавезни, установљени свештеним канонима, док сви остали постови нису били обавезујући. Према тома, историја наше Цркве показује нам да умножавање и проширење посних периода никада није представљало једногласну и неупитну праксу. Дугачак пост, исто као и „дуге молитве“ нису нужно знамење побожности, већ такође могу бити и разлог за осуду (довољно је подсетити се Христових речи у Мк 12, 40 и Лк 20, 47).

Извор Слободна Херцеговина



2 КОМЕНТАРА

  1. Овако помешане са јасним обарсцем праћења духа времена, остале стварне теме олако се стрпају у кош са ,,новотаријама” које стварно нису православног духа. Приступ посту као времену појачавања подвига (покретања) ка Христу није никад укинут у светоотачком виђењу вере. Православно предање стално подсећа да се пост најмање садржи у хемијском саставу хране. А сви горе предложени начини посног подвига постоје и саставни су део житија сваког светитеља. Данас су баш та житија код ,,научних” теолога углавном презрена и занемарена као бајковита литература без ,,озбиљних” теолошких расправа које се ,,воде” у удобности фотеља, кабинета и са цигаретом. Отуд забринутост за то како ће ,,вегани” и ,,вегетаријанци” да се подвизавају православно иако већ само упражњавање таквих идеологија (да, идеологија) пориче православност жртава таквих Њу Ејџ помодарстава.
    Сасвим је друго питање зашто данас народ пре свега нијр црквено побожан (не разуме у шта верује) и не ходи утабаним и осветљеним стазама спасења, већ пипа у мраку незнања и ваља се- не ваља се веровања. Ту већ има удела отуђеност кабинетако-научног схватања вере и њене удаљености од црквене заједнице.

  2. Срж текста уважених теолога је да се треба постити, али да је пост кад се подвуче црта, ипак на крају увијек лична категорија.

    Дакле лична, не индивидуална. Не може нико сам себи прописати пост без благослова. Ту је вјероватно и кључ одговарајућег поста али и укупности хришћанског живота – комуникација са духовником и благослов духовника.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *