dysko
Велика награда Јапајајског друштва
Као прво, да из српског и осталих нам језика, под хитно треба избацити личну замјеницу "Ми", пошто код нас све почиње, траје и завршава са "ЈА"… Пише Синиша Давидовић Јест, вала , не написах већ одавно ништа… А шта би и о чему би, питање је не само сада, већ и за далеку будућност. О […]
Као прво, да из српског и осталих нам језика, под хитно треба избацити личну замјеницу "Ми", пошто код нас све почиње, траје и завршава са "ЈА"…
Пише Синиша Давидовић
Јест, вала , не написах већ одавно ништа…
А шта би и о чему би, питање је не само сада, већ и за далеку будућност.
О протеклим изборима више нећу, јер код нас све тече, али се ништа не мијења.
Јер ако штогод о томе и напишем, нећу моћи да заобиђем ‘народ’, овакав какав имамо, и који нам увијек изабере власт какву заједно са њим, више него очигледно заслужујемо.
А упустим ли се у то, одмах ће ми приговорити како смарам једном те истом причом.
И ваљда је то разлог зашто сам се, из мреже друштва упецао у друштвене мреже…
Да се као једна превазиђена, ‘матора дртина’, и ја коначно упознам са савременим трендовима, стремљењима и пратећим им вјештинама на којима би неки млађи свијет требао да убудуће почива.
Али, ‘оћеш…и ту ‘прц, Милојка’…
Јербо, да бих се активно и равноправно укључио у веома живе расправе о нечијим фелнама, телефону, пашчету и гдје се ко синоћ нарољ’о, основни је предуслов да имам своју слику из кафане, теретане, куглане, са каквог округлог стола, семинара, воркшопа, обавезно у барем блиском нам иностранству…
Сва срећа да нисам женско, иначе би при томе морао да аплицирам и са сличицом разголићене гузице, раздрљених сиса, или барем сензуално напућених ‘устију’…
Но, како ових атрибута не посједујем довољно ни у квантитативном ни у квалитативном смислу, и узимајући у обзир моје скандалозно непознавање фотошопа, могао сам само да се ухињим у прикрајку, гдје је таквима и мјесто, како на мрежама, тако и у друштву уопште.
И богами сам свашта научио.
Као прво, да из српског и осталих нам језика, под хитно треба избацити личну замјеницу „Ми“, пошто код нас све почиње, траје и завршава са „ЈА“…
Ја био, ја рек’о, ја јеб’о, ја мислим, ја требам, ја са овим, ја са оним, ја у овоме, ја у ономе, ја са нечим, ја без ичега…
И да све то ‘ми’ остали до бесвјести лајкујемо, фејвујемо, шерујемо, ритвитујемо и хвалимо ако мислимо и у друштву и у мрежи о(п)стати.
Или једноставније: ЈА сам оно што ви никада нећете бити, ЈА имам све оно што ви (надам се ) немате…и тако даље и томе слично.
С обзиром да конверзација заснована искључиво на ‘ја’ природно онемогућава било какву тему која захтијева употребу замјенице ‘ми’, онда је сасвим логично што нам се и реално друштво заснива на пирамидалној мрежи која се завршава са највећим ЈА.
А у чијој основи се налази мали милион јапајајаца, који ће се до ко зна када разметати са: ја нашао штелу…ја знам чо’ека…ја се учланио…ја цаленов’о…
Од осталих личних замјеница, они ће и даље уважавати само ону која гласи ОН, а по потреби и ОНА.
Ти, ми, ви и они остали, и даље ћемо имати за задатак да лајкујемо, фејвујемо, шерујемо и ритвитујемо све што нам они постују.
И да постимо, док се преко мрежа ‘мрсе’ углавном они из државних канцеларија, који и немају чиме другим убијати вријеме од избора до избора.
Ајд’ добро, сад ће неки од вас сигурно рећи да сам се баш свачега налупетао, али ми опет ништа не можете, јер ЈА имам штелу код Симића…