dysko

Српски и хрватски генерали након Олује

Већ 19 година Хрватска 5. августа слави Дан домовинске захвалности и одаје почаст својим војницима и официрима који су учествовали у операцији "Олуја". Пише Небојша Вукановић Са друге стране већина Срба тугује због убиства неколико хиљада Крајишника и прогона око 250 000 Срба из Лике, Кордуна, Баније, Сјеверне Далмације и других дијелова бивше Републике Српске […]

уторак, 5 августа, 2014 / 09:04

Већ 19 година Хрватска 5. августа слави Дан домовинске захвалности и одаје почаст својим војницима и официрима који су учествовали у операцији "Олуја".

Пише Небојша Вукановић

Са друге стране већина Срба тугује због убиства неколико хиљада Крајишника и прогона око 250 000 Срба из Лике, Кордуна, Баније, Сјеверне Далмације и других дијелова бивше Републике Српске Крајине. Нажалост највеће страдање и прогон становништва у Европи након Другог свјетског рата остаће некажњено јер су се свјетски моћници и традиционални српски „пријатељи“ потрудили да у Хашкој палати неправде буду ослобођени генерали Хрватске војске који су одговорни за почињене злочине над недужним цивилима и заробљеним Крајишницима.

Крајину смо изгубили прије свега због издаје и неслоге, која се у српској историји нажалост циклично понавља у веома честим интервалима. Да су се Србија и њен тадашни предсједник Слободан Милошевић придржавали Венсовог споразума и да је Војска Југославије била спремна на интервенцију и војно штити своје сународнике умјесто што је опструисала одбрану Крајине, сигурно је да до „Олује“ не би ни дошло, или би у акцији биле одбрањене територије на којима су Срби вијековима живјели.

Нажалост обезглављени и остављени на цједилу, Крајишници су поражени и протјерани са својих огњишта, а Хрвати су протјеривањем Срба довршили стари посао и ријешили своје национално питање.

Хрватска држава је својим војницима и официрима одала признање за ратне заслуге, и већина их прима пристојне накнаде и пензије за учешће у рату. То се посебно односи на високе официре и генерале, а најбољи примјер су генерали Готовина, Маркач, Чермак, Загорац, Праљак… Генерал Иван Чермак бави се трговином нафтом и успио је у трци са руским Гаспромом да за 100 милиона евра купи ланац ОМW бензинских пумпи у Хрватској. Анте Готовина власник је фирме „Адриатик градња“ те више луксузних вила на Јадранској обали, а Слободан Праљак поред приватне фирме „Октавијан“, посједује хотел и пословни центар у Загребу… Готово сви хрватски генерали су милионери, и поред великих пензија добили су подршку државе да отворе приватне фирме и развију уносан породични бизнис.

Нажалост Срби су по старом обичају заборавили своје генерале, војнике и официре чим су топови и пушке утихнули. Од Живојина Мишића и Милунке Савић до данас безброј је примјера маћехинског односа државе, корумпираних и неодговорних политичара према истинским ратним херојима. Довољно је само погледати гдје и како живе команданти Херцеговачког корпуса и ратних бригада и све ће Вам бити јасно.

Осим по храбрости и умјешности, ратни командант Херцеговачког корпуса генерал Радован Грубач одувијек је био препознатљив по скромности, честитости и поштењу. У најтежим временима и јеку непријатељске офанзиве 1992. године из Београда је дошао у Требиње, преузео велику одговорност, ставио се на чело корпуса и са малим бројем војника успјешно руководио одбраном источне Херцеговине од Горажда, Коњица и Невесиња до Конавала. У рату је изгубио најближе чланове породице, а умјесто заслужених признања и почасти након рата је заборављен и данас живи у малој и неусловној гарсоњери у Београду. Умјесто да му Требиње и Република Српска одају признање, обезбједе стан и услове за нормалан живот, поратне власти Требиња чак су направиле инцидент и доприњеле да генерал Грубач, Прстојевић и други часни српски официри са горчином напусте Требиње. Генерал Грубач нема никакав објекат за становање у Требињу, повремено дође у родно село Оровац поред Требиња, али нажалост чак ни приликом обиљежавања дана Херцеговачког корпуса, Требињске бригаде или Митровданске офанзиве нико се не сјети и не позове славног ратног команданта и скромним гестом покуша да се захвали за велики допринос што данас живимо у слободи.

Командант Требињске бригаде пуковник Радослав Зубац добровољно се из Книна у љето 1992. године вратио у Требиње, прошао сва ратишта од Крајине, Херцеговине до Косова, а данас са породицом живи као подстанар. За сва рањавања, подвиге и страдања Република Српска му се одужила са понижавајућих 120 марака годишњег борачког додатка. Сличну судбину доживио је и генерал Прстојевић и на хиљаде других српских официра и бораца. Не треба подсјећати какву помоћ и заштиту државе имају генерали Крстић, Младић, Лазаревић, Павковић и други хашки оптуженици и њихове породице. И док се хрватски генерали надмећу са Гаспромом и другим мултинационалним компанијама, српски официри морају да обрађују баште како би прехранили своје породице. За све су криви корумпирани и неодговорни политичари који су себи од Требиња, Пала до Бањалуке и Лакташа саградили луксузна насеља, а заборавили на војнике и официре који често живе испод граница људског достојанства. Умјесто што лицемјерно србују, држе ватрене говоре и пред камерама љубе српску тробојку, много боље и корисније би било да ућуте и на адекватан начин покажу поштовање бар према највећим ратним херојима.

Надати се да ће у скорије град Требиње и држава исправити велику неправду према генералу Грубачу и пуковнику Зубцу, и да ће неке нове младе генерације живећи у слободи и миру знати да цијене и поштују њихову, и жртву на стотине других храбрих српских војника и официра. Требамо се угледати на комшије, јер ће Република Српска и Србија бити јаке и стабилне тек када исправимо бројне неправде из прошлости и одамо признање и почасти најбољим и најзаслужнијим који су страдали и гинули не слутећи да ће након рата на површину испливати најгори.



0 КОМЕНТАРА