dysko

Секси Сандра и глазбени златни платан за славу града

Сви компаси су давно изгубљени, и већ дуго не важе никаква правила. Пише Небојша Вукановић Иако нас ништа више не смије изненадити, промотивни плакат за славу града и прва додјела требињских “глазбених” награда ипак тешко неког може оставити равнодушним. Након свете литургије, ломљења славског колача и литије улицама града, Требињце ће на Тргу слободе између […]

среда, 13 августа, 2014 / 12:14

Сви компаси су давно изгубљени, и већ дуго не важе никаква правила.

Пише Небојша Вукановић

Иако нас ништа више не смије изненадити, промотивни плакат за славу града и прва додјела требињских “глазбених” награда ипак тешко неког може оставити равнодушним. Након свете литургије, ломљења славског колача и литије улицама града, Требињце ће на Тргу слободе између осталих забављати Секси Сандра. Нажалост морам признати да не познајем рад и достигнућа младе и талентоване умјетнице, али не сумњам да ће својим изазовним наступом распламсати атмосферу до усијања. У томе ће јој читањем написаних ватрених говора сигурно помоћи и наш градоначелник, само се надам да ће скутоноше током писања боље обратити пажњу, и да неће доводити Славка у непријатну ситуацију као недавно када је приликом отварања Цареве џамије поздравио мостарског муфтију ефендију Смајкића, не знајући да он не само да није био у Требињу, већ је почетком године смијењен са положаја.

Можда ће неко наивно помислити да је помало бласфемично да након литургије и литије госте забавља Секси Сандра (Валтеровић), али то су старомоидни и ретроградни ставови који нису у складу са процесима европеизације, модернизације, регионалне сарадње и евро-атланских интеграција. Са истим циљем градске власти су направиле и модеран плакат којим се по први пут предвиђа додјела “глазбене награде Златни платан”. Ко ће се, како и у чему такмичити, и зашто се и коме додјељују глазбене награде остаје тајна која ће нестрпљивим голицати машту до Преображења. У складу са својим реформским путем Славко, је вјероватно од аутора Михаела Билића тражио да плакат прилагоди комшијама у Дубровнику и региону, али је ипак за своје вјерне фанове и гласаче у Требињу требао урадити и један двојезични плакат како би могли лакше да га разумију.

Кан полако пада у други план, а додјелом филмских, позоришних и музичких платана и других награда Требиње постаје медитеранска културна пријестоница. Не знам шта је жири одлучио, али ако буде бар мало објективан увјерен сам да ће и наш градоначелник поносно подићи бар један златни платан. Славко је ван свих конкуренција, у свим номинацијама њему нико није до кољена, али било би ружно да већ прве године као домаћин понесе све награде и драге госте остави празних руку.

Администрација је претрпана, нови радници и активисти тешко више и улазе у Градску кућу, али ће наредних дана напокон имати посла. Михаел или неки други дизајнер ће вјероватно исправити грешке са плаката, млади ПДП-овци ће брзим скидањем старих и постављањем нових плаката одржати практичну предизборну вјежбу пред почетак кампање, али тешко ће се опрати и сакрити још једна брука и срамота цијелог града. Умјесто да бар пред гостима на два дана закопамо сјекире, зауставимо и прикријемо подјеле, и ова слава ће проћи у складу са несрећном српском традицијом непрекидних сукоба, диоба, подјела….

Ако се већ троше огромна буџетска средства било би логично да се окрене плоча и направи велики спектакл и концерт довођењем Здравка Чолића или Жељка Јоксимовића умјесто што се организује наступ десетак пјевача који ће уз матрице и клавијатуру отпјевати неколико пјесама.

Ђорђе Балашевић своје концерте често завршава пјесмом “Одлази цирцус из нашег малог града”, а вјерујем да већина Требиња прижељкује да што прије уз звуке ове нумере са позорнице испрати и наше циркузанте који су давно прешли све границе.