Седам година од убиства Милана Вукелића: Ко краде – убијa (3)

На данашњи дан (6. новембра 2007. године) убијен је Милан Вукелић. Пише: Миљан Ковач Седам година послије, јавност ћути, а власт коју је Вукелић прије своје смрти оптужио за тешки криминал, више и не помиње овај страшни злочин. Иако сам био свједок многих догађаја који су претходили злочиначком смакнућу овог храброг човјека, и само чудом […]

четвртак, новембар 6, 2014 / 09:31

На данашњи дан (6. новембра 2007. године) убијен је Милан Вукелић.

Пише: Миљан Ковач

Седам година послије, јавност ћути, а власт коју је Вукелић прије своје смрти оптужио за тешки криминал, више и не помиње овај страшни злочин.

Иако сам био свједок многих догађаја који су претходили злочиначком смакнућу овог храброг човјека, и само чудом ту вече нисам био у његовом експлозијом разнесеном аутомобилу, Полицију РС, с изузетком једног мистериозног позива, никада није интересовало шта могу рећи о овом злочину.

Милан Вукелић је био мој сарадник, мој новинарски извор, мој пријатељ, али прије свега човјек који се није плашио да изнесе чињенице о спрези режима Милорада Додика и грађевинске мафије у Бањалуци. Своју храброст је платио животом.

У протеклим данима, у сусрет седмој годишњици од како су га, они који не знају шта је храброст, на свој кукавички начин уклонили са лица земље, одлучио сам да објавим више дијелова књиге коју припремам под насловом „Ко краде – убија“.

Детонација о којој се ћути

Тог данас сам, као и обично, дошао у редакцију. Откључао сам врата – тамо још није било никога. Још нисам ни сјео, а звони телефон.

– Гдје си ти новинар, јеси ли се разбудио? – Милан, то јутро као да је био посебно расположен.
– Ево, управо ушао у редакцију. Шта ти радиш?
– Ево, ја кренуо на паузу, па ако си за, дођи тамо да се видимо…
– Јој, не бих сада, осим ако није хитно. Тек сам дошао у редакцију, а и не осјећам се нешто најбоље… Можеш ли ти вечерас? Доћи ћу ја тамо у седам…
– У реду, ако ти тако више одговара. А и лакше нам је тамо, можемо код мене у канцеларију, или у кафану. Тамо ми је све – да не носим са собом!
– ОК. Онда договорено, вечерас у седам код тебе – брзо смо се договорили..

Сјео сам за рачунар и запалио цигарету. Обавеза преко главе, а мени се не ради баш ништа. Пушим и одсутно сурфам по интернету. Читам углавном дневне вијести по разним порталима. Шта тражим? Појма немам.

Опет звони телефон. Уредник. Пита има ли шта ново? Хоћу ли имати шта за наставак моје приче. Кажем му да ћу се вечерас видјети с човјеком.

Прође некако и тај радни дан. Дође вече. Размишљам како да одем на Старчевицу да се по договору сретнем са Миланом Вукелићем. А не иде ми се. Глава ме боли. Стално нешто одгађам.

Већ је око пола седам, требало је да кренем. Опет звони телефон.

Мој уредник. Шта је сада?

„Посла ли ти мени оне фотографије“?
„Послао сам, наравно…“
„Ма како си послао када ја ништа нисам добио“?
„Не знам…“

Глава ми се распада, а у желуцу осјећам неподношљив терет. Био сам сигуран да сам фотографије уредно послао мејлом из редакције, али додуше нисам ни провјерио јесу ли отишле. Дешавало се то и раније, ништа чудно….

„Не знам шта се десило, ево послаћу поново одмах. Сада ћу покушати одавде, од куће. Овдје је интенет превише спор, али надам се да ће успјети…“

Сједам пред рачунар. Улогујем се на и-мејл. Фотографије су под ознаком „послато“, али то као и много пута до сада не значи и да су стигле на праву адресу. Чудо је та техника- чудо за чупање живаца.

„Качим“ фотографије, а то са конекцијом какву имам траје и траје… И на крају – ништа. Не може овако… Одлучим, да покушам једну по једну, тако ће брже. Ево прва је у прилогу… Одлази. Супер. „Качим и шаљем једну по једну…."

Ужас, имам вјероватно најспорији интернет у Европи…. Што је логично јер живим у најсиромашнијој држави у Европи.

Глава ми се распада, па ми се чини да ово слање фотографија траје вјечно.
Напокон, након „вјечне патње“ послао сам и последњу фотку… Зовем уредника. Да ли је добио фотографије?

„Ево управо отварам, једна, друга… само мало…. у реду… хвала… Ћао, видимо се сутра..“

Шта да радим, питам се док гледам на сат у дну монитора: већ је прошло деветнаест часова. Требало би да сам по договору на Старчевици, а ја нисам ни кренуо. Требао бих сачекати градски аутобус, код „Дома војске“, или испред поште. Ја не возим нити сам икада возио, волим пјешачити, али предалеко је Старчевица. Ужасно се осјећам. Све ме боли и не иде ми се никако. Док ја дочекам бус, па док дођем на одредиште биће и осам сати. Добро, Милан би ме вратио назад. Врати ме сваки пут.

Од када смо започели ову сарадњу, то је постало уобичајено. Чујемо се, не причамо пуно телефоном, само: гдје ћемо, хоћемо ли доле (испод Боске или на Старчевици). Код њега би се обично налазили око седам, ја бих дошао, пјешке или градским аутобусом, а он би ме послије колима вратио кући. Понекад би и дошао по мене па бисмо свратили на пиће, обично у један кафић у насељу Нова Варош, близу мог стана.
Тамо смо сједили и претходне вечери. Обојица оптерећени проблемима…

Сада бих требао до њега, али не могу. Једноставно нисам низашта. Нећу ни да идем!. Зваћу га и рећи му да се видимо сутра. Уосталом, има још доста времена да припремим тему за сљедећи број….

Нисам га звао, не знам зашто. Једноставно сам заборавио да га позовем и кажем да нећу доћи. (Није то ни чудо, често ја тако заборавим некога позвати, а у овом случају, искрено, није ми се ни телефонирало: ако га позовем он ће рећи да долази по мене и нећу моћи одбити, а стварно ми није ни до чега, па сам одлучио да га ујутро зовем, да се договоримо…)

Гледам информативну емисију „Монитор“ у пола осам, на програму БН телевизије. Ништа ново. Суморна слика стварности. Ужас – да није било оноликих жртава могао бих слободно рећи да је у рату било боље. Олош у савезу с јадом и биједом који се срећу на сваком кораку одлучује о животу и смрти. Муљ је испливао на површину и глуми елиту. Докле? Знам, неће дуго, али колико ћемо ми који не уживамо у „благостању“ које су створили издржати? Докле? Може ли горе? Не, не може! Ово је врхунац. Било је и горе! Јесте, али давно, ово је ипак 21. вијек. Чудо је да може и довде, овако.

Присјећам се разговора који сам водио с мојим пријатељем претходни дан. Каже: „Само што не туку“!

– Неће ваљда тући? – насмијао сам му се – Па није четересосма?

„Тући ће још мало, и опет ће им овај народ аплудирати… И треба да туку, какви смо“, плану мој саговорник. „И убијали би да смију од странаца… Да није међународне заједнице, и стријељали би…“, додаде.

Вртим се по каучу испред упаљног телевизора заокупљен својим мислима…
Опет телефон. Уредник. Шта је сада?

„Хеј, који ауто вози онај твој Вукелић“? Не знам шта ме више изненади, овакво питање, или језа коју осјетих из гласа којим ме ово питао.

„Форд фијесту… Зашто?“
„Он је изгледа убијен!“ (Још ми брује ове ријечи у глави!)
„Како, убијен, немогуће…“, покушавам доћи себи.
„Богами, није провјерено, али чуо сам, прича се… ако је возио то ауто…"
„Јесте, форд фиjеста.. чини ми се… можда и није…“ , као да сам покушавао побјећи од сурове истине…

„Наводно је под тим аутом експлодирала бомба…. Сачекај мало, позваћу те, само трен..“

Прекиде везу.

Стајао сам укипљен без ријечи.
„Шта је било?“, пита ме жена.
„Изгледа да је убијен Милан Вукелић…“
„Аааааа.. Шта!? Јој!“ врисну.
„Није сигурно, прича се…сад ми шеф јавио.. можда и није…“ покушао сам узалуд тјешећи се повећати шансе да вијест коју сам млоприје чуо није истина.

Али, уредник опет зове.

„Јесте, истина је….“
„Убили су га… "

Нисам знао гдје се налазим, ни шта тачно причамо. Сједио сам нијемо неколико минута на каучу.Повратих се.

„Убијен Милан Вукелић!“ брујало ми је у ушима.

Да, убијен је човјек. Човјек с којим сам се данас чуо и с којим сам се вечарас требао видјети! Ту ми застаде дах… Па да сам отишао код Милана, врло вјероватно ни ја сада не би био међу живима..Па да, сједио бих у том ауту којим би ме он возио кући разговарали би, бар до осам, можда попили пиће и сјели у кола.

О Боже! Неописиво је шта сам тада осјећао.

„Милан је убијен због онога што је мени рекао и што сам ја написао…“, прође ми тада кроз главу: „Да ли сам онда и ја био мета убицама?“

Зовем мог уредника, Слободана Васковића.

„Јел’ сигурно ово“?
„Ма јесте, већ су и неки медији јавили…“, заћутали смо обојица у сред телефонског разговора..

„Слободане, хоће ли онда и мене убити?“
„Хм.. не знам шта да ти кажем. Неће, ваљда, неће. Чувај се“!


Књига „Ко краде убија“ ускоро ће бити доступна читаоцима, а у њој ћете моћи да читате о једном времену у којем није било лако опстати – људима, који нису имали цијену.



0 КОМЕНТАРА

  1. Држава је то уређена, систем, ееееј, незнате ви народе шта се иза брда ваља…ко си ти Вукелићу…један обични мали инжењерчић да се дрзнеш да то урушаваш. Ми смо милионери човече, како то ниси схватио, Богови…ти си црв, нама припада живот вјечни.

    или
    Вукелић је државни непријатељ бр1.издајник, страни плаћеник, шпијун, продао врхунске државне планове, пројекте(космодром, чипови…),уплетен у велику међународну шпијунску мрежу.

    Као такав и заслужује овакву смрт…није важно, таман да су и дјеца била у том аутомобилу, а камо ли двоје старијих људи.
    Ма ко те за њих пита они су колатерала, сића брате, бедни црви…,
    У сличним ситуацијама људи због једног човјека обарају боинг пун путника, итд.

    „КАД ЦРВИ УМИСЛЕ ДА СУ БОГОВИ“

Оставите одговор