Седам година од убиства Милана Вукелића: Ко краде – убијa (1)

Седам година од убиства Милана Вукелића (6. Новембра 2007. године) јавност ћути, а власт, коју је прије своје смрти оптужио за тешки криминал, више и не помиње овај страшни злочин.

Пише: Миљан Ковач

Иако сам био свједок многих догађаја који су претходили злочиначком смакнућу овог храброг човјека, и само чудом ту вече нисам био у његовом експлозијом разнесеном аутомобилу. Полицију РС, с изузетком једног мистериозног позива, никада није интересовало шта могу рећи о овом злочину.

Милан Вукелић је био мој сарадник, мој новинарски извор, мој пријатељ, али прије свега човјек који се није плашио да изнесе чињенице о спрези режима Милорада Додика и грађевинске мафије у Бањалуци. Своју храброст је платио животом.

У наредним данима, у сусрет седмој годишњици, од како су га они који не знају шта је храброст, на свој кукавички начин уклонили са лица земље, одлучио сам да објавим више дијелова књиге коју припремам под насловом Ко краде – убија.

Мистериозни позив

Препуна башта кафића у близини Медицинског факултета у првој половини децембра мјесеца била би право чудо у нека нормалнија времана. У времену у којем се прича коју одавде почињем одвија, необичне метеоролошке промјене су изгледале као пука тривијалност невриједна пажње, бар не моје и бар не у том тренутку. Главе оптерећене мени битнијим, али много туробнијим темама, журио сам према редакцији.

Не сјећам се тачно који је датум био, али се одлично сјећам да је био петак. Један од оних страшних петака када истичу и задњи рокови да завршим своје текстове, који сутра морају у штампу.

Још су ми у ушима тих дана, а можда мало више него сада, брујале вијести о страшном злочину, о убиству човјека којег сам тако кратко знао, а који ми је ипак и за тако кратко вријеме постао много бољи пријатељ од неких које читав живот познајем…

Увијек ме фасцинирала храброст оних који су имали смјелости да кажу истину, а то је сигуран сам једна од најопаснијих ствари од када је људског рода…

Од ријечи је све почело, а због ње су многе главе пале, због ње се много тога и завршило. Често и трагично.

– Гдје журиш? – повика неко, а мени као да је одједном било јасно да је то мени упућено. И било је. У башти за једним од мноштва столова сједила су два моја познаника – чије би ми заједничко кафендисање, прије само пар мјесеци било више не го чудно, међутим, у времену чуда све је могуће.

Драгомир Бабић, предсједник невладине организације Народни Фронт и Бране Кременовић, радник ЗИБЛ-а и прије свега добар пријатељ човјека чија нас је храброст спојила.

Позвали су ме да им се придружим, што сам одмах и прихватио.

– Хоћемо ли сутра на четрдесницу, покојном Милану? – с нескривеном тугом ме упита Бране.

– Зар је већ четрдесет дана? – помислих.
– Није, али се четрдесетодневни помен по православним обичајима увијек одржава у суботу, непосредно прије него што се напуни 40 календарских дана од испраћаја покојника.
– Требао бих… рекох након кратког размишљања.
– У колико сати?
– Око десет би требало бити на гробљу. Заједно ћемо.

Проговори и Бабић.

– Имали шта ново?
– Ништа.. – ућутах.

Ћутали смо и пили кафу. Размишљао сам по ко зна који пут о свему.

Недавно је овај исти Бабић, с којим сада сједим одржао прес конференцију на којој је пустио снимак разговора између сада покојног Милана Вукелића и министра унутрашњих послова Републике Српске, Станислава Чађе. Док је разговарао са министром Милан га је тајно, помоћу свог мобилног телефона, снимао. И мени је о томе причао, свјестан да није смио снимати јер је то у супротности са законом. Снимио је ипак за сваки случај, за недај Боже, говорио је… Једну копију снимка дао је Бабићу. Рекао ми је и да му је дао још неких докумената. Питао ме и шта ја мислим о Бабићу? Сјећам се да је рекао да га он слабо познаје. И ја сам га лично тада слабије познавао.

Драгомир Бабић је јавности, најприје, познат по чувеној акцији Септембар 93 . Тог септембра ратне 1993. године када ја још нисам живио у Бањалуци сви медији у региону су преносили вијест да су неке јединице Војске Републике Српске блокирале раскрснице у овом граду, похапсиле поједине локалне функционере и захтијевају обрачун са криминалом и корупцијом. Овај догађај, иако и данас изазива разне контроверзе, није тема ове приче па ћемо га оставити по страни.

Међутим, чињеница је да је Драгомир Бабић од повратка на јавну сцену или тачније речено бар задњих десетак година прије овог нашег сусрета важио за човјека блиског владајућој странци и њеном лидеру Милораду Додику. Тим више изненађује то што је након убиства Милана Вукелића, на конференцији за новинаре, лица блиска владајућим структурама оптужио за тешки криминала позивајући се управо на доказе које је покојни Милан презентовао, мало прије него је на звјерски начин убијен. Сам Бабић је тврдио да се он подједнако бори против криминала и корупције без обзира под чијом влашћу се таква недјела дешавала…Да ли је био искрен!? Био сам опрезан и нисам му вјеровао (Убрзо ће се испоставити да сам био у праву).

Док сам овако размишљао, прену ме звоно мог мобилног телефона. То што је на дисплеју који је свијетлио писало непознат број био је у том тренутку довољан разлог да осјетим нелагоду…

– Ко ли је ово? – гласно сам се запитао, и одмах се јавио…

– Хало!

– Добар дан, овдје инспектор Јованић из МУП-а Републике Српске, да ли сам добио господина Миљана Ковача?

– Да ја сам, изволите.

– Можете ли ми рећи о чему сте све разговарали са Миланом Вукелићем?

Ово питање ме шокирало, у тренутку сам се мало збунио..

– Молим… Овај, извините, али на овај начин заиста не могу. Ако желите могу доћи у полицију, можете ви доћи до мене, увијек сам спреман да помогнем, али телефоном не могу… Уосталом оно о чему сам разговарао с покојним Миланом је објављно у магазину Патриот.

– Хвала, довиђења.

-Молим.

Прекидосмо разговор. Бабић и Кременовић су ме са чуђењем гледали. Ни мом чуђењу заиста није било краја. Неко ме звао на мобилни телефон и то са непознатог броја, представио се као инспектор и поставља ми питања о човјеку, мом сараднику и пријатељу који је, храброст платио главом. Невјероватно!? Да ли ме заиста звао инспектор Јованић, ма ко он био, или се неко, ко зна ко и зашто лажно представио – никада нисам сазнао.

Ако је то и био позив из Полиције Републике Српске, онда је био једини до сада.

О коинциденцији да се овакав позив догодио баш док сам са двојицом познаника разговарао о трагичном догађају, не би вриједило ни размишљати. Чуда се једноставно дешавају. Неће им то бити ни први ни посљедњи пут да се догоде.

Престани да пишеш, имаш жену и двоје дјеце!

Годину дана раније (14. децембра 2006.) такође с непознатог броја, неко је звао, сада покојног Милана Вукелића и такође се представио као инспектор МУП-а РС.

Мушкарац који се представио као криминалистички инспектор по имену Саша Ступар, позвао га је да дође у службене просторије Центра јавне безбједности Бањалука, да би обавили неки разговор.

Милану, овај позив није био чудан и одмах га је прихватио. Помислио је да ће разговарати о пријеви коју је проти њега због наводне пријатење поднио директор ЗИБЛ-а Чедо Савић.

Шта се даље тог дана дешавало описао је и у представци коју је нешто касније упутио на више адреса (МУП РС – Инспекторат за унутрашњу контролу; Канцеларија високог представника међународне заједнице у Бањалуци; Окружно тужилаштво Бањалука…)
Ни не слутећи шта га очекује, у договорено вријеме се нашао на договореном мјесту. Пред Центром јевне безбједности срео је, њему од недавно познате, инспекторе Бандића и Гашића. Њих двојица су се на улазу поздравила са Ступаром, који га је ту чекао у друштву колеге Предрага Грубора.

Поздравили су се и тек тада је схватио да се дешава нешто што није очекивао: Ступар му је саопштио да ће аутом заједно отићи до зграде Министарства унутрашњих послова Републике Српске, ради давања изјаве!?

Зашто се и од када оперативни послови полиције обављају у сједишту МУП-а?
Одговор није добио. Исто као што одговор на бројна питања везана за овај случај јавност ни до данас није добила.

Покојни Милан је забиљежио да је у службено возило са двојицом инспектора сјео тачно у 12 часова и 12 минута. Успут нису ништа разговарали. Ћутали су. Само их је он у једном тренутку замолио да возе мало спорије, јер му је била мука од брзе вожење. Убрзо су стигли до МУП-а. Ћутке су га испратили до врата једне канцеларије, након чега су двојица инспектора некуда отишли.

У канцеларији га је чекао Драги Милошевић, замјеника начелника Управе криминалистичке полиције и још једно лице за које је Милан грешком мислио да је Гојко Васић, тада начелник управе криминалистичке полиције (до забуне је дошло јер се овај њему тада непознати човјек није представио, а разговор је вођен управо у Васићевој канцеларији), па ће то навести и у својим представкама надлежним органима. Сам Милан је, када је схватио да се не ради о Гојку Васићу, а све док није поуздано сазнао о коме је ријеч, ово лице називао Мистер Икс, па ћемо га и овдје, привремено, тако звати, како не би долазило до даље забуне.

Дакле у присуству Мистер Икса, Драги Милошевић се збуњеном Милану Вукелићу изненада обратио ријечима: Да ли си ти нормалан?

Док је шокиран покушаво назрети о чему се ради, питајући се о чему је ријеч, Милошевић му се унио у лице и заурлао, одговрајући сам на сопствено питање: Ниси ти нормалан, ти си за психијатрију или за затвор…

На несвјесну гестикулацију збуњеног човјека, понављало се урлање: Не млати рукама и немој да се смијеш, ти си за затвора, теби је мјесто тамо!

Када је коначно успио да се пресабере и успије да каже да ништа није крив и да не зна о чему је ријеч, дочекао га је спреман одговор: Јеси, ми ћемо ти нешто наћи, моли се Богу што она двојица одозго (инспектори Бандић и Гашић, оп.а) нису добро одрадили посао! Ти би сада друкчије пјевао! Гдје ти је оружје?

Рекао му је да немам никакво оружје, јер није био на ратишту (у дјетињству је преболио тешку болест костију због чега није служио ни војни рок и није био војни обвезник у вријеме рата. оп.а). Да је био, рекао је то у лице исљеднику Милошевићу, вјероватно би нешто и донио као што су то учинили и сви остали. Без икакве зле намјере, искрено је тада похвалио инспекторе Гашића и Бандића, који су га испитивали и часно и поштено одрадили свој посао, као и да су му више од сат времена прегледали стан на његов властити захтјев и уз његову сагласност да би тиме потврдили да код себе не посједује никакво оружје. Међутим, Милошевић очито није био задовољан коректношћу двојице инспектора. Очекивао је очито нешто друго од њих.

Опет се Вукелићу, љутито, унио у лице: Нису добро одрадили. Да јесу, ти би сада другачије пјевао! Да ли знаш гдје се налазиш? Ово је главни МУП РС, од данас си у нашим рукама, а она двојица немају више ништа са тобом!

Имао је, причао је Милан Вуклић, осјећај да би га Милошевић задавио голим рукама, само да може, а није знао зашто. Постао је све нервознији и грубљи. наставио је у свом стилу: Ко си ти да пишеш писма и дијелиш летке по граду? Како смијеш да пишеш анонимна писма?

Милан опет није прецизно знао о чему је ријеч, јер није писао никаква анонимна писма и није дијелио никакве летке. То је и рекао, усудувши се и да пита Милошевића да ли он уопште зна шта је то летак? Тиме га је изнервирао до максимума, иако му то није био циљ. Све што пише, рекао им је, уредно потписује, а много тога је упутио и полицији, па сматра да су са садржајем његових писама итекако добро упознати.

Прекини, ја овдје постављам питања, а не ти и престани да се смијеш!, Урлао је Милошевић у свом удбашком стилу.

Тада се у разговор укључио и Мистер Икс: Ти си конфликтна особа, нападаш људе по Заводу и пријетиш им. Имамо петицију потписану од стотину радника Завода у вези твог дрског понашања!

Милан се тада није суздржао и слободно се насмијао на тврдње својих исљедника.
То је била још једна варница која је све јаче потпиривала зајапуреног исљедника Милошевића: Шта се смијеш, прекини да машеш рукама!

Смијешно је било то што се на поменутој петицији налазио и његов потпис! Испада да је сам против себе потписао петицију. Покушао им је то и објаснити, као и чињеницу да уопште није ријеч о петицији већ о некаквом деманту који је директор тражио да сви фирми потпишу.

Да добро прате његове активности, Милан се увјерио када су га приупитали: Шта ради у фирми послије радног времена? Мислили су заправо на то што је враћајући се са терена свратио у ЗИБЛ да откуца идентификациону картицу (што су дужини радити сви запослени у том предузећу ради евиденције радног времена). Рекао им је и да има свједоке који ово могу потврдити и навео њихова имена. Мистер Икс их је уредно забиљежио на комаду папира.

Услиједило је још пар питања, а онда је исљедник Милошевић, рекао, нешто од чега се диже коса на глави:

– Престани да пишеш, имаш жену и двоје дјеце!
– Размислићу о томе, узвратио је Милан.
– Прекини, није твоје да размишљаш! Немој да ти више понављам! Имаш жену и двоје дјеце!
– Ово све ме подсјећа на ултиматум који је аустроугарска дала Србији и гдје је морало бити како је она тражила… – покушавао је Милан, бар мало духа унијети у ситуацију у којој се нашао, очито не схватјући још добро њену озбиљност.
– Прекини да причаш историју и немој да млатиш рукама! Прекини да пишеш имаш жену и двоје дјеце!
– Можемо ли да разговарамо отворених карата? – Упитао је смјело Вукелић.
– Да ли сам то некоме стао на жуљ или сам угазио у мравињак?
– Није твоје да постављаш питања, прекини да пишеш! – био је децидан Милошевић, на што је Милан опет поновио да ће мало размислити о томе.
– Немаш ти шта да размишљаш. Још једном ти кажем – прекини да пишеш. Имаш жену и двоје дјеце! А сада можеш да идеш!

Наставиће се…