dysko
Приче испод ораја: Ледена кантата
У нека давна времена мојих раних радова и десних скретања, и ја сам покушавао да исправљам криву Дрину, од које је саздано оно што се на овим руралним просторима потпуно неоправдано ‘политиком’ зове. Пише Синиша Давидовић Оно када ти за руком пође подвиг да на једном мјесту скупиш масу од стотињак српских душа, неочекивано спремних […]
У нека давна времена мојих раних радова и десних скретања, и ја сам покушавао да исправљам криву Дрину, од које је саздано оно што се на овим руралним просторима потпуно неоправдано ‘политиком’ зове.
Пише Синиша Давидовић
Оно када ти за руком пође подвиг да на једном мјесту скупиш масу од стотињак српских душа, неочекивано спремних да те слушају чак читавих пет минута, а да при томе не заспу или да те одмах не облате.
И оно кад им кренеш објашњавати да ово сада ништа не ваља и да бисмо га управо ми, ту окупљене и (не)поткупљене мудре а запостављене главе, требале мијењати.
Наравно, присутни Станоје, Радоје, Милоје и Вукоје се одмах сложе са самоквалификацијом да смо поштењачине как’их ниђе нема, али се одмах потом сложе и око тога да нам је потребно сљедеће: прво паре, па ‘вођа’ под обавезно, те ‘препознатљиви људи’, каквих, брате, међу нама, у свему равноправнима такође нема…
И одмах крену предлагати заслужне појединце чијом би се дотадашњом али и и будућом ‘препознатљивошћу’ ваљало да баве правосудни, порески и слични им органи постојеће организације.
И џаба ти сад додатни вапај да бисмо ми сами требало да постанемо препознатљиви, да се наметнемо својим чојством и јунаштвом…да и ми сами по себи постанемо ‘легенде’…
Но и одговор би увијек био такође легендаран: „Ма знамо ми нас, јебо ти нас“…
И тако је настала још једна српска културна вриједност самополивања, коју је искварени остатак свијета,опет и по обичају украо од нас Срба, назвавши га „Ајс бакетингом“.
Уз малу разлику да то тамо, на трулом им Западу, раде углавном ‘препознатљиви људи и вође’ које при томе даривају паре, док то вође има сасвим другу симболику: спремност да се кантом ледене воде залије и расхлади сваки луцидни интервал рођеног и у таквим приликама отуђеног нам мозга.
И то за џаба.
Зато ће нам и ови избори протећи у нашем пуком навијању за добро нам ‘препознатљиве’, у нашем међусобном поливању око тога чији ‘вођа’ има већу канту и у нашем гложењу око тога у чијем леду ћемо провести идуће четири године.
А пара за љепиоце плаката и удараче тастатура море бит’бидне, а море бит’и не бидне….
Зависи од положаја које заузму и (за)држе страначки првоборци, медијски бомбаши, заслужни другови, носиоци рањеника и јагода за рањенике, другарице из афежеа и остали, многобројни страначки осмоофанзивци на (за) сада им мрске, непријатељске положаје и добра.
И много ће воде протећи, што по ријечним и заузетим коритима, што по нашим главама, које никако да у довољној мјери залијемо.
Или док неког далеког, далеког дана сами себе коначно не препознамо.
До тада, "покорну главу сабља не сијече".
Напротив, уредно је залива и плијеви.
И да се сад даље не мучим са неким ефектним крајем који ми никако не иде, злоупотребићу Јову Змаја без Шипова, који вели:
Баш је то дивота кад нас ко окупа, што нас не би купали, вода није скупа…