Предраг Бојиновић: ВЕЛИКИ РЕСЕТ – о петродолару

Толико уобичајен израз или назив да је постао скоро па иначица или свакодневница, многима се чини да је то у ствари нека засебна свјетска валута, нешто посебно нешто суи генерис. А није! Ријеч је о истом оном америчком Анкл Сем долару, истом папиру истој монети, аааллииии са нешто другачијом компонентом. Да бисмо га схватили и разумјели, мораћемо ипак да се вратимо малчице у прошлост.

Америчка Централна банка или ФЕД је основана крајем 1913. године, некако згодно и на вријеме, управо пред Велики рат. Било је малчице чудно па чак и демоде да једино ова велика земља Запада у то вријеме нема Централну банку па су се оци нације одлучили да прво испитају ову тему што је довело до двогодишње екскурзије неких сенатора по Европи, да они виде како се то у ствари ради тамо. Шта су они за те двије године чули тешко је рећи, можда за неки нови велики рат у најави, ко би га знао, углавном, они су се по повратку пожурили и основали ФЕД.

Ова одлука или чин је био веома лукративан потез у наредним годинама пошто су САД ускоро постале највећи ратни снабдијевач сила Антанте, а успут и неких других. Улазак САД у тај рат 1917. године, је био чиста заштита велике инвестиције (не дај Боже да побиједе они други, па одоше наше паре).

На крају тог рата економија САД постаје једна од највећих, што због развоја и трговине што због слабљења неких других економија уништених у рату. Током двадесетих година XX вијека огромне количине новца су се слијевале на Вол Стрит као посљедица ратних кредита и репарација. Тако фасцинантан замах финансија је водио ка енормном развоју науке и технике, али и берзанско шпекулативних активности, што је на крају 1929. године довело до финансијског краха берзе а потом и до невиђење рецесије која се претворила у дугогодишњу депресију. Шта да се ради, комбинација великих пара, алавости, незнања и крајње бахатости оличене у грамазивости је скоро уништила ту државу.

Непосредно пред Други свјетски рат Сједињене америчке државе су важиле за регионалну силу, како војно тако и економски. Поготово економски, јер је Велика депресија тако жестоко погодила земљу Храбрих и поносних да је готово уништила привреду па и државу. Дакле ништа више од регионалне силе, ни помена од свјетске или нечег више.

Неки цинични и малициозни економски историчари чак тврде да је једини спас за америчку привреду у том тренутку био улазак у нови рат. Неки иду чак толико далеко да мисле како је напад Јапанаца у Перл Харбуру био дочекан као олакшање за неке дијелове естаблишмента ове дивне велике земље. Да ли су заиста обавјештајни канали знали за долазак јапанске флоте и њен напад а нису предузели ништа, то ће ипак остати за неку другу причу, али оно што јесте истина, да је опоравак америчке привреде послије Велике Депресије почео управо након уласка ове земље у рат којим је дошло до потпуног упошљавања становништва (уз 10 милиона војно ангажованих) што је водило ка енормном богаћењу ратне привреде која је производила што за своје потребе што за потребе савезника.

Иако из опште историје знамо, или мислимо да знамо, да су се главни политички састанци и договори током тог рата десили у Техерану и Јалти (знате оно Рузвет-Стаљин-Черчил) на којима се одлучивало о политичкој мапи свијета након рата, био је још један велики, али мало мање познати састанак у Бретон Вуду, Њу Хемпшир, САД (Breton Wood, New Hampshire). Овај сасатанак је у ствари био много значајнији од претходна два, јер се одлучивало о новом економском поретку у свијету након рата. Како је блоковска подјела свијета одмах након рата раздвојила свијет и подијелила га, испало је да је Бретон Вуд био састанак на којем је договорена будућност Западне цивилизације. Не бисмо овдје ширили о дометима и закључцима ове велике конференције, биће довољно рећи да су тада основани Међународни монетарни фонд, Свјетска банка и Свјетска трговинска организација. Мало ли је? Ипак, најважнији договор је постигнут око једне ствари: Златни монетарни стандард.

Договорено је да се успостави вриједност од 35 долара за једну унцу (или 28.3495231 грама) чистог злата. Дакле, утврђена је строга вриједност долара, а шта са осталим монетама, па неће ваљда сви користити долар? Не, остале монете, фунте, марке, франци и остали андраци ће да се прилагођавају долару и постављају своју вриједност према њему. Да би то било могуће и коректно, све земље свијета ће да пребаце све своје златне резерве у Њујорк, на чување у специјалној банци ФЕД-а. Дакле све злато свијета ће бити на једноме мјесту. Зар вам се не навлачи киселкаст осмијех на лице док ово читате? Ако ми не вјерујете, погледајте филм Умри мушки 3. дио. Знате оно када се Брус Вилис и Семјел Џексон возикају по Њујорку у Југу 45. Е, у том филму је вјерно приказано складиште свјетског злата које се налази веома дубоко укопано у магматској стијени на Менхетну. Наравно да је филм апсолутна фикција и маштарија, али приказ складишта злата је вјерна копија, јер су се продуценти потрудили, пошто доле није дозвољено снимање, да у туристичке туре пошаљу цртаче са одличном меморијом памћења како би након посјете вјерно нацртали сцену. И као што можете видјети у филму, злато се налази у металним кавезима, као шупицама неким, на којима пише име земље поријекла. Симпатично, али потпуно погрешно, јер то је већ неко друго вријеме, а ми трагамо за нечим другим.

Деценије послије Другог рата су биле вријеме среће за САД. Сви свјетски токови новца (осим источног блока, али ко за њих мари) су текли ка Вол Стриту. Ово је било вријеме Златног стандарда у монераној политици али и златног стандарда у америчком друштву. Све је било мед и млијеко, додуше, било је ту и неких ратова, Кореја, Вијетнам и слично, али шта да се ради, захуктала војна индустрија није жељела у пензију, они су и даље производили и производили, а некако се морало то оружје потрошити. А онда су почели проблеми, прво су земље ОПЕК-а (то је она организација земаља извозница нафте) одлучила да је срамно мало продавати нафту за 3 долара по барелу (208 литара) па су, срам их било, у кратком времену поскупјели нафту на чак 12 долара по барелу а потом и више. Можете ли да замислите шок када нека роба одједном поскупи 4 пута? Можете, наравно да можете данас, али то су била лијепа времена, а не као данас.

Нагло поскупљење нафте, огромни акумулирани трошкови за ратове, поготово за онај у Вијетнаму, довели су слабљења долара. Државни буџет је почео да се пуни на кредит, а однос долара и злата није више био исти, штавише, вриједност долара је нагло пала. Видјевши шта се догађа, земље које су пратиле долар и Златни стандард, почеле су да одустају од њега, прво Њемачка, срам их било па толико су учинили за њих, потом и Француска, која је чак послала свој ратни брод у Њујорк да покупи њихово злато, а потом и сви остали. Све ово се дешавало током шездесетих година, прво нафтни шок а потом и пад златног стандарда (сада га више не пишемо великим словом). САД су биле у шоку, инфлација је нагло скочила, лагано се увлачила рецесија, а они су остајали без свјетског злата као и без токова новца, нешто се морало учинити.

За разлику од данашњег времена, САД су тада имале веома веома добру дипломатску службу, једну од најбољих, добро образовану, елоквентну и паметну. Они тада, дакле дипломате, са посебним акцентом на тадашњег државног секретара тј. Министра вањских послова склапају договор са Саудијском Арабијом, највећим произвођачем нафте на свијету, о прометовању нафте искључиво у доларима, тачније, да не може бити купљена било која нафта од било кога осим у америчкој валути. Генијално!!! Петродолар је рођен, те 1971. године. Дакле петродолар је механизам а не монета, то је систем трговања најтраженијим свјетским минералом искључиво у УС доларима. Питате се па шта, шта фали да се купује у доларима? Па ништа, то је сасвим ок, само што у том случају морате отићи до Вол Стрита и купити те исте доларе да бисте купили нафту, а она вам заиста треба. Дакле ви купујете доларе по цијени коју вам тамо неко постави, или нпр. продајете им робу за доларе да бисте их добили, али по цијени коју вам тамо неко постави, а не по цијени коју сте ви замислили. Па шта сте мислили, да можете продавати вашу пшеницу, ракију, угаљ, жељезо и слично како ви хоћете, е па неће да може.

Многи аналитичари су се утркивали да покажу и докажу моћ и снагу САД. Шта је то што их издваја од осталих? Сјајне технологије, одлична организација друштва, војни потенцијал и супериорност, бројност нације, огромна територија? Не, ништа од тога, иако и све ове компоненте имају свог удјела у снази ове дивне велике земље, али највећа снага и највећа моћ јесте управо у петродолару, у монополу над свјетском трговином нафтом. Доминација свјетском политком је управо омогућена овим механизмом, јер је створен перпетум мобиле механизам који је креирао новац, моћ и богатство чак и када држава спава и одмара.

Било је покушаја да се изврда петродолар, да се трговање нафтом окрене у другом правцу, али некако није ишло, петродолар се није дао. Сјетимо се покојног пуковника Гадафија који је покушао да се окрене евру и да сву своју нафту продаје у тој валути, и познато вам је шта се десило. Слично је било у Јужном Судану када су Кинези уложили велике паре на изградњу нафтовода до источних обала Африке. Али, ништа од тога. Да не помињемо друге нафтоводе и плиноводе као што је био Јужни ток и слично, редовно су те идеје пропадале… све до сада.

Када се острашћени аналитичари препиру око садашње свјетске ситуације са посебним акцентом на Украјину, редовно се стављају на једну од страна, бранећи једну а другу оштро осуђујући. Једни су жестоко против Русије а други свом силом против Украјине, а народ страдава. У међувремену, током тог трагичног сукоба испод радара јавности пролазе неке веома важне информације. Као она о потписаном дугогодишњем уговору између Кине и Саудијске Арабије о трговању нафтом, АЛИ у кинеском јуану. Многи нису ни примијетили да је као реакција на жестоке санкције Русији од стране већине западних земаља руски предсједник потписао указ о трговању руском нафтом и плином ИСКЉУЧИВО у руским рубљама. А као шлаг на торту је исти предсједник потписао указ о везивању или фиксирању вриједности рубље за злато. 5000 рубљи за грам злата. Дакле, увео је дефакто Златни стандард руске рубље којим јој је фиксирао вриједност а самим тиме и значај. Сада неко ко жели да купи руску нафту или плин мора да прода нешто истим Русима, али за које новце односно колика је вриједност те робе? Може ли се сада рећи ево мој Рено или Мерцедес вриједе 100 000 евра? Или ћете можда морати малчице да смањујете цијену своје робе да бисте уопште дошли до рубаља којима ћете опет моћи да купите природни гас и нафту?

Петродолар је већ добрано изгубио на вриједности, много је побуњеника који већ одавно желе да се извуку из његове сјенке. Свим великим учесницима у свјетској трговини (мале и тако нико ништа не пита, они само треба да заузму страну и пљешћу до имбецилности) је јасно да је моћ петродолара знантно умањена, и да је његова будућност неизвјесна. Отуда и ови покушаји са вјештачким криптовалутама, али све то нема смисла и дуговјечности него свој циљ темељи искључиво на могућност брзе зараде (или губитка) у врло рискантним краткорочним шпекулацијама. У овом тренутку се чини да је будућност свјетске трговине (ако нека будала не притисне дугме) у неким другим активностима и правцима, чини се да се равнотежа моћи сели на исток, а ако не буде неког конкретнијег договора неке нове Јалте и Бретон Вуда, будућност је у робној размјени добара гдје ће се новац користити искључиво као локално средство плаћања, јер појава неке нове петро валуте тешко да је могућа. Замислите само, петројуан или петрорубља, тешко зар не.

У међувремену свједочимо о Одбрани и посљедњим данима петродолара, тамо у Украјини али и на другим фронтовима, и све то уз најбољи албум ЈУ рок музике и једног од најбољих писаца које смо имали. Идоли и Борислав Пекић као шлаг за крај петродолара.