Пајперов смијех: Поједе нас стихија

Фронтал.РС представља још један домаћи састав. Ови неуморни свирачи се зову Пајперов смијех. Разговарала: Сузана Маџарић Мирко Поњевић МиркЕн – смрћу Мајкла Џексона изгубио је јединог конкурента на вокалном плану (ФБИ-ју је требала седмица дана да сконта да је МЈ убијен, ми смо то знали дан раније, хех) Карло Томић Карлито – не слепује, не […]

субота, 28 маја, 2011 / 09:48

Фронтал.РС представља још један домаћи састав. Ови неуморни свирачи се зову Пајперов смијех.

Разговарала: Сузана Маџарић

Мирко Поњевић МиркЕн – смрћу Мајкла Џексона изгубио је јединог конкурента на вокалном плану (ФБИ-ју је требала седмица дана да сконта да је МЈ убијен, ми смо то знали дан раније, хех)

Карло Томић Карлито – не слепује, не попује, обично 4-5 жица има, није кул, чик погодите шта ради?

Љубиша Ћетојевић Ћета – истина, ритам машина, често га можете видјети насмјешитог, и ‘вако је приличан лузер

Срђан Иванковић Саке – рифологија департмент, слободан, воли коврџаве дјевојке, број телефона није више ни битан…да није лоше среће, не би имао среће уопште…

Дане Марјановић Данилче – лијево сметало, ту је само да да огромни допринос физичком изгледу бенда, бикоз хе’с соооо хот…

Овако су се Пајперовци описали и нема ту шта за додати!

Пајперов смијех настаје средином 2005. године. Тражење праве поставе траје све до 2007., кад се усталила садашња – Мирко Поњевић (вокал), Љубиша Ћетојевић (бубањ), Карло Томић (бас), Срђан Иванковић (гитара) и Дане Марјановић (гитара). Бенд је у првих годину-двије дана постојања свирао музику бендова као што су Faith No More, Pearl Jam, Incubus, System Of A Down, Bush, Godsmack.

Након тога, прелази на ауторски репертоар. Стилски, музика Пајперовог смијеха се налази на трагу набројаних бендова, чврсто се ослањајући на заоставштину алтернативног рока и гранџа деведесетих, али без страха да уплови у жанрове нетипичне чврстој гитарској музици. Текстуално, Пајперов смијех није ограничен одређеним темама. Оно на чему се инсистира је избјегавање клишеа и општих мјеста у изражавању, те писање једне унутрашње, личне, али истовремено универзалне лирике. Бенд је највише свирао по клубовима, а значајна су учешћа на Расток фестивалу у Јелаху и Ентер фестивалу у Бањој Луци.

Како коментаришете констатацију да Бања Лука има више бендова него музичара?

Постоји више могућих одговора. Први је, да људи желе да се изражавају у више жанрова и форми, а како то није могуће кроз само један бенд, оснивају неколико њих, то се популарно зове „пројекат“.

Даље, неки људи поред ауторског бенда имају и тезгарошки, покушавајући да раздвоје посао од задовољства. Најчешће, бањолучки музичари немају јасну идеју о томе шта заиста желе, ауторски (али и сваки други) рад, ма како добар био (а има га доброг) одвија се стихијски, без јасног плана за будућност. Све то доводи до брзог формирања, али исто тако и брзог гашења многих бендова, људи лутају кроз бендове годинама док их исте не прегазе, па се посвете неким другим стварима. Дакле, вјерујем да је истина негдје између ових ситуација.

Помажу ли се бендови, пошто сви исту муку мучите?

Тешко је говорити уопштено о овоме. Мада, чини ми се да постоји једна груба подјела на бендове сличних праваца или сензибилитета, у којима свирају људи који се иначе друже, тако да се онда међусобно и помажу.

С обзиром да се на тзв. бањолучкој музичкој сцени, односно њеном „алтернативнијем“ или „андерграунд“ дијелу још не врти нека велика лова, мислим да ипак има много више солидарности него подметања клипова у котаче. Мада, свијетла времена су пред нама, биће пара, толико и музике, па и мјеста за злобу и подвале.

Да ли је могуће жанровски се опредијелити и опстати, или се мора прилагођавати да би се нешто зарадило?

Питање није најсрећније постављено, али добро. Жанрови (схваћени у данашњем смислу) су зли изум новог времена, и као такви достојни презира. Притом мислећи на оно шта представљају, а то је тенденција да се човјек који слуша музику што више укалупи и сведе на ниво најобичнијег потрошача.

На страну што поп музика (схваћена у најширем смислу) јесте врста производа, и мало ко гаји илузије да је то нека велика умјетност, али је свакако ближа умјетности од, рецимо, марке маргарина или креме за ципеле коју неко користи. Дакле, треба се надати, треба вјеровати, али и дјеловати у правцу, да стварање музике буде више од „испразне забаве“.

Е сад, гледе прилагођавања да би се зарадило, ситуација је прилично јасна код нас. Од ауторске музике се скоро па и не може живјети. Ако говоримо о формама музике које нису фолк или поп (схваћен у ужем смислу), онда никако. Ако неко жели да живи од музике, мора да се окрене тезгарењу, или неком другом облику који доноси сталне приходе. Не желим овдје да улазим у расправе типа „ауторска музика вс. тезгарење“, јер сматрам да су глупе и бесмислене, под небом има мјеста за све. Једино питање је шта неко заиста жели, колико је спреман да жртвује за то, и шта му највише одговара. Неко ће да свира по свадбама и чека боље дане за неку ауторску причу, неко да ради неки обичан дневни посао и гура ауторску причу у слободно вријеме, неко нешто треће, и сматрам да су све варијанте добре ако људе чине срећнима.

Када ћете издати студијски албум? Хоће ли из вашег џепа или имате неког ко би вас подржао?

Ах, албум, тај зли албум! Снимамо га већ, не смијем ни да се подсјетим колико, јер се све ради у нашој „кухињи“, па желимо да испадне што је боље могуће. А мало смо и килави, те имамо неких других обавеза, па се отегло. Међутим, могу рећи да је при крају.

Што се издавања тиче, не знамо ко ће га издати, ако га уопште будемо издавали, питање је колико то има и вајде данас. А ако се ипак одлучимо да га издамо, покушаћемо да нађемо неког мецену!

Да ли ће на њему бити демо ствари које ће наши читаоци имати прилику и да послушају или нас чека нешто ново?

На првом албуму ће бити и демо пјесме које су већ доступне на интернету, као и овај остатак који се снимио/снима. Те пјесме су углавном познате нашој многобројној публици која их у заносу заједно са нама пјева на концертима. Међутим, има и нових пјесама, написали смо их за читав наредни албум, сад их аранжирамо и вјежбамо, тако да ће моћи да се чују на некој од наредних свирки.

Не може Демофест изгурати све демо бендове, треба ли нам нешто слично али мањих размјера?

Фестивали, такмичења, гитаријаде и сличне згодбе су добра ствар, и не вјерујем да их икад може бити превише. Ако ништа, то је прилика за младе бендове да свирају пред већим бројем људи, на доброј опреми, да се друже са колегама музичарима из других мјеста. Тако да, мислим да би било пожељно да има и локалних такмичења тог типа. Међутим, ту долазимо до проблема који је ширих размјера, а то је непостојање или постојање килаве музичке сцене у цијелој земљи.

Колико год сјајан посао Демофест радио и ради, они могу тим бендовима пружити шансу, а послије, нешто је до самих бендова, али и до те сцене, која је више неувезана него лоша. Сигуран сам да има добрих бендова, извођача и аутора, само се комуникација на релацијама бендови-публика-медији-мјеста за свирање-штатијазнам лоше одвија. Наравно, треба схватити да је ово мало тржиште, и да се не могу очекивати чуда, али ситуација вјероватно може бити боља од тренутне.

Како се изборити са популаризмом, при томе мислим да ако након наших демо бендова не свира неко "јаче" име, на свирке долази само онај мали број истинских заљубљeника?

Ех, како се изборити, вриједним и преданим радом. Као прво, бити реалан, наравно да није лако преко ноћи створити базу слушалаца и имати посјећене концерте. Тако да, снимати, вјежбати, свирати, писати што боље пјесме, користити модерне технологије за промоцију, те се надати најбољем.

И не стављати превисоке цијене улазница, јер су онда јако мале шансе да дође већи број људи.

И на крају једно редакцијско. Хоћете ли трајати, радити озбиљно, а не само док зарадите пивске стомаке?

Пивске стомаке већ имамо, па би се могли одмах и распасти(смијех!) Као што је речено на почетку, проблем је што је тешко јасно испланирати неку стратегију за будућност. Можемо рећи да ћемо дати све од себе да потрајемо, да радимо што озбиљније, да пишемо добре пјесме, да свирамо што више.

У ствари, кад бих могао нешто да нам пожелим, то су ове двије ствари: да што више свирамо и да пишемо што боље пјесме. Шта би више човјек уопште и желио?

 

 



0 КОМЕНТАРА

  1. Слушала сам их. Момци добро свирају, допадају ми се и њихови одговори.:)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *