Нишан Хакије Шарића на православном гробљу
Православно гробље у Љубињу занимљиво је по томе што је на њему сахрањен један муслиман, Хакија Шарић. Прича о овом споменику преплиће у себи два примјера људскости.
Први се дешава у октобру 1918. када црногорске комите ослобађају Љубиње. Пред њих је иступио стари прота Стеван Шаренац, тек пристигао из арадског казамата.
Увео их је у цркву Рођења пресвете Богородице, благосиљао и заклео да муслиманском становништву не зафали длака са главе. Тако је и било.
Друга прича одиграва се 1941. године, тачније у ноћи између 13. и 14. јуна када су усташе у јаму Пандурица, у близини Љубиња, бациле 36 људи. Највише угледних Срба домаћина, а међу њима Божидара, сина проте који је чувао Љубињске муслимане да их не би снашло зло 1918.
Заједничку смрт са комшијама Србима нашли су и учитељ Никола Перушина из Равног и Никола Зоковић, срески начелник из Стоца. Заједно са њима двојицом, усташком лудилу успротивио се и Хакија Шарић. Муслиман, солунски добровољац, памтилац човјечног поступка проте Шаренца, завршио је у јами.
До љета 1990. када су кости мученика послије готово 50 година извађене и достојно сахрањене крај цркве Рођења Пресвете Богородице у Љубињу.
I to je Bosna, samo je pitanje zasto nam treba da ratujemo
Takvih primjera puna je Bosna samo što nacionalistima ne odgovara da se narodi slađu. Ne bi imali na čemu dobijati izbore. Zar nije tako. Zato, narode, svih nacija i vjeroispovijesti, pazite se ko rođena braća i ne slušajte šta vam govore vaše plemenske vođe