Марко Шикуљак

Ни јединства, ни слободе, ни заставе

Аудио колумна поводом новоизмишљеног празника под именом Дан српског јединства, слободе и националне заставе.

понедељак, септембар 21, 2020 / 20:30

До сада смо имали прилику гледати разне ситне политичке фазоне који су у служби предизборне кампање. Најаве улагања, асвалтирање путељака, састанци без конкретног договора, полагање камена темељаца за ништа. Границе се ипак стално помјерају, увијек на штету разума.

Тако су владе Србије и Републике Српске осмислиле ни мање ни више него – нови национални празник. Како то обично бива, кад је нешто лоше у замисли, лоше је у свему. Дан српског јединства, слободе и националне заставе. Већ само име болно је комунистичког шаблона у карикању имена неке институције. Могло се овако низати па убацити одрживи развој и технолошки напредак.

Али није све комунистичко, има нешто и албанско, а то је та национална застава, јер смо за такав празник видјели само код те, да кажемо нације. За оне који не знају, нација или нејшен (nation) значи држава, а ако не вјерујете, погледајте ко чини Уједињене нације. Све саме државе. Национална застава је застава Србије, која се двоглавим орлом разликује од још једне уставне категорије: Српске народне заставе. То је она обична српска тробојка, уједно застава Републике Српске.

У Српској је актуелна власт протјерала двоглавог орла, поштујући одлуку уставног суда БиХ, кога ето у случају дана републике, не поштује ни за живу главу. А српска застава јој је мало, па се све чешће на њу качи карикатурални амблем, који је као посљедица одлуке уставног суда и као привремено рјешење, постао трајно. Прође више од деценије, многа дјеца ни не знају да то није грб, а многим одраслим није битно.

Све ово говори да је Срба све мање, а да већина заправо само глуми Србе. У Америци би рекли, Лајв ектинг рол плејинг. Ако вам се да, изгуглајте.

Као смоквин лист узет је датум пробоја Солунског фронта, како би они који су спремни да играју сваку игру, док год су на функцији и имају користи, имали оправдање. Згодан датум, пред изборе.

Док је постојала српска држава у којој није све било подређено томе како преживјети изборе, за оне који не знају, звала се Краљевина Југославија, постојао је централни национални празник, и славио се за Видовдан. Ако погледамо на календар, мање више сваки дан је по нечему историјски битан. У српској историји и превише је ратова, славних побједа, трагичних пораза, оснивања држава, доношења устава и свега сличног што је достојно празновања.

Само један догађај је толико битан да за њега можемо рећи да је фокусна тачка српства. Не зато што је Косовска битка најважнија битка, већ што се прича о њој вијековима преносила. Та прича је одржавала дух народа у ропству, она га је подстицала да избори слободу, једном, други пут, и колико год пута да буде потребно. Цар Лазар, Милош Обилић и несретно оклеветани Вук Бранковић шифре су које разумији сви Срби, уназад осам вијекова. На Видовдан је у Енглеској и Америци обиљежаван српски дан, у знак подршке савезници Србији. Наводно је на Бијелој кући вијорила српска застава.

Али како да се данас слави Видовдан, кад Срби предају Косово и гледају да се некако у тишини ратосиљају тог терета, да не буде баш велика брука. Најбоље је смишљати ново, а не држати се старог. Најбоље је правити представе којима се симулира национално јединство, слобода и застава.

Ево колико има слободе. Дан прије него је делегација из Бање Луке отишла у Београд, па саопштили да све пршти од сарадње, Вучић је причао са њемачким министром енергетике, иако по функцији нису ни близу. И шта год да се говорило, дан након тога, Вучић и Додик су причали о празницима, филмовима, култури, једино нису споменули да ће заједнички градити неку електрану. Рецимо низ оних које су најављене на Дрини. То што доноси новац се неће правити, а о бесмисленом аеродрому у Требињу се прича на сва уста.

Ево колико има јединства и културе. У Србији се штампају књиге Бранка Ћопића, удешене на екавицу којом писац никад није писао. Језик којим говоре Срби западно од Дрине тиме је искључен из српског, јер како забога да га разумеју деца у Београду. Вјерујем да ће многи помислити како је то небитно. Нек им је сретан празник.

msikuljak · Dan nacionalne zastave

Напомена: Два издавача у Србији штампали су Ћопићеву Јежеву кућицу екавицом



Оставите одговор