Мира Костовић: Шта чини један град?
Кажу да то нису само улице и зграде. Да су град људи. И све оно што они јесу и раде, начин на који улажу себе како би њихов град растао. Ако иједан град расте онда је то моје Источно Сарајево.
Поносно кажем да је то град који је настао са ледине.
А родио се прије само 30 година.
Ходам данас стазом око нашег језера.
Прије девет година у чизмама смо газили блатом и склањали шибље да бисмо видјели каква је то вода. Једни су ми причали о језеру које може бити бисер овог дијела града, други о бари у којој нема чега нема.
Газили смо 2014. кроз шибље и блато да бисмо снимили локацију за коју су тада знали ријетки, углавном мјештани.
Била је то 2014. шикара, мочвара, запуштен дио. Разговарала сам тада и наредних година са много суграђана, посебно мјештана. Једни су говорили да се ту сакупљају отпадне воде, други да су пецали рибу.
Него, није тада било толико важно сазнати откуд вода ту. Шта с њом?
Када смо отворили јавну дебату било је више оних који су говорили да то треба исушити и затрпати. У мањини, или можда само мање гласни, били су они који су заговарали очување.
Низале су се приче, а требало је коначно открити је ли вода толико загађена да овом дијелу нема спаса или ипак није и може се размишљати о уређеном језеру.
Да би се добио одговор на то питање, неколико суграђана је уз подршку тадашњег начелника општине Источно Ново Сарајво финансирало испитивање воде. Резултат (не)очекиван – вода није за пиће и употребу, али није ни толико загађена да је опасна.
И онда је 2018. направљен најбитнији корак. У планском документу регулационог плана Центар 3 Општине Источно Ново Сарајево нашло се језеро!
Услиједила су испитивања има ли природног дотока воде и како се она задржава овдје. На крају је одлучено да се све исуши и да се уради вјештачко језеро са адекватном подлогом.
Урађено је. И то не само језеро. Имамо простора за одмор и шетњу, имамо нови садржај у овом дијелу града. У близини се гради основна школа. Градиће се и вртић.
Лако је писати о граду који расте с тобом. Ми њега градимо, он нас подсјећа да није довољно да имамо само улице и зграде. Нису му више довољни ни паркови, неће му бити довољно ни језеро. И не треба да буде.
И да, најљепше клупе, ове на којима сједимо поред језера, правила је фирма из нашег града. Момци који су прије неколико година, вјерујући у идеју, направили своју производњу.
Прије 30 година на овој ледини смо мало шта имали. Данас смо на добром почетку. Сигурна сам да, упркос свакодневним проблемима, воље да градимо наше Источно Сарајево имамо. Ако су они прије нас у онаквим временима могли, ми данас морамо још више.