Марко Шикуљак: Шупља канта се баца

Похвалио бих што је коначно неко из политике почео да прича о битним стварима тако да га свако може разумјети. Макар и о шупљим кантама као Рајко Васић.

Можда би метафора о буџету као канти била боља да рупа није на дну, већ са стране, па да мјеримо колико је високо од дна. Јер ми са буџетском кантом требамо налити и полицајцима, и докторима, и просветним радницима, и пензионерима, и свим буџетским платишама. Морамо штошта још, набавити ризлу за зимско посипање пута, али и имати за враћање дугова.

Ако је рупа превелика или преблизу дна, нећемо кантом заграбити довољно за све наведене трошкове, већ ће се морати одлити кроз рупу за враћање дуга. Тако да ће неко са буџетског појила остати жедан. Друге нема.

Да не улазимо у рачунање БДП, оваквог или онаквог. Паре које у ову земљу уђу као донације, или као дознаке наших људи су из иностранства нису наш производ, али су ипак у оптицају у овој земљи, па има начина да се опорезују и убаце у буџетски канту.

Не треба ни на њих рачунати сувише дугорочно. Донацијама ће се уводити демократија у неке друге земље у будућности. Закони су такви да се у иностранству може радити пола године или годину, па се после тога одмара. Потомци наших који су се тамо снашли све више су Нијемци или Аустријанци. Њихови родитељи ће купити куће у домовини и трошити стране пензије, а они ће мјесто за старост бирати гдје и њихови нови земљаци и неће марити да родбину у трећем кољену.

Долазимо на оно главно. Шта ми хоћемо од наше канте и рупе на њој? Јесмо ли дигли кредит да направимо неку фабричицу, електрану, или покренемо рудник? Па да зарадимо неку пару, или су наши кредити вода којим ћемо појити непроизводне секторе? То су здрави кредити, јер кад се исплате остаје нешто што зарађује.

У последњим задужењима, за које се наводи да су подигнути под комерцијалним, што би рекло за државу неповољним условима, каже се да ће се користити за "ради покрића законом утврђених права и измирења обавеза према добављачима" фондова пензионе заштите, здравствене заштите, дјечије заштите. Тек је један од неколико кредита ту да се прави хидроелектрана на Босни. Крпиће се неке ствари, да извинете, а за сјечење ушију ћемо видјети.

Задужићемо се и да нам Кинези својим материјалом направе аутопут, а ми ћемо наплаћивати путарину. Али путеви се не исплаћују брзо. Добре путеве имају земље које имају велики промет, или земље из које ове са великим прометом извозе богатства. Индија рецимо има савршене путеве и пруге. А заједничко сваком путу је да поред њега стоје бензинске пумпе, мотели и проститутке. Па гдје се већ нађемо.

Човјек домаћин части пријатеље кад добије посао или повишицу. Части и кад купи ауто, мада је за њега дигао кредит, јер то значи да не плаћа кирију нити дугује за струју, те ће га брзо отплатити и ислатиће се јер неће трошити паре на аутобус. Они други дижу кредит да оду на море, и продају краве сматрају за успијех.

Влада на коју се садашња континуише чашћавала је кад је продала телеком-музару, доводила скупе бендове кад су други стезали каиш, те давала паре јаранским медијима да не пропадну. И то је само оно што знамо. А свашта се још шушка.

Рајко Васић или баш вјерује, или пјева у мраку да отјера страх, ако већ друге убјеђује да задуживање није много страшно. Година пред нама показаће колико се у канту може налити, и колико се жеђ може трпити.