Лука Кецман: Будите слободни, тражите и захтевајте

Поводом Апела 43. истраживача, историчара, професора и јавних радника за заштиту културно-историјског насљеђа Срба у БиХ

петак, 30 децембра, 2022 / 19:45

Пре два дана у медијима у Републици Српској је освануо Апел потписан од стране 43 историчара, истраживача, професора и јавних радника Републике Српске и Србије да се заштити културно-историјско насљеђе Срба у БиХ. На прву информацију сам остао апсолутно изненађен.

Веровали или не, десило се и то да неко покрене питање од суштинског значаја за ове просторе и свеукупно решавање проблема на овим просторима. Да сам раније имао информацију о таквој једној иницијативи, придружио бих се и потписао. Али, код нас су ти путеви увек чудновати. Увек постоје одабрани. Не бих сада о томе већ о чињеници да се коначно неко осмелио да апелује за оно што нам припада. Честитам!

Међутим, зашто апелација (молба), зашто се не тражи, захтева, од свих наведених да се овом питању приступи конкретно? Зашто смо увек на нивоу некаквих сервилних молби и стидљивих писаних манифестација, после којих, у правилу, не буде ништа? О томе се у једном делу Апела и говори (проактиван, а не искључиво реакциони став), без конкретних предлога. Зашто се нису конкретизовали предлози и послали на релевантне адресе? Свакако да је међу првим адресама Народна скупштина Републике Српске, од које би се тражило да донесе Закон о заштити наведеног наслеђа (и не само тог), да прогласи та документа нултим вредностима, документа од изузетног националног значаја, те да се санкционишу они који их неаргументовано и не научно негирају или својатају. Друга је адреса извршна власт и министарства која су надлежна за реализацију усвојених Закона.

Да нам министри буду особе које су дорасле тим проблемима и да познају материју у довољној мери да је могу бранити у свакој ситуацији и у сваком тренутку. Да се историјска истина уврсти у наставне програме основних и средњих школа, али и факултета, те да се проверава да ли се то и спроводи. Потписници Апела имају право на тако нешто. Њихова имена и научни рад им дају право на такав поступак. Ако сте се, господо, окупили око једног закључка, ако сте схватили да је догорело до ноката, онда истрајавајте на томе али са конкретним предлозима.

Пишем овако зато што знам како је то када сте сами у тој борби и покушајима да се озбиљно скрене пажња на битно. Учиних то 2019. године поводом 800 година самосталности СПЦ и 830 година од датирања Повеље Кулина бана. Замерише ми тада многи. Шта он паметује, рекоше. У исто то време у Федерацији БиХ се славило на све стране и Повеља је промовисана у родни лист данашњих Бошњака и Босне у целини. Обрушили су се на проф. др Здравка Малбашу који је својом књигом Први српски кодекс дипломатикус, направио праву пометњу међу њиховим научним круговима. Код нас је та књига углавном игнорисана. Да ли сте је прочитали? Да ли сматрате да је једном написана историја запечаћена за сва времена, или је то непрекидни истраживачки процес који сутра све може из корена да промени, читаву слику света?

Као театролог, позоришни теоретичар и историчар, знам да се историјска слика позоришта мења из дана у дан. Откривају се нови документи који неке догађаје и људе осветљавају на другачији начин. Овакви научни напори, који су последица двадесетогодишњег истраживања, су и те како вредни пажње. Баш од људи који потписују овај Апел (извињавам се онима који су је прочитали).

Поштовани, присетите се потписивања Повеље о заштити српског језика и писма ћирилице. Шта би после? Још мање ћирилице у свим сферама нашега живота. И тада смо молили да се повуку конкретни потези који су у складу са постојећим законима и прописима и тиме покаже да се може.

Званичници, који су иницирали Повељу, остали су глуви и неми на наше молбе. Уљуљкали се у удобним каучовима, па им тешко померити се. Зато, на крају, захтев према вама да истрајете у свему што сте написали. Да тражите и захтевате од надлежних конкретне потезе. Имате подршку, сигуран сам, од великог броја мислећих људи у Републици Српској и Србији. Будите слободни и своји.

С поштовањем,

Проф. Др Лука Кецман