Лајпцишке линије

Звао ме неки дан друг (који није Кожо) око поднева. Хоће, каже, да ми исприча нешто (што није виц). Нема он тај обичај, па помислих да се нешто занимљиво иза бријега ваља. Ставих три тачке на текст који сам почео да пишем, угасих монитор и изађох ванка. Ако ме, што рече Ковачевић Душан, "сећање служи […]

субота, 13 априла, 2013 / 07:34

Звао ме неки дан друг (који није Кожо) око поднева. Хоће, каже, да ми исприча нешто (што није виц). Нема он тај обичај, па помислих да се нешто занимљиво иза бријега ваља.

Ставих три тачке на текст који сам почео да пишем, угасих монитор и изађох ванка. Ако ме, што рече Ковачевић Душан, "сећање служи као мржња" – бијаше лијеп дан, сунчан, баште продисале, па Берислав и ја пронађосмо једну присојну, продужена с млијеком и чаша воде…

Берислав се, који дан раније, вратио са лајпцишког сајма књига, на који је ишао као представник Републике Српске, заједно са предсједницом Удружења књижевника Српске Јованком Стојичиновић Николић (коју је, бајдевеј, Бранко Чучак упознао ни пјаним ни тријезним питањем:"Опростите, је л вама све то глава?"). Промовисали су, између осталог, и "Линије", избор из књижевности мањег, али бољег од два ентитета. Радан и добрудушан као погача, Берислав је лутао од штанда до штанда, причао са представницима осталих земаља, срдачношћу тражио сарадњу, посматрајући и боље и горе.

На једном штанду – чини ми се грузијском, али биће да ми мржња није толико јака – Берислав се "примио" веома брзо. Повјерава ми се да је магистрирао на туристичком потенцијалу Грузије, па их је разноразним фактима слао из једног нокаута у други.

Након получасовног разговора – јер, како каже Меша, "лако ће се договорити двојица која мисле" – зарекоше се на међусобну сарадњу. Грузијац потеже каталог њихове издавачке продукције и као узгред рече да би, ето, могли да преведу покојег писца из Републике Српске за три године, јер до тада имају већ све спремно.

И Бериславу, који се, као невјерујућа Лотова жена, претвори у ступ соли, показа проспект са комплетним издавачким плановима за наредне три године. Све је, вели, спремно: угорови са писцима су потписани (не зна се да ли и они, као и ми, имају нотаре који бесмртним печатом и плајвазом жигошу сваку артију), тиражи одређени, тржиште дефинисано. Да не идемо сад у ситна цревца и не набрајамо шта све, културе што се тиче, има мањи, али несумњиво бољи од два ентитета.

(Да је ову цртицу (на)писао Борис Дежуловић, ово би, поред свега, био још један доказ геноцидности Републике Српске.)

ПОНОЋ ПЕРИФЕРИЈА КИША РАЗГОВОР СА ПРИЈАТЕЉЕМ

Тешко ти је што си човек бил волео да си пчела

бил волео да си глиста луди љиљан коњ без ока

бил волео да си море гроб без крста птица бела

бил волео да си ватра бил волео да си фока

Тешко ти је тако кажеш бил волео да си квака

бил волео да си доба кад цветају нар и липе

бил волео да си куга бил волео сан лудака

бил волео да си јастог срце крабе разум сипе

Јадаш ми се е па добро бил волео да си шума

бил волео бил волео бил волео киша да си

бил волео да си новац бил попио чашу рума

бил волео да си да си…

Брана Петровић (опет)



0 КОМЕНТАРА

  1. “заједно са предсједницом Удружења књижевника Српске Јованком Стојичиновић Николић (коју је, бајдевеј, Бранко Чучак упознао ни пјаним ни тријезним питањем:“Опростите, је л вама све то глава?“)“ B-)B-)

  2. Плус оно: „бајдевеј“ и ето нама литерарне будућности „мањег али несумњиво бољег ентитета“…
    О тешком цинизму за који је наш Јован (Дучић) давно написао да је знак неблагородне особе ниског поријекла и васпитања да и не говоримо.