Грешка у памћењу

Пише: Панкаџ Мишра

Аденауерово обраћање на састанку је било недвосмислено: Израел, је "тврђава запада" и "ја могу већ сада да кажем да ће мо вам ми помоћи и нећемо вас оставити саме". Шест деценија касније, Израелова безбедност је циљ Немачке државе (Staatsräson), као што је то изјавила Ангела Меркел 2008. Та тврдња је често изјављивана, са више жестине него јасноће, од стране немачких лидера после 7. октобра. Солидарност са јеврејском државом је поносна слика о себи коју има Немачка као једина земља која јавно сећање на своју
злочиначку прошлост чини темељом свог колективног идентитета. Али у 1960., када је Аденауер срео Бен Гуриона, он је преседавао над систематским преокретањем процеса денацификације који су западни окупатори одредили 1945., и помагао је покривање хорора јудеоцида без преседана. Немци, по Аденауеру, су били такоће жртве Хитлера. Шта више, Аденауер тврди, да су Немци под нацистичким режимом "срећно помагали свјоим јеврејским суграђанима кад год су могли".

Западнонемачка издашност према Израелу имала је мотивације мимо националне срамоте или дужности, или предрасуда канцелара како га описује његов биограф као "колонијалисту с краја деветнаестог века" који је мрзео арапски национализам Гамела Абдела Насера и био је одушевљен англо-француско-израелским нападом на Египат 1956. Како се Хладни рат појачавао, Аденауер је одредио да његова земља треба већи суверинитет и већу улогу у Западном економским и безбедносним савезима; Немачки дуги пут западно иде кроз Израел. Западна Немачка се покренула брзо после 1960., постајући један од најважнијих добављача војне опреме за Израел поред тога што је постала и главни покретач његове економске модернизације. Аденауер је сам објаснио после свог пензионисања да давање новца и оружја Израелу је било неопходно да би се поправио "интернационални углед" Немачке, тврдећи да "моћ Јевреја, чак данас, нарочито у Америци, не треба бити подцењена".

Такво је било "непринципијелно политичко играње", како га је назвао Примо Леви, које је убрзало рехабилитацију Немачке само неколико година након што је постао познат ниво немачког геноцидног антисемитизма. Стратешки филосемитизам, који је паразитирао на старим антисемитским стереотипима, али сада комбинован са сентименталним сликама Јевреја, процветао је у послератној Немачкој. Романописац Манес Спербер јер био један од оних које је то одбијало. "Ваш филосемитизам ме депримира", писао је колеги, "деградира ме као комплимент који је заснован на апсурдном неспоразуму… Ви прецењујете нас Јевреје на опасан начин и инсистирате да волите цео наш народ. Не тражим ово, не желим да ми – нити било који други народ – будемо вољени на овај начин." У књизи "Немачка и Израел: Прање и изградња државе" (Germany and Israel: Whitewashing and Statebuilding (2020)), Данијел Марвецки описује начин на који су визије Израела као новог оличења јеврејске моћи пробудиле успаване немачке фантазије.

Извештај западнонемачке делегације на суђењу Ајхману у Јерусалиму 1961. одушевио се "новом и веома напредном врстом израелске омладине", која је "велике висине, често плавокоса и плавоока, слободна и самоопредељена у њиховим покретима са добро дефинисаним лицима" и не показују "скоро ниједну од карактеристика са којима су се посматрали Јевреји". Коментаришући успехе Израела у рату 1967, немачка новина Ди Велт, је жалила за неким немачким "клеветама" о јеврејском народу: веровање да су "без националног осећања"; никада спреман за битку, али увек жељних да профитирју од туђих ратних напора. Јевреји су у ствари били "мали, храбри, херојски, генијални људи". Аксел Спрингер, који је издавао Ди Велт, био је међу главним послератним послодавцима старијих нациста.

Сврставањем Израелаца у Аријевске ратнике – Моше Дајан је био као Ервин Ромел, према магазину Билд – није била контрадикција већ императив за неке користнике немачког економског чуда. Марвецки пише да је Аденауер дао велик зајам и набавку војне опремен "зависно од израелског поспупања на суђењу" Адолфу Ајхману: био је шокиран када је сазнао за Мосадово откриће Ајхмана само неколико недеља након његовог састанка са Бен Гурионом (он није знао да је немачки јеврејски тужилац тајно обавестио Израелце о томе где се Ајхман налази) и плашио се шта би Ајхман могао да открије. Изузетно се потрудио да осигура да његов најближи поузданик, Ханс Глобке, на суђењу не буде стављен као експонент ниренбершких расних закона. Многи одвратни детаљи су остали закључани у поверљивим досијеима немачке канцеларије и немачке обавештајне службе. Бетина Стангнет је пронашла довољно у архивима да покаже, у Ајхману пре Јерусалима (2014), да је Аденауер ангажовао ЦИА да избрише помињање Глобкеа у чланку часописа Лајф (Life). Такође је познато да по Аденауеровим упутствима, да је новинар и фиксер Ролф Фогел украо потенцијално окривљујући досијее о Глобкеу од источнонемачког адвоката у хотелу Кинг Давид у Јерусалиму.

На велико Аденауерово одушевљење, његови нови израелски савезници заштитили су Глобкеа, држећи свој део договора који Марвецки описује као "структуру размене специфичну за немачко-израелске односе":
морално ослобађање недовољно денацификоване и још увек дубоко антисемитске Немачке у замену за готовину и оружје. Такође је одговарало обема земљама да прикажу арапске противнике Израела, укључујући и Насера ("Хитлер на Нилу"), као право отелотворење нацизма. Суђење Ајхману потценило је снажну нацистичку подршку у Немачкој док је преувеличавало присуство нациста у арапским земљама, на огорчење једног посматрача: Хана Арент је написала да је Глобке "имао више права од бившег јерусалимског муфтије да се помиње у историји онога што су Јевреји заправо претрпели од нациста". Такође је приметила да Бен Гурион, док је Немце ослобађао од кривице као "пристојне", није "споменуо пристојне Арапе".

У "Subcontractors of Guilt: Holocaust Memory and Muslim Belonging in Postwar Germany", Есра Озјурек описује начин на који немачки политичари, званичници и новинари, сада када је крајња десница на врхунцу, активирају стари механизам санирања Немачке демонизацијом муслимана. Немачка полиција је у децембру 2022 осујетила покушај пуча од стране екстремистичке групе (Reichsbürger) са више од двадесет хиљада чланова која је планирала напад на Бундестаг. Алтернатива за Немачку, која има неонацистичке везе, постала је друга најпопуларнија странка у земљи, делимично као одговор на лоше управљање коалицијом коју предводи Олаф Шолц. Ипак, упркос нескривеном антисемитизму чак и мејнстрим политичара, као што је Хуберт Ајвангер, заменик министра-председника Баварске, "бели Немци хришћанског порекла" виде себе "као да су стигли до свог одредишта искупљења и поновне демократизације", према Озјуреку. "Општи немачки друштвени проблем антисемитизма" пројектује се на мањину арапских имиграната, који су затим додатно стигматизовани као "несуздржане антисемите" којима је потребно "додатно образовање и дисциплиновање".

И јудеофобија и исламофобија су порасле у Немачкој након напада Хамаса, израелске акције спаљене земље на Газу и настојању немачке владе на спречавању јавног испољавања подршке Палестини. Немачки председник Франк Валтер Штајнмајер недавно је позвао све оне у Немачкој са "арапским коренима" да се одрекну мржње према Јеврејима и осуде Хамас. Заменик канцелара Роберт Хабек упутио је експлицитније упозорење муслиманима: у Немачкој ће бити толерисани само ако одбаце антисемитизам. Ајвангер, политичар са тенденцијом ка нацистичим поздравима, придружио се хору који за антисемитизам у Немачкој окривљује "неконтролисану емиграцију". Осудити немачку муслиманску мањину као "главне носиоце антисемитизма", како истиче Озјурек, значи прећи преко чињенице да скоро "90 одсто антисемитских злочина почине десничарски бели Немци".

Нетањаху је такође научио из немачких послератних напора да се оперу. Он је 2015. године твридо да је велики јерусалимски муфтија убедио Хилтера да убије, а не да једноставно протера Јевреје. Три године касније, након што је првобитно критикова потез Странке права и правде у Пољској да криминализује спомињање пољске сарадње, он је подржао закон којим се такве тврдње кажњавају новчаном казном. Од тада је оправдао ревизионизам Шое у Литванији и Мађарској, похваљујући обе земље на њиховој храброј борби против антисемитизма. (Ефраим Зуроф, историчар који је помагао да се многи бивши нацисти доведу пред суђење, упоредио је ово са "хваљењем Кју Клукс клана за побољшавање расних односа на југу".) Недавно је Нетањаху пратио Елона Маска у једном од кибуца на мети Хамаса, само неколико дана након што је Маск твитовао у прилог антисемитској теорији завере. Од 7. октобра, чинило се да чита сценарија Ајхмановог суђења. Редовно објављује да се бори против "нових нациста" у Гази како би спасио "западну цивилизацију", док други у његовој пратњи сачињеној од јеврејских супрематиста певају хор подршке. Људи у Гази су "подљуди", "животиње", "нацисти".

Ова осветничка реторика из оштећене тврђаве запада одјекује у Европи и Америци. Бели националисти су се дуго поистовећивали са Израелом:
етнонационалном државом која крши међународне правне, дипломатске и
етичке протокле својим језиком етничке хомогености, непоколебљивом
политиком територијалног ширења, вансудским убиствима и рушењима. Данас, екстремна манифестација онога што је Алфред Казин, који је писао у свом приватном дневнику 1988., назвао "милитантним, храбрим, ко-вас-јебе Израел" такође служи као лек за многе егзистенцијалне стрепње унутар англо-америчких владајућих класа. У "Our American Israel" (2018), Ејми каплан је описала начин на који америчка елита пројектује своје страхове и фантазије на Израел. Али државно наметнути филосемитизам који обликује однос Немачке према Израелу припада другом нивоу превртања и жестине.

Непосредно пре офанзиве Хамаса, Израел је, уз амерички благослов, обезбедио свој највећи уговор о наоружању са Немачком икада. Фајненшел тaјмс је почетком новембра известио да немачка продаја оружја Израелу расе од 7. октобра: бројка за 2023. је више од десет пута већа него предходне године. Док је Израел почео да бомбардује домове, избегличке кампове, школе, болнице, џамије и цркве у Гази, а министри израелске владе промовисали су своје планове за етничко чишћење, Шолц је поновио државну паролу: "Израел је земља која је посвећена људским правима и
међународном закону и поступа у складу са тим." Како се Нетањахова кампања неселективног убиства и разарања интензивилара, Инго Герхарц, командант Луфтвафеа, стигао је у Тел Авив хвалећи "тачност" израелских пилота, такође је дао да се фотографише, у униформи, како даје крв за израелске војнике.

У још узнемирујућој илустрацији послератне немачко-израелске симбиозе, немачки министар здравља Карл Лаутербах је с одобравањем ретвитовао видео у којем Даглас Мареј, гласноговорник енглеске крајње деснице, тврди да су нацисти били пристојнији од Хамаса.

"Гледајте и слушајте", ретвитовала је Карин Приен, заменица председника Хришћанско-демократске уније и министарка образовања за Шлезвиг Холштајн. "Ово је сјајно", написао је Јан Флајшхауер, бивши уредник у Дер Шпигелу. "Стварно сјајно", поновила је Вероника Грим, чланица Немачког савета економских експерата. Зидојче цајтунг, који је 2021. године "прогласио” пет либанских и палестинских новинара у Дојче велеу као антисемите, уз једнако слабе доказе разоткрио је индијског песника и историчара уметности Рањита Хоскотеа као клеветника Јевреја због упоређивања ционизма са хиндуистичким национализмом.

Дие Цајт упозорио је немачке читаоце на још једно морално згражавање: "Грета Тунберг отворено саосећа са Палестинцима." Отворено писмо Адама Туза, Семјуела Мојна и других академика у коме су критиковали изјаву Јиргена Хабермаса у прилог акцијама Израела изазвало је уредника Франкфуртер Алемајне Цајтунга да тврди да Јевреји имају ‘непријатеља’ на универзитетима у виду постколонијалних студија. Дер Шпигел је објавио насловну слику Шолца уз његову тврдњу да "морамо поново да депортујемо у великим размерама".

"Немачки званичници", објавио је Њујорк Тајмс – са закашњењем – почетком децембра, "пречешљавали су постове на друштвеним мрежама и отворена писма, од којих нека сежу више од једне деценије." Културне институције које финансира држава дуго су кажњавале уметнике и интелектуалце пореклом са Глобалног Југа који показују било какав наговештај симпатије према Палестинцима, повлачећи награде и позивнице; немачке власти сада настоје да дисциплинују чак и јеврејске писце, уметнике и активисте. Кендис Брајц, Дебора Фелдман и Маша Гесен су само последње којима су "држала предавања", како је рекао Ејал Вајцман, "деца и унуци починилаца који су убили наше породице и који се сада усуђују да нам кажу да смо антисемити".

Шта је онда са много хваљеном културом историјског сећања у Немачкој? Сузан Неиман, која је са дивљењем писала о Vergangenheitsbewältigung-у (суочавању са прошлошћу) у "Learning from the Germans" (2020), сада каже да се предомислила. "Немачко историјско обрачунавање је пошло за руком", написала је у октобру. "Овај филозофски бес… је искоришћен за напад на Јевреје у Немачкој." У "Never Again: Germans and Genocide after the Holocaust" (Никад више: Немци и геноцид после холокауста), који испитује немачки одговор на масовна убиства у Камбоџи, Руанди и на Балкану, Ендрју Порт сугерише да њихов "иначе вредан дивљења обрачун са холокаустом могао би несвесно десензибилизирати Немце. Уверење да су бесни расизам својих предака оставили далеко иза себе можда је парадоксално омогућило нескривено изражавање различитих облика расизма."

Ово на неки начин објашњава широко распрострањену равнодушност у
Немачкој према судбини Палестинаца и уверење да је свака критика Израела облик нетрпељивости (став који негира историјску подршку Немачке многим резолуцијама УН против израелских прекршаја). Порт је могао да ојача свој аргумент тако што је расправљао о неуспеху Немачке да у потпуности призна, а камоли да плати репарације за свој први геноцид у 20. веку: масовна убиства немачких колониста у југозападној Африци између 1904. и 1908. Порт такође придаје превише заслуга немачкој култури сећања, која је задржала привид успеха само зато што је немачка владајућа класа донедавно имала мање прилика да разоткрије своје историјске заблуде него, на пример, Брегзитовци који су сањали о снази и самодовољности из империјалне ере.

У стварности, званични покушаји да се ојача имиџ Немачке у садашњости осуђујући њену прошлост наишли су на велики отпор у земљи. Рудолф Аугштајн, оснивач и уредник Дер Шпигела и још један рани покровитељ бивших нациста, приметио је 1998. да је берлински Меморијал Холокауста дизајниран да задовољи америчке елите на "источној обали". Историјско памћење је превише нестабилно да би га политичке и културне институције поправиле; увек се чинило невероватним да колективно морално образовање може произвести стабилан, хомоген став међу генерацијама. Превише је других фактора који одређују шта се памти, а шта заборавља, а немачка национална подсвест је оптерећена вековном тајновитошћу, злочинима и заташкавањем. Говорећи у Вајмару године, Јурек Бекер, ретки јеврејски писац који је живео и у Источној и у Западној Немачкој, окривио је за поновно оживљавање насилног неонацизма у уједињеној Немачкој нацисте који су, препуштени
и чак прихваћени од стране Хладних ратника, наставили да цветају. у Западној Немачкој:

Они су се побринули да осврт на нацистичку прошлост буде што је могуће блажи, а не брутални, а тамо где је било могуће, покушали су да то спрече… Међусобно су се подржавали и утицали једни на друге. Они су спречили напредак оних који су их прозрели. Рекли су да тих дана није све било лоше, да не може да се одрекну свега. Некако су дошли на идеју да тврде да је фашизам једноставно био одговор на прави злочин наше епохе, на бољшевизам.

Многи добро позиционирани људи радили су на томе да компромитују разумевање Западних Немаца о њиховом саучесништву у Трећем Рајху. Франц Јозеф Штраус, ветеран Вермахта у "крвавим земљама” источне Европе, који је постао Аденауеров министар одбране, а касније и премијер Баварске, сматрао је да је "задатак да прошлост оставимо иза нас” најбоље остварен одбрамбеним споразумима са Израелом. Ралф Фогел, који је тврдио да је ‘Узи у руци немачког војника бољи од било које брошуре против антисемитизма’, сада изгледа као рани експонент овог начина остављања прошлости иза себе – оно што је Елеоноре Стерлинг, преживела Шоу и као жена први немачки професор политичких наука, је 1965. године назвала ‘функционални филозофски став’ који замењује ‘истински чин разумевања, покајања и будуће будности’. Непоштедна дијагноза Франка Стерна у "The Whitewashing of the Yellow Badge" (1992) важи и данас: немачки филосемитизам је, како је написао, првенствено "политички инструмент", који се користи не само да "оправда опције у спољној политици", већ и "да изазове и пројектују морални став у временима када је спокој у земљи угрожен антисемитским, антидемократским и десничарским екстремистичким појавама."

Ово није први пут да се позивање на Staatsräson (циљ Немачке државе) користи за прикривање демократских деформација. На пример, 2021. године, док је спроводила споразуме о одбрани са Израелом, Немачка је оспорила право Међународног кривичног суда да истражује ратне злочине на Окупираним територијама. Средином децембра, са двадесет хиљада масакрираних Палестинаца и епидемијама које су претиле милионима расељених, Дие Велт је и даље тврдио да је "Слободна Палестина нови Хајл Хитлер". Немачки лидери настављају да блокирају заједничке европске позиве на прекид ватре. Можда изгледа да Вајцман претерује када каже да је "немачки национализам почео да се рехабилитује и оживљава под окриљем немачке подршке израелском национализму." Али једино европско друштво које је покушало да учи из своје порочне прошлости очигледно се бори да се сети главне лекције. Немачки политичари и креатори јавног мњења не само да не
успевају да испуне своју националну одговорност према Израелу изражавајући безусловну солидарност Нетањахуу, Смотричу, Галанту и Бену Гвиру. Док етничко-ауторитарни расизам расте код куће, немачке власти ризикују да не испуне своју одговорност према остатку света: да никада више не постану саучесници у убилачком етнонационализму.

Коментар преводиоца:

Овај текст је из литерарног часописа "London Review of Books", који се
бавим рецензијом књига. У овом случају аутор описује следеће књиге:

Subcontractors of Guilt: Holocaust Memory and Muslim Belonging in Postwar Germany
by Esra Özyürek.
Stanford, 264 pp., £25.99, March, 978 1 5036 3556 2

Never Again: Germans and Genocide after the Holocaust
by Andrew Port.
Harvard, 352 pp., £30.95, May, 978 0 674 27522 5