Аљоша Миленковић: Сирија је почела 1998. на Косову

Широј јавности Миленковић је постао познат кроз извјештаје из ратних подручја, репортажама и емисији "Може бити само 1" у којој су се такмичари борили за мјесто у војсци Србије. Данас је више иза камере, у продукцији за Ал Џазиру на енглеском језику.

Након неког времена на екране га је вратила емисија на РТС поводом убиства Осаме бин Ладена, када је "аналитичарима" објаснио разлику између Ал Каиде и Паштуна. Захваљујући савременим комуникацијама (однедавно је поставио и сајт на коме редовно пише коментаре) успјели смо добити одговоре на питања и теме битне за геополитичке односе.

Колико су дешавања у Сирији битна за свјетске прилике, и који су могући сценарији расплета сукоба?

Тешко се може фокусирати пажња само на дешавања у Сирији и кроз ту призму гледати њену битност и утицај на светске прилике. Битна је Сирија, наравно и биће битна и даље, али је не бих посматрао као издвојени догађај у свету. Сирија није почела пре који месец, спонтано и сама од себе.

Сирија је почела на пролеће 1998. споља организованим и потпомогнутим устанком Албанаца на Косову. Тај се рецепт показао као јако успешан и од тада се примењује на многим тачкама у свету када је потребно заменити ”непожељне” диктаторе. Тунис, Египат, Либија… Све је то наставак исте политике и истог сценарија и вероватно је све координисано из једног центра.

Немам довољно података да бих мога да укажем прстом на једну организацију или земљу, али на основу онога шта се дешава и одакле и каква подршка стиже, рекао бих да је разумно помислити да се Запад и Израел у ово интензивно мешају. Скоро је немогуће прогнозирати расплет сукоба у Сирији, али је извесна даља ескалација сукоба.

Да ли ће Русија до краја стати иза Сирије, да ли ће бирати средства да задрже утицај у том дијелу свијета?

Русија је већ стала иза Сирије, само је питање до када ће и да ли ће ту и остати. Русија је свесна да обарањем Асада, њена стратешки битна логистичка поморска база у Сирији мора бити напуштена. Ван тога Сирија нема неки посебан директан стратешки значај за Русију. Оно што је Русији битније, када је Сирија у питању је следећи корак, а то је несумњиво Иран.

Уколико се фабрикација тзв. ”арапског пролећа” пренесе и на Иран и ако они који то организују успеју да изведу, то аутоматски значи значајну дестабилизацију на границама Русије и одскочну даску за планове за њену дестабилизацију и касније економско и свако друго потчињавање. Рецимо да је руско руководство свесно тога да се стабилност Русије брани у Сирији сада и да је то један од разлога зашто је стало иза Асада.

Зашто је толико више вијести из Сирије, а сукоби у Бахреину се спомињу тек кад дође ред на трку Ф1?

Све зависи од угла гледања. Ако су у питању про западни, односно про амерички медији, онда је Сирија много доминантнија у њиховим извештајима, а Бахреин као битан амерички савезник у региону се ређе и спомиње. И мислим да је управо у том савезништву кључан разлог.

Бахреин је тачка где се преламају амерички и ирански интереси. Обесправљена шиитска већина је под снажним иранским утицајем, док је владајућа сунитска мањина у директној спрези са америчким и саудијским интересима. Уколико се омогући демократија у Бахреину, сигурно је да би дошло до промене власти и да би шиити, а тиме и посредно Иран истиснули Американце из те заливске земље.

То је у овом тренутку за америчке интересе неприхватљиво, па се зато тзв. ”арапско пролеће” гуши свим средствима у Бахреину, док се стимулише у Сирији, нпр.

Ако Сирија "падне" да ли је Иран следећи? Имају ли шансу да направе атомску бомбу до тада?

Као што рекох, сва је логика дешавања да Иран јесте следећи. У сваком је сукобу, фактор изненађења један од најбитнијих за победу. У овом случају тај фактор не постоји, јер сви, па и дете у основној школи које узме да чита новине и сабере 2 и 2, може да претпостави управо то, да би Иран требало да буде следећи. Е, сад, да ли ће тако стварно и бити, то је питање.

Мислим да ће креатори арапског пролећа покушати да тај пелцер пренесу и у Иран, а да ли ће успети или неће, то је питање. Чињеница јесте да им се изгледа јако жури и да су спремни на све само да процес доласка до Ирана убрзају до максимума. Претпоставка је да је то зато јер је Ирану остало још само мало да постигне способност производње нуклеарног оружја.

Више је него јасно да је евентуални ирански нуклеарни војни програм трн у оку САД и још више Израела. Да би пробали да га зауставе или спрече спремни су вероватно на свакакве ризике, па и директну војну акцију. Израелци су спремни на тај ризик, али су логистички онемогућени да дођу до Ирана са планираних и потребних око 150 авиона за такву акцију, јер би морали да прелете успут неке врло опасне ваздушне просторе.

Евентуалним падом Асада и распадом сиријске војске и ПВО, који би био логична последица, Израелу се отвара директан пут ка иранским нуклеарним циљевима. Дакле, евентуалним ”падом” Сирије, отварају се врата за вишеструку дестабилизацију најпре Ирана, а затим и Русије.

Шта је донијело арапско прољеће?

Велике промене у арапском свету, које још увек нико не може да предвиди у ком смеру иду! Да ли временом ка демократијама западног типа или државама са јаким упливом религијског екстремизма, што видимо да се десило и у Тунису, Либији и сада Египту. Тешко је прогнозирати са овако кратке временске дистанце, али изгледа да се за сада ствари не одвијају у корист модела западне демократије.

Са друге стране, у тим је земљама унета толака количина нестабилности да ће се оне наредних година, ако не и деценија борити са својим унутрашњим проблемима и као такве бити лагани плен за западне корпорације и интересе. У исто време биће и одлично ”мрестилиште” за радикалне исламске групе и појединце који се могу регрутовати у таквим окружењима и ширити нестабилност по остатку света.

Колико је захтјев за укидање српских институција на сјеверу Косова, који се ставља пред Томислава Николића и будућу владу, те омогућавање Косови да прећутно функицонише као независна држава, нема алтернативу?

Криза на Балкану није завршена. Случајно или намерно бивша је СФРЈ место замрзнутих конфликата, који само чекају историјски тренутак да се поново активирају. Таква је ситуација и са Косовом и Метохијом. Запад има свој циљ у овом региону и ка њему иде по сваку цену, користећи све методе које имају на располагању. Од оружаних до политичких и економских.

Можда у овом тренутку историје и успеју да заокруже државу Косово и створе предуслове за уједињавање Албанаца у пројекат Велика Албанија, међутим, тешко је поверовати да у деценијама или вековима који долазе, тај концепт може бити прихватљив околним народима и да то неће бити узрок озбиљних сукоба у будућности у овом региону.

Недавно је Николић поменуо војску, што је нешто што смо потпуно заборавили за вријеме Бориса Тадића. Шта мислите шта је био циљ такве изјаве, и да ли се уопште има ишта ставити у стање приправности?

То је плашење мечке решетом. Српска се војска на административној линији са Косовом не суочава са оружаном снагом косовских Албанаца, већ целог НАТО-а. Реално је то немогућ потенцијални сукоб, јер су те две силе неупоредиве. Запад је успео да уништи војну моћ скоро свих држава у овом региону, а саме државе стави у положај економског, а самим тим и сваког другог ропства. Из тих је разлога помињање војне силе, не само у Србији, већ било којој земљи региона, скоро па смешно.

Колико се српска влада прави у Србији, а колики је утицај споља?

Од октобра 2000. утицај је споља немерљив. Српска се влада саставља на основу преплитања интереса запада, ММФ-а, Руса… У целој се тој причи увек и најмање гледа интерес српског народа, већ најпре њихов, па затим и интерес појединаца који у дотичну владу и улазе.