Александар Арсенин: Паноптикон на дјелу (1)

Господин Александар Арсенин пише о технологији и савременом људском бићу, објавио је неколико књига на ту тему, као и двије студије. Господин Арсенин је консултант за информатичку безбједност пословања и предсједник Покрета за електронску приватност Србије који постоји с циљем да заштити приватност и дигнитет личности у информационом добу. Од недавно чита Фронтал, и одлучио […]

уторак, 3 јануара, 2012 / 12:09

Господин Александар Арсенин пише о технологији и савременом људском бићу, објавио је неколико књига на ту тему, као и двије студије.

Господин Арсенин је консултант за информатичку безбједност пословања и предсједник Покрета за електронску приватност Србије који постоји с циљем да заштити приватност и дигнитет личности у информационом добу. Од недавно чита Фронтал, и одлучио је да нам уступи неке своје текстове.

Веома интересантну серију започињемо текстом: "Паноптикон на дјелу".

Џереми Бентам је право име са којим треба да започнем ову серију текстова о психологији човека под сталним надзором – или привидним надзором, у ствари чини ми се да мало људи заиста зна шта је све под надзором, колико, а још мање зашто. Десило се управо то што је Бентам 1791. године говорио о Паноптичком систему надзора затвореника

Доста је о томе писано, али да се подсетимо у пар речи.

Пантоптикон је затворски систем у којој доминира кула са затвореним стаклима. Затвореници никада нису сигурни да ли их неко надгледа и због тога се сами повинују правилима очекиваног понашања. Једноставно и импресивно.

Текст сам почео са овим управо због тога што савремена цивилизација данас већ обитава у једном савременом Паноптичком систему у којем се створен осећај сталног надзора, да ли због стварног и оправданог страха или због фрустрације и параноје (то ћемо покушати објаснити у даљим текстовима), али је свакако приметно присуство великог брата. Ствари у јавности иду токовима од "ко сам ја да мене надзиру" преко, "ја немам шта да кријем, нека ме гледа ко жели" до потпуне хистерије да смо надзирани и контролисани у сваком моменту. И сви су по мало у праву али страх је неоправдан, бесмислен и управо нас он поставља у позицију послушног роба – систем Панотпикона.

Могли би сада разговарати у правцу теорија завере, то би се некима чинило занимљивим и ту ћу разочарати добар део читалаца. Ствари желим сагледати рационално, без примеса мистичних сенки, покушаћу проблем електронског надзора и утицаја на наше животе сагледати из неколико аспеката овог пута са фокусом на човека (разговор о технологији се води у књизи о приватности Арсенин: Како живети (не)глобално).

Зашто сам одабрао ову тему? Зато што је приметан огроман утицај технологије на целокупно друштво и зато што се јавност оштро поделила на бескомпромисне противнике технологије и на присталице апсолутног комфомизма који "продају" себе зарад мрвица удобности. Много смо причали о технологији, о принципима деловања, правцима развоја, хипотезама и овом серијом текстова желим да закружим целину дајући предност човеку и његовим осећањима у тренутцима када је технократски глобализам по мени, започео кампању против слободе и идентитета личности а зарад профита корпорација и привидне сигурности мањег броја људи. Технички систем Паноптикона је данас другачији. Нико није поставио огромну кулу у центар света али савремене технолошке могућности информационих система, укрштање база података у реалном времену, мутантски мрежни чворови… омогућили су постојање модерног свевидећег ока, дали Пантоптикону другачији изглед али исти метод деловања и право је питање: треба ли се бринути или не? Зашто имамо утисак да је постојање Панотикона присутно и како то сазнање утиче на све нас? Тема није ни на изглед једноставна као што се може чинити у првом моменту. Отварају се многа питања, говоримо о технолошким потенцијалима који утичу на свест модерног човека, на његове одлуке, на свакодневницу, на међуљудске односе и искрену комуникацију (исконску потребу човека јединствену само њему од свих бића на планети). Чак је и сама помисао на то довољна да се створи једноумље код великог броја људи, само помисао – а да практичан доказ о постојању глобалног надзора и не постоји

Дефинитивно, Паноптикон је ту и у овом тренутку размишљамо о стварима које у историји цивилизације нису биле ни предмет маште. Историјски гледано, одувек је постојала потреба за масовном контролом становника и у почетку је то било са циљем политичког утицаја. Идеје о мас-контроли се појављују давно, још у старом Египту, затим имамо документацију из доба Средњег века, а у новијој историји, нацистичка Немачка развија психолошке системе контроле грађана и први пут у историји концепте (механичке – тада технолошки једине могуће), примитивне аутоматске обраде података и профилисања људи. Технолошки гледано, прави систем аутоматске обраде података почиње да функционише шездесетих година успостављањем дигиталних информатичких система да би ескалирао развојем интернета и могућностима повезивања разнородних база података у један процес анализе који се одвија у реалном времену. Особина "реално време" је основа савременог Паноптикона и омогућава готово тренутну реакцију тоталитарног режима на акцију грађана и она је темељ за надоградњу другим сервисима за надзор и одговор на нежељено понашање човека у таквом електронском систему (Туба, 1994)

По томе, ради наше сигурности би били принуђени да се понашамо управо онако како то критеријуми "доброг грађанина" очекују и почињемо да се према њима понашамо у сваком могућем животном тренутку, знали да нас надзиру или не… увек сумњамо и увек је могуће.

Међутим, циљ ових текстова није да још више саблажњавамо јавност, циљ је управо да разјаснимо колико је овај проблем озбиљан, када треба да будемо забринути, на које сфере свакодневног живота утиче овај феномен и можемо ли или како можемо осећати слободу која нам је подарена. Чињеница је да надзирани почиње и сам да надзире. Подразумева се да је нормало надзирати децу, вртиће, дадиље, раднике, имовину и покретну и непокретну, улице… затим, вршимо надзор и контролу комуникација (у породичном окружењу), надзиремо понашање на интернету, покушавамо да контролишемо употребу медија у кући, имамо надзор над протоком људи, ствари, информација, а покушавамо и да предвидимо понашање најближих како би спречили инцидентне ситуације (превасходно је реч о деци, а затим и о ширем окружењу), или удовољили потребама… Параноја да смо под надзором је створила потребу да и сами надзиремо и користимо сву расположиву технику за то (интернет, мобилне телефоне, снимаче звука и видеа…). Из овог угла се и сами морамо запитати, стварамо ли сами атмосферу Паноптикона подпадајући под утицај мас-медија и теорија о повећању безбедности на свим нивоима (Суботић, 2011.)

Постоји ли Паноптикон заиста или смо га ми продуковали у нашим мислима?

Друштво у којем домиира надзор грађана, а у контексту неке будуће Фукоовске цивилизације, представља озбиљан проблем, сматрам да га треба разјаснити и разоткрити у целини те ће у наредним текстовима бити позвани стручњаци из разних друштвених наука.

Са вером у Господа и слободу коју нам је подарио.



0 КОМЕНТАРА

  1. Ово је обично паламуђење. http://vukajlija.com/palamuditi/3261

    С техничког аспекта текст представља небулозу. „мутантски мрежни чворови“ никако не могу бити употребљени за надзирање некога ко не жели бити надзиран. Сва та у пасусу набројана технолигија могла би хипотетчки бити представљена као „Пантоптикон“ постављен у џунгли или шуми, а никако у празном затворском дворишту. Истина технологија у многоме може да угрози човјека и његову приватност, али као и сваки други човјеков проналазак кључ је у томе како се користи. У добре или лоше сврхе. Дигитална технологија може угрозити човјека као што је то могао и проналазак динамита или барута. Кад би људи из жеље за осјећајем да нису надзирани изгубили све моралне норме технологија употребљавана без моралних норми би била за њих исто тако погубна као и да су надзирани оком „великог брата“. Односно, ако друштво успостави моралне норме за употребу технолије између осталог и за надзирање и пронађе најбољи баланс, ни то надзирање не мора бити тако погубно. Као и у свему у животу, потребно је наћи прави баланс и не ићи у крајности. Такође не стоји теза да „се јавност оштро поделила на бескомпромисне противнике технологије и на присталице апсолутног комфомизма који „продају“ себе зарад мрвица удобности“. Ради се о два екстрема и маргиналне групе, док су већина само обични корисници који технологију користе за дневне потребе (пословне, едукативне, забавне).

  2. Поздрављам укључивање оваквих људи у подизање општег нивоа анализе, дискусије, и уопште сагледавања стварности (у реалном времену:D).
    Господин Арсенин је угледни члан и активиста покрета Двери, и било би заиста на спас и ползу свеколиког СрБства да се све интернетске и остале „алтернативне“ а патриотске и (ваљда) обожене снаге у овом нашем несрећном народу што тјешње повежу у нуклеус нечега што ће на крају довести до испуњења наших националних циљева за које смо устали деведесете!
    Уједињење у националну државу традиционалних вриједности, социјалне правде и Божје милости! Овако како су нас разбили још од ’41. плешемо на ђаволовом гумну, попадасмо од умора, али никако да изиђемо из кола…x-(

  3. Koliko god da ONI kontrolišu i panoptikonišu nas – toliko i MI panoptikonišemo NJIH. Ne bih rekao da je panoptikonisanje jednosmjeran proces. I ovima na vlasti i njihovim sivim eminencijama sigurno se učini da su izpanooptikonisani i da stvari definitivno izmiču kontroli. Moderna tehnologija je samo još jedan instrument u borbi za svoje mjesto pod suncem.