Звучи невјероватно, али неко пише о краљу Николи Петровићу не помињући да је Србин!?

На РТЦГ, која је најочитији примјер слабости Кривокапићеве владе, обзиром да наставља да дјелује као полуга антисрпског режима Мила Ђукановића, још увијек нема по уставу равноправног српског писма. Али зато има умоболности.

Као што се у школама испушта да је у Његошевом Горском вијенцу владика Данило нариче за "кукавним српством угашеним", тако се испушта и да је краљ Никола Први Петровић Његош био такође Србин.

Они једну династичку борбу и сујетно немирење старог краља са губитком положаја од свог унука, рођеног Цетињанина, Александра Првог Карађорђевића, представљају као идентитетско-национални обрачун. Тада је, тобоже, Црна Гора постала Србија. Срби у Црној Гори, такозвани Црногорци – постали нешто што једнако тобоже нису никад били – Срби.

Црногорци су били и биће Срби, шта год титоистички потомци и квазијугословени у својој патологији измишљали. О томе колико је кретенски, може се слободно рећи, ненаучан и политикантски дискурс завладао у Црној Гори, говори најбоље да је Подгорица гдје власт држи ДПС произвела раскрсницу Светог Петра Цетињског и Милована Ђиласа.

На данашњој сједници, на стогодишњицу смрти краља Николе, добио је улицу у титоистичкој престоници. Комуниста, који је уз Пасије гробље и поред каснијег дисидентства, урадио све да затре помен и значај управо тог Петра Цетињског. То је у данашњој Црној Гори, која фалсификује и прошлост и садашњост, могуће и спојиво.

Дајемо ради свијести о постојању двије вијести које је објавио јавни РТВ сервис Црне Горе, који има вијести на енглеском и шиптарском језику, али нема српског писма. Нити намјерава да било кога информише о томе да је српска ћирилица била званично писмо Краљевине Црне Горе, а српска тробојка званична застава управо у вријеме краља Николе, те да они сигурно нису настављачи његове традиције.

Први поднаслов је наш, док је други аутентични наслов РТЦГ која преноси ријечи посланика ДПС.

Србин Никола као "симбол и оличење Црне Горе"

На данашњи дан, прије 100 година, 1921. у Кап Антибу, у Француској, умро је црногорски краљ Никола Први Петровић Његош.

Био је симбол и оличење Црне Горе, јер није желио крај сопствене домовине, поручио је историчар Новак Аџић, подсјећајући на то да је краљ у изгнанству упозоравао на политику уништења Црне Горе.

Историчар Бобан Батрићевић каже да 100 година од смрти краља Николе, постоје одређене струје које Црну Гору виде у оном свијету у којем је завршила 1918. године и у којем се налазила у тренутку његове смрти.

Црногорски краљ Никола И Петровић Његош пет година живио је у изгнанству. Да се врати у Црну Гору није дочекао, подсјећа историчар Новак Аџић. Умро је 1. марта 1921. у Кап Антибу, у Француској, сахрањен у италијанском граду Сан Рему, у Руској цркви, гдје је почивао до 1989. када су његови посмртни остаци пренесени на Цетиње, у Дворску цркву на Ћипуру.

"Био је симбол и оличење Црне Горе са свим његовим манама и врлинама, али није желио крај сопствене домовине. Француска му није допустила да се врати и ондашња француска политика је аминовала великосрпску Пашићеву политику уништења Црне Горе, упркос чињеници да је краљ Никола још за живота говорио”, наводи Аџић.

За живота краљ Никола учинио је све да би се сачувала независна и међународно призната Црна Гора, наглашава Аџић.

"Он је говорио и америчком предсједнику Вилсону да је Црна Гора жртва насилне анексије од стране Србије, српске окупације, то је понављао и у писму француском предсједнику државе Поенкареу, и у писму премијеру француске Клеменсоу и то су чињенице. Његове потоње ријечи су биле нека Бог благослови и помогне моје несрећне Црногорце”, навео је Аџић.

Прилике у Црној Гори у вријеме смрти краља у изгнанству, биле су тешке, поручује и историчар Бобан Батрићевић.

"Владала је глад, епидемија шпањолице која је однијела многе животе и уз све то, биле су присутне дубоке подјеле друштвене, политичке тензије, одмазде над становништвон, које је показало незадовољство српском династијом тако да је био тежак положај и требаће јој 20 година да се опорави од националне треуме која је била тешка за црногорски народ у цјелини”, наводи Батрићевић.

И 100 година након његове смрти, држава је суочена с тешким друштвеним и економским изазовима, сагласни су саговорници ТВЦГ.

"Иако се то вријеме не може поредити, јер је прије 100 година био завршен један велики Свјетски рат с друге стране данас у су бољи услови, Црна Гора није анексирана као 1918, али постоје одређене струје које Црну Гори виде у свијету у којем је завршила 1918. у тренутку смрти краља Николе. Имате структуре од којих једна тврди да је не занима 1918. година и једну струју која слави 100 година од Подгоричке скупштине”, истиче Батрићевић.

"Данас пријети велика и снажна опасност по Црну Гору. Желе својим чињењем да Црна Гора не буде грађанска мултиетничка, секуларна демократска и међународно призната већ колонија, провинција, протекторат”, поручио је Аџић.

Краљ Никола обиљежио је значајан дио модерне црногорске историје. Вијек након његове смрти историја каже да је наџивио своју државу, за коју се, како је поручивао, увијек мора борити. И то треба имати на уму, закључују историчари.

Трагична судбина краља Николе, као опомена

"Ја вас молим, господо, да ставимо на страну историју Црне Горе. Што се пак тиче њезине политичке историје, ја је дијелим на два дијела: на до јуче и од јуче. Ми више нијесмо Црногорци, него Срби.” Ове ријечи Сава Фатића, потпредсједника самозване и нелегалне Велике народне скупштине српског народа у Црној Гори, најбоље свједоче, како је прије равно вијек озваничен обрачун са Црном Гором, Црногорцима и краљем Николом.

Пише Андрија Николић, члан Предсједништва и посланик ДПС-а у Скупштини Црне Горе

Историјски контекст је наметнуо да Мојковачка битка, највећа побједа борбеног морала у Првом свјетском рату, која је савезничкој српској војсци омогућила несметано повлачење преко Црне Горе и Албаније, најави почетак трагичног краја велике државне епохе, под круном династије Петровић Његош, која се међу Црногорцима "ковала више од двије стотине година”.

Без савезника и у дипломатској мрежи, коју је још од прве половине XX вијека, око ње плела српска влада Николе Пашића, Црна Гора са краљем и владом у егзилу, без војске, фактички је била талац великих сила које су пресудно утицале на креирање мапе Европе, након Првог свјетског рата. А велике силе су имале другачије планове за Балкан. Требало је створити државу која ће бити замјена за Хабсбуршку монархију. Идеја је била да то треба да буде Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца под династијом Карађорђевић. За тај циљ, па чак и по цијену кршења међународног права, ваљало је жртвовати Црну Гору.

Док су се краљеви Белгије и Србије побједнички враћали, сваки у своју отаџбину, повратак краља Николе у Црну Гору је спријечен, уз учтиво писмено упозорење француског предсједника Поенкареа, да ће у том случају раскинути дипломатске односе са црногорском Владом у егзилу. У истом писму, Француска даје гаранције краљу Николи да ће савезничке трупе поштовати суверенитет и уставне институције краљевине Црне Горе. Показаће се да је француски посланик при црногорском двору предао писмо предсједника Поенкареа Краљу Николи, у тренутку кад су у Црној Гори уз благослов савезничких трупа, вршене посљедње припреме за организацију такозване Подгоричке скупштине.

Њене одлуке никада неће добити формално правну верификацију на међународном плану, што потврђује чињеница, да их никад, ниједним актом није признала нити једна велика сила. Но, ниједна неће учинити ништа значајно, да се стање успостављено на основу тих одлука промијени.

Став тадашњег предсједника САД Вудро Вилсона, исказан пред америчким Конгресом у чувених 14 тачака, гдје позива на рестаурацију, односно послијератну обнову Црне Горе, Румуније и Србије, држао је у зивоту, наду црногорске емигрантске Владе и краља Николе. Међутим, кад је предсједник Француске Републике Поенкаре, 18. јануара 1919. године званично отворио Конференцију мира у Паризу, набрајајући све њене учеснике, није поменуо име наше државе и њеног суверена.

Столица Црне Горе на Конференцији све вријеме остала је празна. Био је то, испоставиће се, само вјешт дипломатски маневар великих сила, на челу са тадашњом Француском, који ће наговијестити да у новој подјели Свијета, нема мјеста за Црну Гору.

Судбина Црне Горе у Првом свјетском рату, иронично ће подсјетити на судбину краљевине Србије, чија се војска са око 150 хиљада војника, на челу са краљем, владом и скупштином повукла на Солунски фронт. Црногорска војска није успјела да се повуче, између осталог јер је значајно изгинула на Мојковцу, али се повукао краљ Никола и дио министара.

У накнадном, врједносном тумачењу тог чина, краљ Никола ће бити клеветан као издајник који је побјегао, док се краљ Петар херојски извукао.

1. марта 1921. године, краљ Никола умире. Његова агонија у изгнанству трајала је пет година. Вјероватно је у том петогодишњем периоду, пропатио више, него за 60 година владавине. Изневјерен од стране својих вјерних савезника, на дјелу је видио домаћу издају, клевету и лаж. Посљедње ријечи које је изговорио, биле су: "Нека Бог помогне, моје несрећне Црногорце.”

Херберт Џон Гледстон, син британског премијера Вилијама Гледстона, лорд и секретар британске Владе, 11. марта 1920. године у Дому Лордова британског парламента описаће сву трагедију судбине краља Николе и Црне Горе, у једној реценици: ”Са Црном Гором, се до овога часа, горе поступало него да је иста, умјесто савезницима, руку пружила централним силама и борила се против нас.”

Књига америчког публицисте Витнија Ворена, "Црна Гора – злочин мировне конференције” из далеке 1922-ге, као да је оставила у аманет великим силама, исправљање моралног дуга према Црној Гори и династији Петровић. У њој је записано: "Међу цивилизованим народима постоји латентно осјећање праведности, које само треба пробудити да би се обезбиједила правда за земљу, која је истрпјела највећу неправду коју познаје савремена историја.”

Ријетки су примјери, да нека велика сила призна своју грешку. Орден легије части, најзначајније признање које Француска република даје заслужним појединцима, прије пар година је стављен на срце принцу Николи Петровићу – унуку краља Николе. Током свечаног чина исправљања моралног дуга према краљу Николи, Флоранс Манжен из француског министарства спољних послова, подсјетила је да је Црна Гора била једина држава у источној Европи која је вјековима одолијевала Отоманској империји, а онда се обратила принцу Николи:

" И поред тога, ми смо овдје, међу овим зидовима, у побједничкој еуфорији 1918, због Југославије жртвовали Краљевину Црну Гору, ономе што смо сматрали вишим интересима. Ваш прађед је од самог почетка рата 1914, био савезник који се храбро борио против надмоћног непријатеља, али је на Версајској мировној конференцији, то заборављено. "

Било је то припремљено и дипломатски одмјерено извињење потомцима краља Николе и Црној Гори, нашој домовини која је у протеклих стотину година доживјела нестанак, понижење, раскол и оспоравање. Научивши трагичну лекцију из 1918, Црна Гора је на почетку Другог свјетског рата попут феникса, 13. јулским антифашистичким узлетом, првим у поробљеној Европи, направила нови историјски узлет. 88 година смо чекали да би се 21. маја 2006. године свијетом проломио глас, да је стара, хумана и слободарска држава Црна Гора преживјела.

Па ипак, није довољно рећи да је у прошлости било лоше, ни да ће у будућности бити боље него данас. Између та два виђења је празнина , коју треба населити визијом. А наша визија је да сви грађани Црне Горе, нађу жељу и интерес да се идентификују са сопственом државом. Да заједно градимо модерну, европску и демократску Црну Гору. Да у том послу, учествују људи различитих политичких увјерења и идентитетске припадности, али неупитно лојални својој држави. Да учимо из негативног историјског искуства и да не понављамо грешке. Толико дугујемо антифашистичкој борби, краљу Николи, Петровићима, Црнојевићима, Балшићима и Војислављевићима. Они су својим дјелом и животима, учинили да идеја о слободи Црне Горе наџиви своје непријатеље!