Званична верзија злочина и казне за убиство Бранислава Гарића

Захваљујући залагању нашег Стефана Мачкића, јавност има прилику (додуше пресловљено на азбуку по законима разума и Фронтал.СРБ) да види цензурисану пресуду коју је доставио Окружни суд у Добоју. Детаљном анализом ћемо се у уз помоћ стручњака из правне и психијатријске праксе позабавити касније. Свјесни смо да је превише оваквих случајева у којима се исказује нефункционалност судске власти, која је најтрошнија полуга наше државе чија раван почива на три ноге:

Законодавној, извршној и судској власти.

Мишљења смо да је овај случај неправедно запостављен, чак и од стране првака опозиције и СДС, којима је Бранислав Гарић припадао.

ОКРУЖНИ СУД У ДОБОЈУ
Број: 13 0 К 000455 09 К
Добој, 04.03.2010. године

У ИМЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ !

Окружни суд у Добоју, у вијећу састављеном од судија Прешић Војке, као предсједника вијећа, Рулофс Драгана и Вучетић-Зеленбабић Марице, као чланова вијећа, уз учешће Јосић Тање, као записничара, у кривичном предмету против оптуженог С. Р., сина Б. из Д., ул…, због кривичног дјела убиство из члана 148. став 1. Кривичног закона Републике Српске, поводом оптужнице Окружног тужилаштва у Добоју број: … од … године, након одржаног главног претреса, у присуству тужиоца Окружног тужилаштва у Добоју Рубил Горана, оптуженог С. Р. и браниоца оптуженог Р. М. – адвоката из Д., те пуномоћника оштећених из породице Г. – А. М., адвоката из Б. Л., дана 04.03.2010. године, на основу члана 298. тачка б) Закона о кривичном поступку Републике Српске, а у вези члана 14. став 1 Кривичног закона Републике Српске, донио је, већином гласова вијећа и јавно објавио слиједећу

П Р Е С У Д У

ОПТУЖЕНИ: С. Р., син Б. и С., рођене П., рођен …. године у С., општина Д., настањен у Д., ул. …, по занимању грађевински техничар, власник и директор предузећа "Г." у Д., ожењен, отац двоје дјеце, војску служио, по националности С., држављанин РС и БиХ, до сада неосуђиван, ЈМБГ …,

ОСЛОБАЂА СЕ ОПТУЖБЕ
да је

дана 26.04.2009. године, око 13,15 часова, у Д., у улици … у просторији предсједника Општинског одбора С. Д. С. Д., у намјери да оштећеног Г. Б. лиши живота, из пиштоља марке "Б.", калибра 9 мм Пара, фабричког броја …, испалио у његовом правцу 5 метака са удаљености око 1,5 м, нанијевши му прострелне и устрелне повреде грудног коша и лијеве руке, усљед чега је дошло до искрвављења из расцјепа грудне аорте, прострелина плућа и раскиданих крвних судова дуж канала прострелина и устрелина, због чега је исти подлегао на лицу мјеста,

дакле да је, другог лишио живота,

чиме да је, починио кривично дјело убиство из члана 148. став 1. Кривичног закона Републике Српске,

На основу члана 56. и 62. став 1 Кривичног закона Републике Српске изриче се мјера безбједности одузимања предмета и од оптуженог С. Р. одузима се пиштољ марке "Б. 9000 С", калибра 9 мм Пара, фабричког броја …, са оквиром и 7 метака истог калибра.

На основу члана 100. став 1 Закона о кривичном поступку оптужени се ослобађа трошкова кривичног поступка и исти падају на терет буџетских средстава Републике Српске.

На основу члана 108. став 4. Закона о кривичном поступку оштећени са својим имовинско правним захтјевом се упућују на парницу.

О б р а з л о ж е њ е

1. Наводи оптужбе

Окружно тужилаштво у Добоју је оптужницом, број КТ-511/09 од 30.07.2007. године, оптужило С. Р., сина Б. из Д., ул. …., због кривичног дјела убиство из члана 148. став 1. Кривичног закона Републике Српске (КЗ РС), учињено на начин описан у оптужници. На околности начина извршења наведеног кривичног дјела оптужба је извела доказе саслушањем свједока Ђ. З. и П. Д., те вјештака: Ц. др Љ., специјалиста судске медицине и патологије, Опште болнице у Д., Т. Ж., О. Ђ., Ј. Ж., сви из КТЦ МУП-а РС Б. Л., Ф. Б. из ЦЈБ Д., тима вјештака психијатара из Психијатријске клинике у С.: Л. др З., Ћ. др Р. и Н. Б. дипл. психолога, те улагањем у спис материјалних доказа: Записник ЦЈБ Д. о увиђају број … од 26.04.2009. године, везано за изузете трагове са лица мјеста означене по бројевима 1 до 30 (доказ број 1.), Фотодокументација ЦЈБ Д. о лицу мјеста, датум фотографисања 26.04.2009. године, (доказ број 2.), Скица ЦЈБ Д. о лицу мјеста од 26.04.2009. године, (доказ број 3.), Службена забиљешка ПС Ц. С., поводом приступања лица С. Р. у службене просторије ПС Ц. од 26.04.2009. године, (доказ број 4.), Извјештај ПС Ц. С. о извршеном претресању лица без наредбе број СЛ од 26.04.2009. године, (доказ број 5.), Записник ПС Ц. С. о претресању особе број … од 26.04.2009. године, (доказ број 6.), Записник ПС Ц. С. о лишењу слободе С. Р. број … од 26.04.2009. године, (доказ број 7.), Извјештај о алкотестирању осумњиченог С. Р. од 26.04.2009. године, (доказ број 8.), Записник ПС Ц. С. о предаји особе лишене слободе другој организационој јединици, полицијској или другој институцији број … од 26.04.2009. године, (доказ број 9.), Извјештај ЦЈБ Д. о извршеном претресу возила на основу наредбе за претресање и одузимање предмета број … од 27.04.2009. године, (доказ број 10.), Записник ЦЈБ Д. о претресу возила број … од 27.04.2009. године, (доказ број 11.), Фотодокументација сачињена током претреса ПМВ марке ,,Б.", Тип …, регистарски број … извршеног 27.04.2009. године, (доказ број 12.), Потврда ЦЈБ Д. о привременом одузимању предмета без наредбе број … од 27.04.2009. године (мушка јакна и кошуља), (доказ број 13.), Потврда ЦЈБ Д. о привременом одузимању предмета на основу наредбе за претресање број … од 27.04.2009. године, (доказ број 14.), Потврда ЦЈБ Д. о привременом одузимању предмета без наредбе број … од 27.04.2009. године, (са оружним листом), (доказ број 15.), Извјештај Дома здравља Д. о спољашњем прегледу леша од 26.04.2009. године, (доказ број 16.), Извјештај о прегледу и обдукцији леша Г. Б. од 27.04.2009. године, (доказ број 17.), Фотодокументација о обдукцији леша Г. Б. од 27.04.2009. године, (доказ број 18.), Налаз КТЦ Б. Л. о извршеном вјештачењу алкохола у крви Г. Б. са стручним тумачењем налаза и мишљења број … од 05.05.2009. године, (доказ број 19.), Налаз КТЦ Б. Л. о вјештачењу ватреног оружја, чаура и зрна везано за смрт Г. Б., број … од 12.05.2009. године, (доказ број 20.), Налаз УКП Б. Л. о вјештачењу садржаја мобилних телефона и СИМ картица, број … стр.пов-… од 06.05.2009. године, (доказ број 21.), Налаз КТЦ МУП РС о вјештачењу трагова барутних остатака на самолепљивим фолијама узетих са руку Г. Б., од 26.05.2009. године, (доказ број 22.), Налаз КТЦ МУП РС о вјештачењу трагова барутних остатака на самолепљивим фолијама узетих са руку С. Р. од 26.05.2009. године, (доказ број 23.), Налаз КТЦ МУП РС о вјештачењу трагова барутних честица на одјевним предметима изузетим од С. Р. од 26.05.2009. године, (доказ број 24.), Вјештачење КТЦ МУП РС о даљини пуцања од 26.05.2009. године, (доказ број 25.), Налаз судског вјештака дипл. инг. Ф. Б. о вјештачењу отисака папиларних линија, од 22.05.2009. године, (доказ број 26.), Документација нађена на лицу мјеста и означена као траг број 6., на којој је вршено дактилоскопско вјештачење трагова, (6 листова) (доказ број 27.), Фотодокументација ЦЈБ Д. 1, број … о дактилоскопском вјештачењу трага број 1А", од 22.05.2009. године, (доказ број 28.), Фотодокументација ЦЈБ Добој 2, број ФБ-02/09 о дактилоскопском вјештачењу трага број ,, 4", од 22.05.2009. године, (доказ број 29.), Налаз и мишљење љекара – вјештака прим. др Л. З. и прим. др Ћ. Р. о душевном здрављу и урачунљивости С. (Б.) Р., рођеног …године, из Д., од 22.07.2009. године, (доказ број 30.), КДП: одјевни предмети – хлаче, ципеле и чарапе Г. Б., (доказ број 31.), одјевни предмети – јакна и кошуља С. Р. и кошуља Г. Б. (доказ број 31.а), пиштољ "Б. ., фабрички број … (доказ број 31.б), Чауре – 5 комада и зрна 5 комада (доказ број 31.ц), Мобилни телефонски апарат марке "Н." Н958ГБ са СИМ картицом серијског броја …, одузето од С. Р. (доказ број 32.), Мобилни телефонски апарат марке "С. Е." .. са СИМ картицом серијског броја …, изузет са лица мјеста, (доказ број 32.а), те листу сталних судских вјештака од Федералног Министарства правде од 14.04.2009. године.

Након анализе изведених доказа Окружни тужилац је посебно истакао да сматра у потпуности доказаним прецизирану оптужницу како у чињеничном погледу тако и у правном опису и у правној квалификацији. Окружни тужилац је такође истакао да проведени докази – скице лица мјеста, фотодокументације, записник о увиђају, искази свједока, материјални докази, налази и мишљења вјештака, те налаз и мишљење вјештака из С., јасно указују да је оптужени починио кривично дјело које му се ставља на терет са директним умишљајем, па како је дакле, оптужени вин и урачунљив, да је самим тим и кривично одговоран за учињено кривично дјело, те је стога предложио да суд оптуженог огласи кривим и казни по закону, а завршну ријеч у писменој форми предао у спис.

2. Наводи одбране

У уводној ријечи бранилац оптуженог је истакао да је прије критичног догађаја, у задња 3-4 мјесеца, оптужени био оптерећен проблемима везаним за своје предузеће, да вече прије догађаја није могао спавати, иако је користио лијекове у вези епилепсије од које се лијечи, да је ујутро, тј. критичног дана у недељу био мрзовољан и да је отишао у Б. Л., а да га је у повратку из Б. Л. телефоном назвао покојни Г. Б., и рекао му да је у С. просторијама и да дође, да је оптужени рекао да ће доћи и да је оптужени и отишао понијевши са собом роковник и документацију "С." и "П.", да су сјели за сто гдје је оштећени примао госте, један преко пута другог, те док су разговарали око документације, да га је оштећени Г. Б. питао је ли донио новац и то поновио неколико пута, да је оптужени осјетио да тоне, пропада, да му је било магловито и да се од тада ничег не сјећа, да се не сјећа колико је дуго трајао разговор, ни о чему су причали, да не зна како је извадио пиштољ, да није чуо пуцње, да се не сјећа како је изашао ни сјео у свој ауто, да је код бензинске пумпе "Х." дошао себи, да није знао куд је кренуо, да је помислио да је имао напад, јер је осјетио пиштољ за појасом, којег увјек носи у торбици са лијековима, те да је пиштољ био у торбици и кад је дошао код Г. Б., да је пиштољ носио због сигурности, јер је често носио веће своте новца, те да дјело за које се терети никад не би учинио у свјесном стању.

Одбрана оптуженог је извела доказе саслушањем тима вјештака: психијатре С. др А., К. др А. и З. Е. дипл. психолога, саслушањем свједока В. Р. дипл. архитекта, те је у спис уложила писмени Налаз и мишљење наведеног тима вјештака, љекара са Психијатријске клинике у Т. о душевном здрављу и урачунљивости оптуженог С. Р., увид у отпусницу Психијатријске клинике у С. од 20.07.2009. године а у вези вјештачења тима из С. у овом кривичном предмету, увид у допис Министарства правде број: … од 17.09.2009.године, увид у спис овог суда број … у вези рјешења о обустављању поступка против оптуженог Ђ. С., те увид у спис овог суда број … и рјешење Врховног суда Републике Српске број … од 07.03.2006. године.

У својој завршној ријечи бранилац оптуженог је истакао да одбрана породици Г., упућује жаљење због догађаја, те да сматра да није спорно да је оптужени починио дјело, али да је оптужени доказао да болује од епилепсије и да је утврђена болест у узрочно-последичној вези са понашањем оптуженог у критично вријеме, обзиром да је одбрана доказала да је оптужени у критично вријеме имао комплексни епилептични напад са постикталним сумрачним стањем и да стога оптужени у критично вријеме није био свјестан својих поступака ни значаја дјела, тј. да је оптужени у критично вријеме био неурачунљив, па је предложио да суд на основу члана 298. тачка б) Закона о кривичном поступку Републике Српске, а у вези члана 14. став 1 Кривичног закона Републике Српске, донесе пресуду којом се оптужени ослобађа оптужбе.

Оптужени С. Р. је у цјелости прихватио наводе свог браниоца и истакао да дјело за које се терети никад не би учинио у свјесном стању.

3.Правне чињенице

Кривично дјело убиство из члана 148. став 1. КЗ РС гласи: "Ко другог лиши живота, казниће се затвором најмање пет година."

Члан 14. став 1. КЗ РС гласи: "Није урачунљив учинилац који у вријеме извршења кривичног дјела није могао схватити значај свог дјела или није могао управљати својим поступцима усљед душевне болести, привремене душевне поремећености или заосталог душевног развоја (неурачунљивост)."

Прихватљивост доказа

Овај суд је у смислу члана 295. ЗКП-а РС ("Службени гласник Републике Српске" број: 100/2009), савјесно цијенио све изведене доказе појединачно и у вези са осталим доказима и након тога одлучио као у изреци пресуде из слиједећих разлога:

Није спорно да се предметни догађај догодио дана 26.04.2009. године, око 13,15 часова, у Д., у улици …, у просторији предсједника Општинског одбора С. Д. С. Д., и да је том приликом лишен живота оштећени Г. Б., те да је оптужени С. Р. из свог пиштоља марке .., калибра 9 мм Пара, фабричког броја …, са удаљености око 1,5 м, испалио 5 метака у оштећеног Г. Б. нанијевши му прострелне и устрелне повреде грудног коша и лијеве руке, усљед чега је дошло до искрвављења из расцјепа грудне аорте, прострелина плућа и раскиданих крвних судова дуж канала прострелина и устрелина, због чега је оштећени подлегао на лицу мјеста. До оваквог закључка суд је дошао на основу објективних доказа, а које суд прихвата и то: записника о увиђају са скицом лица мјеста и фотодокументацијом, извјештаја о прегледу и обдукцији леша Г. Б. од 27.04.2009. године, фотодокументације о обдукцији леша Г. Б., налаза и мишљења вјештака судске медицине Љ. др Ц., Налаза КТЦ МУП РС од 26.05.2009. године: о вјештачењу трагова барутних остатака на самољепљивим фолијама узетих са руку Г. Б. и оптуженог С. Р., о вјештачењу трагова барутних честица на одјевним предметима изузетим од С. Р. од 26.05.2009. године, о вјештачењу даљине пуцања, Налаза КТЦ Б. Л. о вјештачењу ватреног оружја, чаура и зрна везано за смрт Г. Б., број …. од 12.05.2009. године, затим Налаза и мишљења судског вјештака дипл. инг. Ф. Б. о вјештачењу отисака папиларних линија од 22.05.2009. године на документацији нађеној на лицу мјеста која је означена као траг број 6., а на којој је вршено дактилоскопско вјештачење трагова, (6 листова) са фотодокументацијом од 22.05.2009. године и то од ЦЈБ Д. 1, број . о дактилоскопском вјештачењу трага број "1А" и од ЦЈБ Д. 2, број … о дактилоскопском вјештачењу трага број "4", одјевних предмета оптуженог и оштећеног, пиштоља …, фабрички број …, чаура – 5 комада и зрна 5 комада, те Налаза УКП Б. Л. о вјештачењу садржаја мобилних телефона и СИМ картица, број … стр.пов-… од 06.05.2009. године Мобилног телефонског апарата марке "Н." Н958ГБ са СИМ картицом серијског броја …, одузетог од С. Р. и Мобилног телефонског апарата марке "С. Е." В880И са СИМ картицом серијског броја …, изузет са лица мјеста, те исказа саслушаних свједока Ђ. З. и П. Д.

Ни сама одбрана не оспорава горе наведене чињенице да се предметни догађај десио у критично вријеме и на критичном мјесту и да је том приликом оптужени лишио живота оштећеног Г. Б., на горе наведени начин.

Суд прихвата записник о увиђају број: … од 26.04.2009.године, (доказ бр.1.), чији је саставни дио фотодокументација (доказ број 2.), и скица лица мјеста (доказ бр. 3.) у којем је описано:
– да се лице мјеста налази у Д., у улици …, у службеним просторијама Општинског одбораС. Д. С. Д., на првом спрату пословно-стамбеног објекта, (шири изглед пословно-стамбеног објекта, приказан је у фотодокументацији на фотографијама 1.и 2), те да се улаз у наведене просторије налази лијево од степеница на првом спрату, која улазна врата су означена са бројем "1", а приказана су у фотодокументацији на фотографијама 7.и 8.;
– да се по уласку у наведене просторије равно испред, пружа средишња просторија у којој су на столићу испред двосједа уочена два кључа са привјеском који су означени са бројем "2", (фотографија 9., те 48-50), да се из средишње просторије, десно од улазних врата налазе помоћне просторије, а лијево врата на којима пише "Предсједник", која су тапацирана и означена са бројем "3", да је у просторији предсједника ОО С. (фотографија 26.) затечен отворен прозор, да су се на клупском столићу који се налазио између тросједа и двосједа, налазила документа која су означена са бројем "6", (ближи изглед докумената са видљивим садржајем истих приказан је на фотографијама 75-80), као и да је на двосједу затечен леш оштећеног у полусједећем положају, ослоњен горњим дијелом на лијеву страну са главом забаченом уназад, који је означен са бројем "4" (фотографија број 54.), да су два оштећења на кошуљи оштећеног која се налазе на лијевој страни грудног коша, те два оштећења на лијевој надлактици и једно на лијевој крагни означена са стрелицама (фотографија 57. и 58.), да су на двосједу лијево од леша оштећеног затечени мобилни телефон марке "С. Е.", те сигурносни кључ за пмв марке "Р." као и даљински управљач за ТВ пријемник који су означени са бројем "5";
– да је у наведеној просторији предсједника ОО С. пронађено 5 чаура калибра 9 мм и то: двије чауре које су затечене на сједалном дијелу фотеље, које су означене са бројевима "8" и "9" (фотографије 52., 69., са ближим изгледом на фотографији 93-96), затим затечена чаура на поду код ноге клупског столића, која је означена са бројем "7" ( фотографија број 55., 65. и 69.), те једна чаура затечена на поду уз десну стопу фотеље, која је означена са бројем "10" (фотографија број 68., а ближи изглед трага "10" на фотографијама 97. и 98.), као и чаура затечена на поду иза тросједа, која је означена са бројем "11"( фотографија број 65. и 68., а ближи изглед трага "11" на фотографијама 99. и 100.);
– да су у наведеној просторији предсједника ОО С. пронађена 4 зрна и то: једно зрно које је затечено иза фотеље и које је означено са бројем "12" (фотографија број 70., а ближи изглед трага "12" на фотографијама 101. и 102.), затим једно зрно које је затечено иза двосједа и које је означено са бројем "13" (фотографија број 71., а ближи изглед трага "12" на фотографијама 103. и 104.), те једно зрно пронађено иза двосједа, између два прозора и које је означено са бројем "29" (фотографија 136.), као и да је из наслона двосједа, извађено једно зрно које је означено са бројем "30" (фотографија 137., а ближи изглед овог трага на фотографијама број 138. и 139.), те да је од стране љекара мртвозорника уочено да се на леђном дјелу у предјелу кичменог стуба испод коже оштећеног Г. Б. налази испупчење у којем се на додир осјећа страни предмет;
– да су приликом увиђаја третирани документи који су означена као траг број "6" и да су изазвани трагови папиларних линија и то на документима који су означени као траг: број "6-1" на папиру формата А-4 на којем су хемијском оловком повлачене линије; затим број "6-2" на папиру формата А-4 са уписаним табеларним подацима о објектима и цијени извођења радова, док је на полеђини наведеног папира изазван отисак папиларних линија означен као траг број "6-4"; затим да је на акту "Обавјест" адресираном на М. Ђ. из П.. ., са потписом директор С. Р. и печатом "Г.." на полеђини истог пронађен траг папиларних линија означен као траг број: "6-3"; док је на акту "Преглед неплаћених потраживања од општине Д.", на полеђини пронађен траг папиларних линија обиљежен као траг број: "6-5", те да су са лица мјеста изузети наведени трагови означени са бројем од "6" до "13", те трагови означени са бројем "22", "23", "25", "29" и "30" тј.наведена документација затечена на клуб столићу, те 5 чаура и 4 зрна, као и затечени комад пластике пронађен на поду иза фотеље означен са бројем "22′, прашкасти материјал пронађен на тросједу означен са бројем "23" и мањи трагови тканине пронађени на поду у непосредној близини двосједа означен са бројем "25".

Суд је прихватио записник о увиђају са скицом лица мјеста и фотодокументацијом, обзиром да опис лица мјеста дат у записнику о увиђају није противрјечан фотодокументацији лица мјеста, а ни скици лица мјеста, него напротив, све је то видљиво из фотодокументације лица мјеста која и допуњава записник, а није противрјечан ни другим доказима које је суд прихватио, извјештају о прегледу и обдукцији леша Г. Б. од 27.04.2009. године, фотодокументацији о обдукцији леша Г. Б., налаза и мишљења вјештака судске медицине Љ. др Ц., те Налаза КТЦ МУП РС од 26.05.2009. године, као ни наводима одбране.

Суд прихвата Извјештај ЦЈБ Д. о извршеном претресу возила на основу наредбе за претресање и одузимање предмета број … од 27.04.2009. године, донијете од судије овог суда за претходни поступак под бројем: … од 27.04.2009. године, (доказ број 10.), затим Записник ЦЈБ Д. о претресу возила број … од 27.04.2009. године, (доказ број 11.), Фотодокументацију сачињену током претреса ПМВ марке "Б.", Тип 3, регистарски број … извршеног 27.04.2009. године, (доказ број 12.), те Потврду ЦЈБ Д. о привременом одузимању предмета на основу наведене наредбе за претресање (доказ број 14.), а из којих је видљиво:
– да је ПМВ марке ,,Б.", Тип 3, регистарски број … са паркинг простора испред зграде заједничких институција у … С. подигнуто на теретно возило вл. АМД Д., ради превожења истог до Д., те да је исто возило и довежено и спуштено у кругу ЦЈБ Д. ( фотографије од 1-12);
– да је ватрено оружје- пиштољ марке "Б., калибра 9 мм Пара, фабричког броја .., означено са бројем 3, (фаб. бр. наведеног пиштоља приказан на фотографијама од 34-36), затечено испод сједишта возача наведеног ПМВ марке ,,Б." ( фотографије број 24 и 25), да је предметни пиштољ снимљен са затеченим стањем окидача и обарача ( фотографије 26-28) и да је из наведеног пиштоља извађен метак из цијеви, као и оквир из лежишта из којег је извађено шест метака, а на којем стоји ознака тачака са бројем од 4-12, а у вези броја метака који се могу налазити у оквиру (фотографије 29-33), да је С. Р. добровољно предао наведени пиштољ, оквир са 6 метака калибра 9 мм и метак из цијеви истог калибра, мобилни телефон марке "Н.", те документ – захтјев ПП "Г."на два листа и кухињску крпу у којој је био замотан предметни пиштољ (документи те кухињска крпа са торбицом приказани на фотографијама број 40-44), те да је о добровољно предатим предметима издата горе наведена потврда.

Суд је прихватио наведене доказе тужилаштва, означене са бројем 10,11,12, и 14. из истог разлога као и доказе тужилаштва број 1,2, и 3, као и из разлога што су исти прибављени на законит начин.

Суд прихвата Извјештај о прегледу и обдукцији леша Г. Б. од 27.04.2009. године, вјештака Ц. др Љ. (доказ број 17), са Фотодокументацијом о обдукцији леша Г. Б. од 27.04.2009. године, (доказ број 18), код којег налаза и мишљења је вјештак на главном претресу у цијелости остао и то:
– да је код оштећеног Г. Б. у критично вријеме наведено у прецизираној оптужници наступила насилна смрт, услед искрвављења из расцјепа грудне аорте, прострелина плућа и раскиданих крвних судова дуж канала прострелина и устрелине, које су нанесене са пет одвојених пројектила испаљених из ручног ватреног оружја.

Да је оштећени критичне прилике задобио 4 прострелине и једну устрелину и то како слиједи:

– прострелину са улазном раном у лијевом кључњачином предјелу, (са описом улазне ране у тачки 3. Спољашњег налаза), која се завршавала са излазном раном у горњој трећини досредишњег предјела леђа (са описом излазне ране под тачком 10. Спољашњег налаза), а која повреда је сама за себе у вријеме повређивања представљала тешку тјелесну повреду;
– прострелину са улазном раном у лијевом подпазушном предјелу, (са описом улазне ране у тачки 4. Спољашњег налаза), која се завршавала излазном раном у лијевом међуплећном предјелу леђа, у горњој трећини (са описом излазне ране под тачком 11. Спољашњег налаза), а која повреда је сама за себе у вријеме повређивања представљала тешку тјелесну повреду;
– прострелину са улазном раном на предњој лијевој страни грудног коша (са описом улазне ране у тачки 5. Спољашњег налаза), која се завршавала са излазном раном у десном међуплећном предјелу леђа, у горњој трећини ( са описом излазне ране под тачком 12. Спољашњег налаза), а која повреда је у вријеме повређивања представљала тешку, по живот опасну тјелесну повреду;
– устрелина са раном у лијевом дојкином предјелу (са описом ране у тачки 6. Спољашњег налаза), која се завршавала у поткожном ткиву гдје је и нађено зрно пројектила које је изузето, а која повреда је сама за себе, у вријеме повређивања представљала смртоносну повреду;
– прострелину са улазном раном у лијевом низдојкином предјелу (са описом улазне ране у тачки 7. Спољашњег налаза), која се завршавала са излазном раном на лијевој страни леђа (са описом излазне ране под тачком 13. Спољашњег налаза), а која повреда је у вријеме повређивања представљала тешку, по живот опасну тјелесну повреду;
– прострелину са раном у предјелу лијеве подлактице са правцем канала од лактице према палачној кости, (са описом ране у тачки 8. Спољашњег налаза);
– прострелину са раном у предјелу лијеве надлактице која се завршава раном на унутрашњој страни горње трећине лијеве надлактице, (са описом ране у тачки 9. Спољашњег налаза);
– те да сем поменутих споља на лешу нема других промјена нити повреда.

На налаз и мишљење вјештака нису имали примједбе ни тужилац, а ни одбрана. Суд је у цијелости прихватио налаз и мишљење вјештака специјалисте судске медицине и патологије Ц. др Љ., као и наведену фотодокументацију о обдукцији оштећеног, јер је исти дат на основу прегледа и обдукције леша оштећеног Г. Б., објективно и у складу са правилима струке, а вјештак је на главном претресу изјавио да у цјелости остаје код писменог налаза и мишљења од 27.04.2009. године, гдје је нашао да је код оштећеног Г. Б., наступила насилна смрт, услед искрвављења из расцјепа грудне аорте, прострелина плућа и раскиданих крвних судова дуж канала прострелина и устрелине, око 20-22 часа прије прегледа и обдукције леша, а да је преглед и обдукција започела 27.04.2009.г. у 09,30 сати, а вјештак је на главном претресу и тужиоцу и браниоцу дао јасне и потпуне одговоре.

Извјештај Дома здравља Д. о спољашњем прегледу леша од 26.04.2009. године, (доказ број 16.), Суд у цијелости прихвата, обзиром да наведени извјештај није противрјечан налазу и мишљењу вјештака специјалисте судске медицине и патологије Ц. др Љ., као и наведеној фотодокументацији о обдукцији оштећеног, а у којем је, између осталог, такође констатовано, да на одјећи оштећеног није било знакова насиља, већ натопљеност крвљу у горњој половини трупа, те да су кожа и кости главе и врата без знакова трауме и коштаних деформитета.

Суд прихвата Налаз и Мишљење КТЦ Б. Л. о вјештачењу ватреног оружја, чаура и зрна везано за смрт Г.Б., број 02/8-1-233-983/09 од 12.05.2009. године, (доказ број 20.), код којег је вјештак Ј. Ж., дипл. инг. машинства, на главном претресу у цијелости остао и то:

– да је пиштољ марке "Б..", калибра 9 мм Пара, фабричког броја …, исправан, те да је из њега могуће опаљење метака полуаутоматском паљбом, као и да су на наведеном оружју исправни механизми за кочење, убацивање метака, окидање и избацивање чаура;
– да 5 комада спорних чаура, те 4 комада спорних зрна пронађених на лицу мјеста при вршењу увиђаја, као и спорно зрно извађено из тијела оштећеног Г. Б., потичу од метака калибра 9×19 мм испаљених из пиштоља марке "Б..", калибра 9 мм Пара, фабричког броја ..;
– да оквир има своје тачке које се могу видјети и закључити колико је метака у оквиру.

На налаз и мишљење вјештака нису имали примједбе ни тужилац, а ни одбрана. Суд је у цијелости прихватио налаз и мишљење код којег је на главном претресу у цијелости остао вјештак Ј. Ж., дипл. инг. машинства, јер је вјештачење извршено у складу са правилима науке и струке и уз пробно пуцање из наведеног пиштоља, уз поређење на компаративном микроскопу тих чаура и зрна са спорним чаурама и зрнима и утврђења да код истих постоји потпуна подударност општих и индивидуалних карактеристика.
Суд прихвата Налаз КТЦ МУП РС од 26.05.2009. године, о вјештачењу трагова барутних остатака на самолепљивим фолијама узетих са руку Г. Б., (доказ број 22.), као и узетих са руку С. Р. (доказ број 23.), те на достављеним одјевним предметима изузетим од С. Р. (доказ број 24.), код којег мишљења је вјештак О. Ђ., дипл. инг. технологије, на главном претресу у цијелости остао и то:

– да је на самолепљивим фолијама узетих са руку Г. Б., утврђено присуство тачкастих тамно-плавих честица које би могле да потичу од несагорјелих или дјелимично сагорјелих барутних остатака и то на лијевом длану 8 честица, на лијевој надланици 3 честице, на десном длану 18 честица и на десној надланици 4 честице;
– да на самолепљивим фолијама узетих са руку С. Р., није утврђено присуство тачкастих тамно-плавих честица које би могле да потичу од несагорјелих или дјелимично сагорјелих барутних остатака, те да се барутне честице врло лако могу скинути са руку брисањем о одјећу, дирањем волана, прањем руку;
– да је на достављеним одјевним предметима, јакни и кошуљи изузетих од С. Р., утврђено присуство карактеристичних честица које могу да потичу од несагорјелих или дјелимично сагорјелих барутних остатака и то: на предњој страни јакне 35 честица, на лијевом рукаву јакне око 20 честица, а на десном рукаву јакне око 25 честица, те на кошуљи на предњој страни 12 честица, на лијевом рукаву кошуље 6 честица, а на десном рукаву кошуље 3 честице.

Суд прихвата Налаз и мишљење КТЦ МУП РС о даљини пуцања од 26.05.2009. године, (доказ број 25.), код којег мишљења су вјештаци О. Ђ. и Ј. Ж., на главном претресу у цијелости остали и то:

– да је на достављеној кошуљи, изузетој са тијела Г. Б., око оштећења број 1-9, а која се налазе на предњој лијевој страни обиљежених са бројевима од 1-5, затим око оштећења која се налазе на предњој страни лијевог рукава обиљежених са бројевима од 6-8 и око оштећења које се налази на доњем дијелу лијевог рукава, обиљеженог са бројем 9, утврђено је присуство карактеристичних честица које могу да потичу од несагорјелих или дјелимично сагорјелих барутних остатака, те да се на основу њихове концентрације и распореда може закључити да је удаљеност пуцања могла бити око 1,5 метар, те да присуство барутних честица на лијевом рукаву кошуље оштећеног указује да је највјероватније лијева рука била изложена испред тијела у коју је највјероватније извршено прво пуцање, те да су највјероватније оштећени и нападач били у положају лице према лицу;
– да на наведеној достављеној кошуљи, изузетој са тијела Г. Б., око оштећења број 10-13, а која се налазе на задњој страни, није утврђено присуство честица које могу да потичу од несагорјелих или дјелимично сагорјелих барутних остатака, те да оштећења обиљежена бројевима 10-13 могу да представљају отворе настале проласком пројектила (зрна).

На наведене налазе и мишљења КТЦ МУП РС, те исказе вјештака на главном претресу нису имали примједбе ни тужилац, а ни одбрана. Суд је у цијелости прихватио налазе и мишљења о вјештачењу трагова барутних остатака на самолепљивим фолијама узетих са руку Г. Б., (доказ број 22.), као и узетих са руку С. Р. (доказ број 23.), те на достављеним одјевним предметима изузетим од С. Р. (доказ број 24.), код којих је на главном претресу у цијелости остао вјештак О. Ђ., дипл. инг. технологије, јер је вјештачење извршено у складу са правилима науке и струке и то код вјештачења присуства честица на самољепљивим фолијама уз примјену тзв. "парафинског теста", а код вјештачења присуства трагова несагорјелих или дјелимично сагорјелих барутних честица на достављеним одјевним предметима уз примјену тзв. "ДФА теста", метода које се заснивају на хемијској реакцији која даје карактеристично тачкастих тамно-плаво обојење, те је на основу праћења хемијске реакције и дато Мишљење о присуству тачкастих тамно-плавих честица које би могле да потичу од несагорјелих или дјелимично сагорјелих барутних остатака. Суд је, такође, у цијелости прихватио налаз и мишљење КТЦ МУП РС о даљини пуцања од 26.05.2009. године, (доказ број 25.), код којег мишљења су вјештаци О. Ђ. и Ј. Ж., на главном претресу у цијелости остали, из истих разлога као и претходне, обзиром да је и ово вјештачење извршено уз примјену наведеног тзв."ДФА теста" и уз пробна пуцања из предметног пиштоља са више удаљености.

Суд прихвата налаз и мишљење судског вјештака дипл. инг. Ф. Б. о вјештачењу отисака папиларних линија, од 22.05.2009. године, (доказ број 26.), чији је саставни дио Фотодокументација са распоредом индивидуалних карактеристика папиларних линија и спорног и неспорног отиска код трага број "1А", (доказ број 28.) и код трага број "4", (доказ број 29.), које дактилоскопско вјештачење трагова се односи на трагове папиларних линија изазваних на документацији пронађеној на клуб столићу на лицу мјеста и означеној као траг број (6 листова), код којег мишљења је вјештак, на главном претресу у цијелости остао и то:

– да је спорни траг папиларних линија пронађен на лицу мјеста, а означен као траг број "1А", идентичан са отиском папиларних линија палца лијеве руке Г. Б., а који траг је пронађен на папиру формата А-4 на којем су хемијском оловком повлачене линије, – скица, те да је на том истом документу пронађен и неподобан траг за вјештачење обиљежени бројем "1Б" – отисци преко отисака;
– да је спорни траг папиларних линија пронађен на лицу мјеста, а означен као траг број "4", идентичан са отиском папиларних линија кажипрста десне руке С. Р., а који траг је пронађен на полеђини папира формата А-4 на чијем наличју је уписана табела са подацима о објектима и цијени извођења радова, примјера ради на наличју има у табели уписан редни број 15;
– да су осим трага "1Б", такође неподобни за вјештачење и трагови обиљежени бројем: "2" и "5", док је траг "3" дјелимично подобан за вјештачење стим што је утврђено да траг "3" не припада ни једном отиску папиларних линија С. Р. ни Г.Б.

На наведени налаз и мишљење вјештака дипл. инг. Ф. Б., те исказ вјештака на главном претресу нису имали примједбе ни тужилац, а ни одбрана. Суд је у цијелости прихватио налаз и мишљење о вјештачењу отисака папиларних линија, јер је вјештачење извршено у складу са правилима науке и струке, које се заснива на компарацији спорних и неспорних папиларних линија, а утврђивање истовјетности истих се очитује у истовјетности општих и индивидуалних карактеристика, стим што су индивидуалне карактеристике папиларних линија оба отиска приказани на увећаним фотографијама и то код трага број "1А" и код трага број "4", у наведеној фотодокументацији означеној као доказ број 28 и доказ број 29.

Суд прихвата налаз и мишљење УКП Б. Л. о вјештачењу садржаја мобилних телефона и СИМ картица, од 06.05.2009. године (доказ број 21.), код којег мишљења је вјештак Т. Ж., на главном претресу у цијелости остао и то:

– да је мобилни телефонски апарат: марке "Н.(ИМЕИ ..), са СИМ картицом серијског броја . .. ПИН: … – незахтјеван, претплантичког броја … – на име Г. П. Д., по уговору од 16.08.2007. године, и да је у телефонском именику наведеног апарата меморисано име Г. Б. са претплантичким бројем …;
– да је мобилни телефонски апарат: марке "С. Е. . (ИМЕИ .. ..), са СИМ картицом серијског броја …, ПИН: .. – деактивиран, претплантичког броја … – на име Г. Д., по уговору од 13.01.2006. године код којег је у телефонском именику, који се налази у меморији апарата меморисано С. Г. пр. са претплантичким бројем …;
– да при вјештачењу у ишчитаним порукама и СМС садржајима није пронашао међусобну комуникацију између корисника наведених телефона, али да је утврђена међусобна комуникација у регистру долазних позива, и то:
– да је дана 26.04.2009. године на мобилни телефон број … (који гласи на име Г. П. Д.) регистрован долазни позив од Г. Б. у 11,53 сати;
– да су са мобилног телефона број … дана 26.04.2009. године регистровани одлазни позиви и то: за Г. Б. у 13,01сати, затим за број .. у 13,29 сати, те за број .. у 13,32 сати, са појашњењем на главном претресу да се наведени троцифрени бројеви односе на један сервис мобилног оператера тј. скраћеним бројевима ВИНП мреже, те да није могуће утврдити када је мобилни апарат искључен са мреже;
– да је са мобилног телефона број …, који је нађен на лицу мјеста код оштећеног Г.Б., регистрована послата СМС порука дана 26.04.2009. године у 13,09 сати.

Суд је прихватио налаз и мишљење вјештака Т. Ж., као објективан и дат у складу са правилима струке, имајући у виду да је вјештак дао и конкретне одговоре на сва постављена питања на главном претресу, на који налаз и мишљење ни тужилац, ни одбрана нису имали примједби, са напоменом да је тужилаштво у вези са овим вјештачењем одустало од ЦД мултимедија, обзиром да се ради о фотографијама приватног карактера, а у вези наведеног телефона којег је користио оштећени, те да нема потребе да се исте посебно репродукују, са чиме се сагласила и одбрана.

Суд је прихватио исказ свједока Ђ. З., са главног претреса, а у погледу одлучних чињеница, а који се тичу навода да га је критичног дана око 14,00 или 14,30 часова, путем телефона позвао С. М., брат од С. Р., и тражио од њега да се састану како би му испричао о неким проблемима, да су се састали и да му је М., мало узнемирен, рекао да га је телефоном обавијестио С. Р., да је имао неких проблема са Г. Б., да је потом Р. искључио телефон, што се до сада није догађало и да је стога забринут гдје је он и шта би му се могло догодити, обзиром на болест коју наводно има, те да је свједок ушао у просторије сједиште предсједништва странке и да је примјетио да су врата била привучена, а не убрављена, да је отворио врата, па пошто се није нико јављао, да је отворио врата канцеларије предсједника странке и да је видио на двосједу, беживотно тијело Г. Б., којег лично познаје, у сједећем положају са лијевом руком објешеном и благо погнутом главом, да је примијетио крваву флеку у предјелу груди оштећеног, да га је догађај затекао, али обзиром на бљедило које је било видно да је сматрао да нема потребе да прилази и пружа помоћ, већ је привукао врата и изашао заједно са С. М. којем је рекао да оду у станицу полиције да пријаве случај и да они траже Р., те да је дао изјаву у полицији.

Суд је прихватио наведени исказ свједока Ђ. З., обзиром да је исти јасан и одређен, да је свједок лично познавао оштећеног Г. Б. и да га је стога могао и препознати, да исказ није противрјечан осталим доказима које је суд прихватио, нарочито записнику о увиђају у вези са описом лица мјеста, фотодокументацији лица мјеста и налазу и мишљењу вјештака патолога Ц. др Љ., а у вези са описом затеченог тијела оштећеног, те налазу и мишљењу вјештака Т. у вези одлазног позива са телефона Р. С., као и другим доказима, а на који исказ ни одбрана није имала примједби.

Суд је прихватио исказ свједока, П. Д. са главног претреса, а у погледу одлучне чињенице, да је критичног дана, послије подне, око 13,00 сати, чула 5 звукова који су од прилике одговарали један другоме и који су се догодили у временском континуитету од око 10 секунди, с тим да је чула прво два звука, један иза другог, па кратка пауза од три секунде, и онда још три звука. Суд је прихватио наведени исказ свједока П. Д., која је у наведеним околностима, у којима се не може очекиват да свједок тачно наведе вријеме, довољно одређено навела вријеме када је чула пуцње, а које је и могла чути у критично вријеме, обзиром да се лице мјеста налази управо испод стана у којем станује свједок, као и обзиром да исказ свједока није противрјечан осталим доказима које је суд прихватио, нарочито са записником о увиђају у вези са описом лица мјеста, фотодокументацијом лица мјеста, те у погледу навода о прва два хица није противрјечан са налазом и мишљењем вјештака патолога Ц. др Љ., а у вези са 2 прострелине и то у предјелу лијеве подлактице и у предјелу лијеве надлактице, као и мишљењем вјештака О. Ђ. дато на главном претресу у вези појашњења присуства барутних честица на лијевом рукаву кошуље оштећеног које указују да је највјероватније лијева рука била изложена испред тијела те да је највјероватније у исту извршено прво пуцање,те да на исказ овог свједока ни одбрана није имала примједби.

Суд је прихватио Извјештај ПС Центар С. о извршеном претресању лица без наредбе број СЛ од 26.04.2009. године, (доказ број 5.), Записник ПС Центар С. о претресању особе број … од 26.04.2009. године, (доказ број 6.), Записник ПС Центар С. о лишењу слободе С. Р. број … од 26.04.2009. године, (доказ број 7.), Извјештај о алкотестирању осумњиченог С. Р. од 26.04.2009. године, (доказ број 8.), Записник ПС Центар С. о предаји особе лишене слободе другој организационој јединици, полицијској или другој институцији број … од 26.04.2009. године, (доказ број 9.), обзиром да овлаштена службена особа на основу члана 78. став 2. ЗКП-а Ф БиХ може претражити особу без налога о претрази и без присуства свједока, између осталог, приликом лишења слободе, затим ако постоји сумња да особа посједује ватрено или хладно оружје, те ако постоји сумња да ће сакрити, уништити или рјешити се предмета који се требају од њега одузети и употријебити као доказ у кривичном поступку, а која одредба је и наведена у записнику о претресању особе, као и да је из извјештаја о извршеном претресању лица без наредбе, видљиво да је након извршења наведене претраге лица тј. С. Р. без налога и без присуства свједока, извјештај одмах тј. истог дана 26.04.2009.године поднијет тужилаштву у складу са чланом 78. став 3. ЗКП-а Ф БиХ, а која одредба је у извјештају и наведена, те да је према наведеном записнику о лишењу слободе састављеном од стране ПС Центар С., С. Р. лишен слободе дана 26.04.2009. године у 16,10 сати због постојања основа сумње да је починио кривично дјело убиство, а што је у складу са чланом 153. став 1. ЗКП-а Ф БиХ, која одредба је и наведена у записнику о лишењу слободе. Из наведеног Записника о предаји особе лишене слободе другој организационој јединици, полицијској или другој институцији је видљиво да је истог дана тј. 26.04.2009. године у 20,30 сати, лице лишено слободе С. Р. из Д., од стране ПС Центар С. предат ЦЈБ Д..

Суд је прихватио Службену забиљешку ПС Центар С., поводом приступања лица С. Р. у службене просторије ПС Центар од 26.04.2009. године, (доказ број 4.), у дијелу који се односи на констатовану чињеницу да је С. Р. дана 26.04.2009. године око 15,45 сати самоиницијативно приступио у службене просторије ПС Центар С., те да је С.Р. лишен слободе истог дана у 16,10 сати, да је након лишења слободе задржан у просторијама ПС Центар С. до доласка службеника ЦЈБ Д. када су истог предали заједно са горе наведеном документацијом, наведени докази тужилаштва број 5-9. Суд сматра да се у осталом дијелу, у вези изјашњења о самом дјелу, наведена службена забиљешка не може прихватити као доказ, обзиром да у истој забиљешци стоји констатација: "Доласком у службене просторије ПС Центар од стране руководиоца смјене упознати смо да је лице С. Р. око 15,45 сати приступио у просторије ове ПС, …", па из исте забиљешке није видљиво да су службена лица Х. Н. и Р. М., а који су службену забиљешку потписали, од оптуженог лично узели изјаву, него из исте произилази да су констатовали оно што су чули од руководиоца смјене, па из истог разлога такође није видљиво и да ли је именовани као осумњичени који се први пут испитује поучен о његовим правима прије него што је дао наведену изјаву руководиоцу смјене, као и обзиром на одредбе члана 143. став 2 тачка в) ЗКП-а РС, да се осумњичени приликом првог испитивања поучава да се може изјаснити о дјелу и ако то учини у присуству браниоца да је такав његов исказ допуштен као доказ на главном претресу и без његове сагласности.

У погледу чињенице да су и оптужени и оштећени у критично вријеме били тријезни, Суд је прихватио Извјештај о алкотестирању осумњиченог С. Р. од 26.04.2009. године, (доказ број 8.), те Налаз КТЦ Б. Л. о извршеном вјештачењу алкохола у крви Г. Б. (доказ број 19.), обзиром да је чињеница да није утврђено присуство алкохола у крви код С. Р. констатована у наведеном доказу тужилаштва број 8., као и у наведеном записнику о лишењу слободе, а за оштећеног Г. Б. у наведеном доказу тужилаштва број 19.

Суд је прихватио Потврду ЦЈБ Д. о привременом одузимању предмета без наредбе број 09-02//3-2-230.1/09 од 27.04.2009. године (мушка јакна и кошуља), (доказ број 13.), и Потврду ЦЈБ Д. о привременом одузимању предмета без наредбе број 09-02//3-2-230.1-21/09 од 27.04.2009. године, (са оружним листом), (доказ број 15.), обзиром да овлашћено службено лице може предузети потребне мјере да се сачувају трагови кривичног дјела и предмети који могу послужити као докази, када се ради о кривичном дјелу за које је прописана казна затвора преко пет година, те да су о томе састављене и издате наведене потврде, а у складу са чланом 226, ЗКП-а РС.

Суд је прихватио исказ свједока В. Р., којег је предложила одбрана, а у погледу навода да је свједок као дипл. инг архитектуре радио пројекат за " Г." по договору са оптуженим, а који је остао на идејном рјешењу за АМД, да када је предао пројекат оптуженом у првој варијанти, да му је оптужени, 20-25 дана послије тога донио лист папира и рекао да је инвеститор који је заинтересован да купи трећи спрат у трећој ламели из Б. Л. урадио препројектовање те треће ламеле и да свједок то треба да убаци у главни пројекат, па како је свједок био љут што му је објекат оскрнављен да је тражио да му оптужени каже ко је инвеститор и да му је исти рекао да се ради о Г. Б., те да је ДТД Ц. Д. пројектовао површину стана за Г. 191-192м² са лифтом у сутерену и двије гараже у ламели три на трећем спрату наведеног пројекта и то само са лифтом у наведеној трећој ламели, те да му оптужени није рекао да ће тај стан бити плаћен. Исказ свједока суд је прихватио обзиром да су свједоку ти подаци непосредно познати обзиром да је исти радио наведено првобитно идејно рјешење за наведени стамбено пословни објекат.

У погледу питања урачунљивости оптуженог одређена су три вјештачења.

Прво вјештачење обавио је вјештак Х. др Ш., специјалиста неуропсихијатар из Кантоналног завода за медицину рада у З., према наредби тужилаштва број: … од 29.04.2009. године, и исто у писменој форми доставио тужилаштву, а дио мишљења овог вјештака наведен је и на страни 4. оптужнице. Налаз и мишљење овог вјештака у својим налазима наводе и друга два вјештака, тј. тим вјештака из С. и тим вјештака из Т., па је стога на приједлог одбране да се вјештак Х. др Ш. позове у смислу одредби члана 276. став 2. тачка б) ЗКП-а, и одређено од стране суда да се исти вјештак позове на главни претрес, како би био испитан у вези већ датог писменог налаза и мишљења.
У писменом налазу и мишљењу вјештак Х. др Ш., је навео да код оптуженог нема знакова привремене нити трајне душевне болести, нити има знакова душевне заосталости нити поремећаја личности, да је натпросјечних интелектуалних својстава, да је оптужени у вријеме експертизе урачунљив, а да је у вријеме учињеног дјела оптужени био неурачунљив јер се нашао у стању патолошки измијењене свијести, односно у сумрачном стању свијести, које је везано за болест од које се лијечи и да у таквом стању није био свјестан шта чини, које радње предузима и које су посљедице таквих радњи, да предлаже мјеру обавезног лијечења у амбулантним условима, да оптужени није опасан по околину, да се не ради о душевном болеснику, па са форензичко-психијатријског становишта није потребна мјера стационираног лијечења, односно чувања и лијечења, те је превентивно предложио трајну мјеру забране посједовања и ношења оружја.

Након достављања писменог налаза вјештака Х. др Ш. стални судски вјештаци прим. Л. др З. неуропсихијатар, субспецијалиста из форензичке психијатрије, прим. др Ћ. Р. неуропсихијатар, су такође према Наредби тужилаштва број: .. од 14.07.2009. године, обавили тимско неуропсихијатријско вјештачење оптуженог, по типу посматрања од 14.07.2009. године до 20.07.2009. године, а у којем тиму вјештака је учествовала и Н. Б. дипломирани психолог Психијатријске клинике у С., те су исти налаз и мишљење у писменој форми доставили Окружном тужилаштву у Д..

У писменом налазу и мишљењу вјештаци из С. су навели да код С. Р. није утврђено постојање душевне болести, душевне заосталости нити привремени душевни поремећај, да се ради о особи изнадпросјечних интелектуалних способности, тестовно са блаже умањеном менталном ефикасношћу, предузимљивој, социјабилној, која је адекватно функционисала у већини животних сегмената, који болује од парцијалне-симптоматске епилепсије, са почетним психоорганским промјенама личности, које су вјероватно условљене епилепсијом и које су се више одразиле на промјене личности него на оштећење интелектуалних способности, да се у вријеме почињења дјела које му се ставља на терет, налазио у стању повишене емоционалне напетости са афектом гњева и да су његове способности да схвати значај дјела и управља поступцима биле смањене до степена битног, али не и битно, те да је због епилептичне болести, потребно неуролошко праћење испитаника, да мјера безбједности медицинског карактера није индикована, па је суду и нису предложили.

На Приједлог одбране, а по наредби овог суда од 04.12.2009. године тим вјештака КЦ Т. у саставу проф.др.сц.мед. С. А., спец. неуропсихијатрије, доц.др сц. мед. К. А. и З. Е. дипл. психолог, је обавио тимско неуропсихијатријско вјештачење оптуженог, по типу посматрања, а посматрање је трајало од 14.12.2009.године до 29.12.2009. године, тј. до израде писменог налаза и мишљења које је и датирано са 29.12.2009. године.

У писменом налазу и мишљењу тима вјештака УКЦ из Т. су навели да оптужени болује од трајне неуропсихијатријске болести: епилепсија симптоматске генезе, поријекла лијевог темпоралног лобуса мозга, тип напада: парцијални напади са повременом секундарном генерализацијом. У међународној класификацији болести (МКБ10) означена шифром Г 40.2, да је ранији назив за ову врсту епилепсије психомоторна или темпорална епилепсија, да је утврђена болест у узрочно-посљедичној вези са понашањем оптуженог у вријеме извршења кривичног дјела за које се терети. Да је оптужени у вријеме извршења дјела имао комплексни епилептички напад са постикталним сумрачним стањем (које се увјек јавља у континуитету епилептичког напада, без слободног интервала), а да током тог периода није свјестан својих поступака и за који период постоји потпуна амнезија, те да у вријеме извршења дјела оптужени није имао способност да схвати значај дјела и није био у стању да управља својим поступцима. У налазу и мишљењу су навели најрелевантније налазе који су урађени у КЦ Т. за вријеме посматрања оптуженог и дали мишљење да је: МРИ мозга показао кавернозни ангиом лоциран лијево темпорално, субкортикално, уз кортикоредуктивне промјене церебрума; ЦТ ангиографија (24.12.2009.) на артерији царотис син. У близини исходишта а. афталмицае син. Да је нађена анеурисма 0,35×0,30цм, да ЕЕГ налаз у трајању од 20 минута, као и пролонгирани ЕЕГ снимак након депривације сна, у трајању од 40 минута, упућују на дисфункцију лијевих темпоралних регија, осјетљив на хипервентилацију и фотостимулацију уз знаке изразито појачане психичке напетости, те да налаз неурохирурга урађен 28.12.2009.године, дијагноза Цавернома лоби темпоралис син. Анеурyсма АЦИ син.нон рупта. Епи сyмптоматица.

И у овом налазу, као и у претходна два је закључак психолошког испитивања да се ради о особи изнад просјечних интелектуалних способности, без поремећаја личности, гдје нема елемената за психопатски измјењену личност, да анамнестички подаци указују да се оптужени од 1995.године лијечио од епилепсије, да су се временом епилептичне манифестације прориједиле и ублажиле, да је и сам оптужени навео, да му она није значајније омела укупну функционалност а што произилази и из анализе опште животне функционалности испитаника, која указује да је он складно функционисао у већини релевантних животних подручја, тј. изнад просјечно у професионалној функционалности, да је оптужени навео да има губитак памћења за критични догађај, те присуство нервозе, немира, застрашености, неспавања, главобоље и инпулсивности у предделиктном периоду, а што доводи у везу са дуготрајним притисцима и иритирајућим дјеловањем оштећеног.

У сва три наведена налаза вјештаци су дали сагласно мишљење:

– да је епилепсија хронична неуролошка болест, а посљедица је претјеране неусклађене електричне активности нервних ћелија због чега долази до промјена у функционисању мозга или појединих дијелова мозга, а у неким врстама епилепсије јављају се и поремећаји свијести, да се напади или кризе свијести могу јавити код особа које не болују од епилептичне болести и код особа које болују од епилептичне болести, а да су узроци исте многоструки, међу којима су и тумори, малформације крвних судова, повреде мозга, дегенеративне болести и други, који се јављају повремено, да се сваки напад може генерализовати;
– да нема свједока за критични догађај;
– да у свим до сада урађеним ЕЕГ налазима нема специфичних графо елемената-шиљак талас, укључујући и ЕЕГ налазе који су урађени у току посматрања оптуженог у Психијатријској клиници у С. и у УКЦ Т..

Налази и мишљења, дати од стране тима вјештака УКЦ из Т. и од вјештака Х. др. Ш. нису противрјечна у погледу околности:

– да је у критичном моменту оптужени С. био у сумрачном стању, које је опасно у том тренутку и за оног који исто доживаљава, а и за околину и да тај период врло кратко траје, обзиром да према вјештаку др. Х. наведено агитирано сумрачно стање може настати и без епилептичног напада, јер је у конкретном случају неважно да ли је прво настало сумрчано стање или је онда дошао епилептички напад, или је оптужени имао само сумрачно стање или епилептични напад у континуитету са сумрачним стањем без слободног интервала, јер то може само казати очевидац који је видио то, него да је битно је ли се он сјећа у том тренутку или се не сјећа и да је то суштина свих питања, али да епилептични напад не искључује у предметном догађају, док је тим из Т. означио да је оптужени у критично вријеме био у постикталном сумрачном стању које је наступило директно иза самог комплексног парцијалног епилептичног напада без латентног слободног интервала, без повратка свијести, као и да су вјештаци мишљења да је утврђена епилептична болест у узрочно последичној вези са понашањем оптуженог у вријеме извршења кривичног дјела за које се оптужницом терети, да то сумрачно стање потпада под привремену душевну поремећеност, те да у критично вријеме оптужени није имао способност да схвати значај дјела и није био у стању да управља својим поступцима. Вјештаци су сагласни да им је оптужени дао податке да се не сјећа једног периода, да су имали у виду да је С. Р. већ имао нападе типа темпорална епилепсија – психомоторна епилепсија и да му је потврђен макрофактор, тумор, жариште, па иако објективно оптужени у том критичном тренутку није био животно угрожен од супротне стране, због страха који се јави у таквом стању он доживљава да је сада он угрожен и предузима одређене радње, тако да је у том тренутку најбитније, да С. Р. према медицинској документацији има жариште у темпоралном режњу лијево, па према тиму из Т. кавернозни ангиом који жуља и притишће дио мозга који је задужен за јарост, страх, емоције дисфункцију, визије, халуцинације, да је то тај темпорални режањ, те да је негативни афекат, набој, који је започео претходних мјесеци био довољно јак да потпали тај синдром који је и изазвао епилептични напад, а иза њега директно наведено постиктално стање, а према вјештаку Х. наведени тумор је могао да паралише стање свијести, тако да се моторика и активност оптуженог одвијала изван његовог свјесног стања и да су вјештаци мишљења да је оптужени у критично вријеме био у наведеном сумрачном стању, обзиром да им је оптужени С. Р. јасно рекао податке како је то наступило и да се сјећао да је осјетио, док је са оштећеним разговарао, да је изненада претрнуо, да тоне, као да негдје пропада, да је све било магловито и да се од тог тренутка више ничега не сјећа, те да је типично за све оне који су у сумрачном стању да кажу "ух, одакле ја овдје?" и да је вјештацима то типично оптужени С. и рекао, који раније није био у несређеном-агитираном сумрачном стању свијести да би им тачно могао описати како иду та сумрачна стања и како он излази из тог сумрака, како постепено долази до разбистравања свијести, те да оптужени никада није одступао од тог, као и да су имали у виду да од Д. до "Х." има три или више километра и да је то је ипак једно вријеме које датира два, три минута, а да афекат не може трајати два, три минута, обзиром да брзо настају и брзо се празне и да су из тог разлога искључили да се ради о афекту, као и из разлога што ако је неко у афекту, а има епилепсију не може се рећи никада да је то нормалан афекат, (о којем се може само говорити ако је особа потпуно здрава), јер увјек мора у већој и мањој мјери имати примјеса патолошког, да је патолошки афект увијек присутан у једном сумрачном стању. Вјештаци су такође сагласни да сумрачно стање може бити у епилептичном нападу – иктално; прије напада преиктално; између напада интериктално; послије напада постиктално, да се дијели на сређено и агитирано или несређено сумрачно стање свијести, да обично ко је у сређеном сумрачном стању свијести у таквом стању није опасан и ради неке друге радње и да у правилу нико никада не чини ова кривична дјела, али да особа у несређеном-агитираном сумрачном стању свијести чини ова кривична дјела, да се нагло улази и нагло излази из тог стања, да у конкретној ситуацији, ништа није успорено, да су психомоторне функције у несређеном сумрачном стању активне (према др Х. хипер активне), и не могу се контролисати, али да амнезије остају за даље, тј. за каснији период, да сумрачно агитирано стање почне и завршава се агресијом, у том стању особа осјећа интензиван страх, због којег могу да буду халуцинације и да се у том тренутку особа може сјетити свега шта чини и ради, али чим прође одређени период, да је потпуно амнестична, да у таквом стању се могу предузимати и друге нове радње, без подстицаја од стране другог лица, тј. да је оптужени могао изаћи из простора – лица мјеста и пронаћи излаз из зграде, да је могао да сиђе низ степенице, да пронађе своје ауто, да је могао аутомобил да вози градом, да је оптужени имао предметну свијест, али да висина свијести није била потпуна, јер је он био свјестан да вози ауто, али да иза тог догађаја не може да перцепира (опажање) и не може да се сјети свега тога, јер "да његово не сјећање почиње тамо гдје је изашао 3 км изван тога, и да је тај читав период оптужени избрисао из сјећања, а сјећао се зна да вози ауто", да оптужени прелази из једног стања у друго, да иза тог сумрачног стања настаје конфузно стање;
– да су мишљења да је ношење оружја од стране оптуженог критичне прилике на састанак са оштећеним (према др Х. Ш. више обичајно ношење) због властите безбједности, а не да би неког убио;
– да нису сагласни са тимом из С., да се оптуженом одузима антиепилептична терапија да би се на тај начин верификовала епилепсија;
– да се пацијент са наведеним типом епилепсије као код оптуженог, не може прогласити опасним, нити се може говорити о опасности у форензичко-психијатријском смислу, да нема неотклоњиве сметње у смислу да ће поново та болест моћи да утиче на свјесни и на вољни карактер оптуженог у смислу понављања дјела, евентаулне опасности за оптуженог и за само друштво, јер су мјере да до тога више не дође, а што је и циљ епилептолога да се лијечењем потпуно укину епилептични напади и што се може постићи уз добру сарадњу са пацијентом, редовне мјесечне контроле, конкретно неуролога и неуропсихијатра, редовно узимање лијекова, да се антиепилептичном терапијом и спречава да дође до епилептичних напада, који могу бити опасни за околину, а да се тиме индиректно лијечи и сумрачно стање које само за себе, није болест него је послиједица епилептичног напада, тј. његово пратеће стање и јавља се ријеђе, као и аура, ако је под редовном љекарском контролом, редовном терапијом која се не мијења често и ако је мање изложен "тригер" фактору, те да пацијент на нагли стрес који изазива чешће напад, може утицати тако да се измакне од тог стреса, затим да избјегава ношење оружја, а ако оптужени не би узимао терапију, да онда постоји могућност да дође опет у исто такво сумрачно стање и ситуацију да почини кривично дјело.

На главном претресу сва три члана тима вјештака из С., прим. др Л. З., прим. др Ћ. Р. и Н. Б. дипл. психолог су истакли да у цијелости остају код писменог налаза и мишљења. Прим. др. Л. З., је истакла да је након цјелокупног сагледавања и увида у спис предмета потпуну медицинску документацију, урађене дијагностике у Психијатријској клиници С., те увид и у здравствени картон КПЗ, тим вјештака сачинио свој писмени налаз и мишљење. Тим вјештака се изјаснио да су приликом давања налаза и мишљења вјештаци узели у обзир да им је, у анамнестичким подацима оптужени презентирао потпуно несјећање за догађаје у вријеме почињења дјела, али да им је јасно и прецизно изнио да се сјећа свега прије критичног догађаја и непосредно послије дјела, затим да су имали у виду особине његове личности, психоорганске промјене личности, као и да су утврдили да оптужени болује од епилептичне болести, затим да су имали у виду и понашање оптуженог непосредно прије критичног догађаја, у вријеме, темпоре цриминис и послије почињења дјела, те да су дошли до закључка да је у дужем временском периоду између оптуженог и оштећеног дошло до несугласица или вербалних сукоба, који су код оптуженог довели до пораста емоционалне напетости, која је била праћена интензивирањем осјећања незадовољства, која је кулминирала тако да је то довело до губитка емоционалне контроле, агресивних импулса и његове спремности да брже и импулсивније реагује, тако да је оптужени темпоре цриминис био у стању повишене емоционалне напетости са афектом гњева, који је диктирао динамику предузимања деликтне радње, која се оптуженом ставља на терет и да је тај "гњев" био средњег интензитета, те да су процијенили да су способности оптуженог да схвати значај дјела, као и могућности да управља поступцима темпоре цриминис, били смањени до степена битно али не и битно, те с обзиром да су утврдили да оптужени болује од епилептичне болести да су препоручили редовно неуролошко лијечење и контролу. Тим вјештака се изјаснио да на основу анализе и процјене понашања оптуженог непосредно прије критичног догађаја, у вријеме, темпоре цриминис и послије почињења дјела, нису нашли у динамици почињења дјела и у понашању оптуженог да је оптужени у темпоре цриминис био у стању гњева високог степена да би имало конотације патолошког афекта, или да се налазио у било којој врсти епилептичног напада, па тиме ни по типу комплексног парцијалног напада са поремећајем свијести, сужењем свијести или квалитативним поремећајем свијести, односно да тим не сматра да се оптужени у критично вријеме нашао у психичком стању као што су компликације епилепсије, гдје је компромитована свијест по типу сумрачног делирантног стања, обзиром да за таква стања није испуњена клиничка слика да би га правно могли сврстати у привремену душевну поремећеност, односно да по мишљењу вјештака постделиктно рационално понашање оптуженог не одговара клиничкој слици коју би оптужени морао имати да је био у наведеном стању са поремећајем свијести. Вјештак је такође истакла да клиничка слика епилептичног напада са комплексном симптоматологијом и измијењеношћу свијести гласи: да је тестирање реалитета искључено, да се јављају поремећаји опажања по типу "перцепција" илузија у скоро свим чулима, да је процес мишљења компромитован, да имамо сумануте идеје угрожавајућег карактера, да пацијент има осјећај да га неко или нешто прогања и стога из те патологије расте страх, он бјежи. Да аутоматизми или психомоторна епилепсија у преводу значи да имамо и поремећај психичких функција и поремећај моторике, да су аутоматизми стереотипно понављање већ започете радње, а да је у динамици почињења предметног дјела оптужени предузео низ активности или радњи које указују да је његово сјећање било очувано, односно да у критично вријеме нема амнезије, јер да је у критично вријеме био у комплексном парцијалном нападу не би се могао сјетити активности које је починио. Да су на основу поређења клиничке слике са понашањем оптуженог вјештаци закључили да оптужени, у критично вријеме, није имао напад и да његова свијест није била компромитована, јер би оптужени да је имао парцијалну епилептичну кризу или комплексни парцијални напад, остао на лицу мјеста послије почињења дјела, дезоријентисан у времену, простору и према личностима, не би знао гдје је, био би збуњен, спавао би дубоким сном, јер се ти напади обично заврашавају исцрпљеношћу, умором, малаксалошћу, обзиром да ти напади исцрпљују менталну и соматску моторну енергију и да се због тога не могу предузети јаке моторне активности по типу почињења кривичног дјела, те да је био у постикталном стању да би можда могао искорачити пар корака из просторије и ту би био дезорјентисан, исцрпљен и заспао би, а не би непосредно послије почињења дјела, за које се терети, изашао из простора, нашао свој ауто, сјео у то ауто, возио га до С., да се путовање аутомобилом не може подвести под аутоматизоване радње које се јављају код комплексних парцијалних напада, као ни сврстати у фугу, јер су фуге немотивисана и неконтролисана кретања, а конкретно имамо психичке и моторне активности оптуженог, што значи да је тестирао реалитет да је његова свијест била очувана, а не поремећена. Вјештак је истакла да би друга слика била да је оптужени, послије критичног догађаја сјео у ауто и "завршио негдје у каналу", због поремећаја свијести, него је сјео у свој аутомобил, одвезао се на дестинацију која је удаљена од лица мјеста више километара, да је размишљао, значи тестирао реалитет и оног момента кад је телефоном позвао брата и рекао му да је имао проблема са Г. Б., а што произилази из суштине тих телефонских разговора, према изјави свједока Ђ. З., значи да се оптужени сјећа шта је урадио, да му је свијест очувана, да му је памћење очувано, као и да је то знао да репродукује, да је цијело психичко и моторно функционисање било очувано и да је тада, нашао образложење и закључке, да је способан и да може да се вози аутомобилом, да је за њега боље да иде, а не да остане на том мјесту. Вјештак је такође истакла, да је у ранијој медицинској документацији децидно наведено да не постоји аура-свјесни дио епилептичног напада, а која је обавезни симптом комплексног парцијалног напада у 90% случајева, те да тим из Т., није лично видио наведени тип епилептичног напада, за којег су у налазу и мишљењу навели да су код оптуженог утврдили, те да напад нису ни могли видјети јер је оптужени примао терапију, па обзиром да парцијални напад са сложеном симптоматологијом мора имати осим сужења свијести и другу патологију, да су стога морали видјети епилептични напад и да ли оптужени при истом има поремећаја свијести, која иде са дезорјентацијом у времену и простору, страха, халуцинација, поремећаја моторике, когнитивних поремећаја, а што је неопходно да би се исти клинички утврдио, како би се направила елаборација и упоређивање са свим осталим показатељима, анамнестичним подацима из раније медицинске документације, ради постављања дијагнозе епилепсије и врсте напада. Да такође ранија медицинска документација никад није потврдила обострану дисфункцију оба темпорална режња, што указује да се не може поуздано тврдити да је у критично вријеме оптужени био у комплексном парцијалном нападу са поремећајем свијести, те да је кључно да је сам оптужени дао податке да је имао парцијалне нападе код којих је свијест очувана, што значи да је имао парцијалне нападе са очуваном свијешћу.

Вјештак је истакла да је такође током посматрања, у Психијатријској клиници у С., оптужени имао и епилептичне феномене по типу једноставних парцијалних напада, са очуваном свјешћу, а не сумрачно стање, јер да са сумрачним стањем не би могао прећи на примјену анксоналитика и да је то за вјештака клиничка опсервација епилепсије од које он болује, те да је такође током посматрања у психичком статусу код испитаника доминирало суб-депресивно расположење, емоционална напетост и неке соматске сметње, као што су главобоља, отежано мокрење, умор итд. Да је основни параметар зашто је приликом посматрања доживио наведени епилептични напад искључивање терапије, а не стресогена ситуација, па како оптужени никад није имао нити му је утврђена аура, у претходним епилептичним нападима, а нису утврђени ни провокативни фактори, међу којима се помиње стрес – па макар и ратни и то само као могућност, а не тврдња, па је вјештаке интересовало је ли било провокативних фактора по типу алкохола, никотина, а не стресогеног фактора, који би проузроковали учестале нападе са пропадањем можданих функција. Вјештак је истакла да потпуно негира да оптужени има поремећаје когнитивног функционисања по типу деменције, јер да је оптужени дементан човјек не би могао водити фирму нормално и радно и социјално функционисати, био би у позадини и спроводило би се лијечење зависно од клиничке слике, да клинички није верификована дијагноза деменције, да налази психолога нигдје не указују на слику значајнијег когнитивног оштећења, те да је главни узрок избијања епилептичних напада венска малформација крвног суда која је тек 2008. године постављена. Да у конкретном случају други неурађени ЕЕГ за вријеме посматрања оптуженог у С., није релевантан, јер и прије њиховог налаза ЕЕГ није био никад дефинитиван, у преводу да се епилепсија никад није потврдила ЕЕГ-ом, а камоли обострана дисфункција темпоралних режњева која мора бити код темпоралне епилепсије, да би локализација кавернома морала бити у дубокој структури темпоралног режња хипокампуса, амигдалу, и ако је ту да би онда био директни узрочник комплексног парцијалног напада, а може итекако да буде и узрок парцијалних напада без поремећаја свијести. Да на Клиници С. ради епилептолог који је учествовао у снимању ЕЕГ, читању и интерпретацији тог налаза да се види да ли има на ЕЕГ патографолошких елемената те је исти налаз и интерпретиран у налазу и мишљењу и зато није достављен уз налаз и мишљење.

Члан тима из С. Н. Б., дипл. психолог, на главном претресу је између осталог истакла, да на тестовима нису нашли знакове патоорганицитета, те да у прилог томе да нема органицитета иде да је разлика између постигнућа на вербалном дијелу скале и невербалном дијелу скале код оптуженог од 3 ИQ јединице, обзиром да се само тамо гдје је разлика у постигнућу на вербалном дијелу скале и невербалном дијелу скале већа од 15 ИQ јединица сматра се да постоји интелектуално пропадање, значи код оптуженог су очуване интелектуалне способности, а иначе да постоји неко значајније органско мождано оштећење, оно би узроковало и значајније оштећење интелектуалних функција, а што није видљиво из обављеног психолошког тестирања оптуженог. Да су код С. Р. уочена одступања на тестовима који симптоме испољавају у афективној сфери личности у смислу доминације депресивности, хиперсензитивности, анксиозности, лака раздражљивост, наглашене продужене емотивне реакције, импулсивна иритабилност и ослабљену контролу его импулса а што не искључује могућност агресивног реаговања, тј. извјесне сметње контролних механизама личности, слабост концентрације, односно сиганлизирају могућност присуства почетног патоорганицитета, које промјене су трајне али почетног карактера, које могу имати ефекта на тестирању а немају стварног ефекта на интелектуалну функцију. Да суб тестови нису показали код оптуженог значајнија когнитивна оштећења него почетна оштећења, те се ради о почетном органицитету, а не значајним можданим промјенама, обзиром на изнад просјечни коефицијент интелигенције код оптуженог и да се стога не може говорити о деменцији, оштећењу органског пријекла, осим почетног која се испољила у преопширности оптуженог.

Чланови тима вјештака из УКЦ Т., проф. др сци. мед. С. А. спец. неуропсихијатар, доц. др сци мед. К. А. неуропсихијатар – епилептолог и З. Е. дипломирани психолог, на главном претресу су истакли да у цјелости остају код писменог налаза и мишљења. С. др А. је истакао на главном претресу да код колега са С. све се завршава са афектом, а код њих све почиње са афектом и да су они мишљења да се може радити о деликту у афекту само ако се искључи епилепсија, а да је од психомоторне епилепсије неодвојив патолошки афекат, те да су мишљења да афективно стање представља увод, "тригер" – провокативни фактор за један у серији епилептични напад, који почиње са афектом и који се увијек понавља на исти начин, те да након изазваног тог епилепичног напада долази у континуитету без слободног интервала до сумрачног стања, са изразито помућеном, поремећеном свијешћу у квалитативном смислу што представља садржај постикталног сумрачног стања. Вјештак је истакао да развој сумрачног стања и та врста епилепсије у сумрачном стању и у нападима те врсте, могу бити непримјећени и да практично постоје аутоматизми и могућност да се послије тог напада настављају започете радње и да се зато и зове психомоторна епилепсија, а да су аутоматске радње, рецимо, вожња, затим може путовати, обављати основне разговоре, и тако даље и то стање може трајати мјесецима, а кад дође себи почиње да се сјећа од момента кад је запао у такво стање. Вјештак је навео да се психомоторна епилепсија зове и због тога што је у темпоралном лобусу смјештено памћење, центри за слух, говор и осјетила, посебно емоције и ако ту тумор притишће, да онда долази до афекта емоција и да онда имамо појаву ових напада, те сумрачних стања, те да тип епилептичног напада: Г 40 тачка 2., као код оптуженог, пропагира пражњење из једне у другу страну и да долази до губитка континуитета свијести, а до које дијагнозе су првенствено дошли на основу анамнестичких и хетероанамнестичких података, а која дијагноза је и у ранијој медицинској документацији утврђена. Вјештак је истакао да је по принципу кључа и браве шта се стварно догодило 26.04.2009. године, кључ постиктално сумрачно стање, који откључава браву, кавернозни ангиом који жуља и притишће дио мозга који је задужен за јарост, страх, емоције дисфункцију, визије, халуцинације, да је то тај темпорални режањ, да је негативни афекат, набој, који је започео претходних мјесеци био довољно јак да потпали тај синдром који је и изазвао епилептични напад, и онда се критични догађај, за који се оптужени терети оптужницом, десио, а који оптужени није могао запамтити, те да афективно стање није стање под којим се критични догађај десио. Да је сумрачно стање по њиховој процјени трајало око 10 минута, да није било блокада и ометања дисања, да је читав мозак функционисао, да сви сензорни и моторни органи функционишу, једино је погрешно препозната ситуација, суманута идеја прогањања, плус страх, те обзиром да оптужени има епилепсију, која је оптерећење, на мали "тригер" се започиње сумрачно стање у глави. Вјештак је такође истакао да би оптужени на лицу мјеста остао да је био у афекту, а да је у конкретном случају отишао са лица мјеста, али се не ради о бјежању са лица мјеста, него о фуги (епилептични поремећај контроле импулса показивање повремене неодољиве потреба за бесциљним лутањем), те кад је оптужени дошао код "Х." да је препознао околину и наставио са вожњом према С., јер га је било страх вратити се, а до пута у С. је могао реконоструисати и логички закључити шта се могло десити, обзиром да је високо интелигентан, имајући у виду гдје је престало његово сјећање и имајући у виду неке детаље, којих је у међувремену постао свјестан (да му је пиштољ за пасом, да му фали метака, да распознаје околину око "Х."), те да неуропсихијатар обзиром на начин на који се износи исказ може да процијени да се ради о истинитости исказа оптуженог. Да су код датог мишљења о трајним неуропсихијатријским болестима поред епилепсије узете у обзир и психичке промјене код оптуженог, те да је код С. нашао четири психијатријске дијагнозе: дг: Ф 02.т.8, органска и симптоматска душевна поремећеност, односно почетна деменција код епилепсије, когнитивне промјене које су установљене у свим психолошким испитивањима и посебно код неуропсихолошког из Б. – логопеда и психолога, установљене су почетне дементне промјене, уљепшано органско пропадање, затим значајне кортикоредуктивне промјене дубоки сулкуси, дг: Ф07 т.0, трајне промјене личности, огрански поремећаји личности због свих ствари које су се десиле у његовом мозгу, дг: Ф06.т.3 органски афективни поремећај.

Члан тима, епилептолог К.др А. је на главном претресу истакла да су сви соматски односно симптоматски парцијални епилептични напади узроковани нечим, а у конкретном случају то је кавернозни венски ангиом лијево темпорално, бенигни тумор састављен од танких крвних жила који има успорено струјање крви у том дијелу мозга, који изазива фокалне нападе. Такође је навела да се у конкретном случају ради о комплексном парцијалном епилептичном нападу, који је по међународној класификацији под шифром Г. 40. т. 2. гдје мора постојати одређени тип епилептичног напада и прекид континуитета свијести, да је на основу изјаве С. Р., (аутоанамнестички подаци) који је описао те нападе и који зна та правила, на основу прича очевидаца који су били присутни при епилептичним нападима, те на основу изјава родбине оптуженог (хетероанамнестички подаци), добила одређени образац наведеног типа епилептичног напада, а не на основу личног увида у врсту напада обзиром да је оптужени у УКЦ Т. имао посебан апартман и био под одговарајућом терапијом и да се није ни очекивао епилептични напад. Такође је истакла да прекид континуитета свијести код комплексног епилептичног напада настаје због ширења епилептичног пражњења на темпоралне лобусе обје мождане хемисфере и да је то уједно објашњење постојања амнезије за овај период, те да су одговорни за ово хипокампална склероза, тумор, кавернозни ангиом, артериовенска малформација. Даље је истакла да клиничка слика, код комплексног епилептичног напада са постикаталним сумрачним стањем изгледа:

– постоји аура кратког трајања, неколико секунди, код 80% пацијената и представља сам почетак напада, те да представља краткотрајни парцијални напад и у свим случајевима да су наведени осјећај пропадања, трњења, нестајања. Да је хтјела да види докле иде континуитет свијести код С.Р. и да јој је рекао да је добио позив од оштећеног, да је оптужени рекао да ће доћи док се пресвуче, да зна да је дошао и понио торбицу са папирима и лијековима и оружјем, које каже увијек носи са собом, да зна да је била расправа око неког посла: ко је платио ко није, и да је онда осјетио да трне и пропада и да се послије тога сјећа да долази себи прије бензинске пумпе "Х." и да закључује гдје је пиштољ и меци. То је аура која се поклапа са ранијим аурама С. Р. из ранијих напада, које је он описао, те његова супруга, брат и братић;
– оптужени С. Р. даље иде у комплексни парцијални епилептични напад који је према интернационалној лиги против епилепсије дефинисан са поремећајем свијести за вријеме таквог напада, те да је типично да пацијент уобичајено не реагује на спољне стимулансе, а у неким случајевима може слиједити једноставне команде и може наставити започету радњу, те да особа може испољавати аутоматске радње – трептање, мљацкање, да је потпуна амнезија за тај период, а напад траје од 30 секунди до неколико минута и дуже – 3 до 4 минуте, те да пацијент може да настави да хода, да вози, отвара и затвара мобител, гледа у једну тачку;
– постиктално – директно иза самог епилептичног комплексног парцијалног напада који је праћен поремећајем свијести, може, а што није редовни пратилац наведеног напада, наступити постиктално сумрачно стање без повратка свијести, без латентног слободног стања, а што је у медицини квалитативни поремећај свијести, којег карактерише сужење поља свијести, да настаје нагло, траје неколико минута, у неким случајевима до неколико сати и дана и престаје нагло, да је унутрашња повезаност психичких функција очувана и већа је него код делиријума, а за околину болесник не мора бити упадљив, може да обавља различите простије послове, може да вози, уплашен је, збуњен је, погрешно препознаје особе у својој околини и понаша се непримјерено, није свјестан себе, ни својих активности, ни властитог "ја", има само предметну свијест, памћење оштећено, за вријеме сумрачног стања потпуна амнезија – нема трага и нема сјећања шта се десило, затим потпуна дезоријентација (у времену, простору и према личностима), може да доживи застрашујуће обмане чула, кад постаје узнемирен и опасан за себе и околину и то је дезоријентисано сумрчано стање, за разлику од орјентисаног гдје нема чулних обмана;
– иза сумрачног стања иде конфузно стање, којег карактерише сметено стање између свијести и стварности, те да се сумрачно стање могло завршити прије бензинске пумпе "Х.", да је то прешло у конфузно стање – на што указује да је оптужени ту могао да говори телефоном (позив брату у вези чувања дјеце).

Надаље је истакла да напомиње да када нема сумрачног стања да онда иде епилептични напад па конфузно стање, а кад се јави сумрачно стање да онда иде епилептични напад, сумрачно стање па конфузно стање, те да се иначе најчешће тј. као редовни пратилац јавља постиктална конфузност у комплексним парцијалним нападима, а ређе сумрачно стање, као и да је сумрачно стање најчешће органске природе, а најчешћи узрок је епилепсија, те да не знају кад ће ко ући у сумрачно стање и да не значи да ће икад више доживјети сумрачно стање, те да је до 50% пацијената са комплексним епилептичним нападом, чешће код позитивног хередитета. Надаље, К. др А. је истакла да, на жалост, нема свједока за критични догађај, и да се могу држати приче да се оптужени сјећа да је ушао у наведене просторије на лицу мјеста, гдје му је оштећени показао да закључа врата и почео причати негативно за оптуженог, да је С. Р. осјетио да трне, тоне и пропада, што је знак почетка напада. Такође је истакла да у вези са наводима тужилаштва да налаз Клиничке болнице "С. м." из З. од 03.10.2008. године, не указује на постојање ауре, да уколико дође до непотпуног пражњења епилептичког напада, аура се апсолутно не мора појавити, да може да буде кратка, те да се не мора задржати ако настаје непосредно прије прекида континуитета свијести, те у вези радњи оптуженог у погледу начина на који се догађај догодио, тј. узимање оружја, број погодака у покојног Г. и погађање оштећеног, да може рећи да је могуће да се ради о аутоматизмима. Вјештак је истакла да ЕЕГ налаз који су радили у УКЦ Т., нису принтали, да их иначе бришу, а и писмено је обавјестила суд да исти не може доставити у спис јер није меморисан.

Члан тима УКЦ Т. З. Е. дипл. психолог, је на главном претресу, између осталог, изјавила да оптужени на тестовима није симулирао и да је код оптуженог на тестовима добијен низак ниво агресивности, за разлику од психолога из тима из С. која је изјавила да је добијен извјестан ниво агресивности, док у осталом дијелу у погледу интелектуалног капацитета, личности оптуженог, те когнитивног функционисања оптуженог, разлике у налазу и мишљењу психолога оба тима нису значајније.

На главном претресу вјештак Х. др Ш., је истакао да је по наредби Окружног тужилаштва у Добоју, обавио вјештачење и да експертизу између осталог темељи и на властитом неуропсихијатријском прегледу оптуженог С. Р. коју је обавио у Окружном затвору у Д. у току три доласка, која су временски укупно трајала око 8 сати, да му је тада осумњичени, током разговора понудио медицинску документацију о ранијем лијечењу од стране Клиничког центра Љ., Клиничког центра З. и Клиничког Центра Р. С. из Б. и да у свим тим налазима стоји да се лијечио од болести епилепсије, а у вези које није потребно посматрање у болничким условима, које посматрање се врши само кад је у питању душевни болесник или починилац кривичног дјела, тако да је то вјештачење могао и обавио је у затаворским условима. Да је прво сазнање да се ради о бруталном убиству, којег чине душевно заостале особе, психички болесници, а нормално здрави људи у посебним психичким стањима када долази до помућења свијести, као и да такве радње чине криминалци и психопате, али да у току вјештачења није нашао да се С. Р. бавио криминалним радњама у смислу разбојништва, па да није ни нашао елементе да тражи мишљење психолога да се ту радило о психопатској личности и да је аутоматски искључио та два става, као и душевну заосталост, а искључио је и могућност да се ради о душевном болеснику, тако да је дошао до сазнања да се ради о нормалној особи која је у вријеме извршења дјела била у једном пролазном, душевном помрачењу свијести како је то и оквалификовао и образложио у свом налазу, а да је то закључио на основу онога што му је оптужени рекао. Вјештак је даље истакао да се у сумрачно стање свијести може доћи и без епилептичког напада и у току напада, после напада, прије напада и на разно разне начине, и да је то био разлог што се опредјелио за такав свој налаз и мишљење. Вјештак је дао мишљење да је и у конкретној ситуацији оптужени С. био у агитираном сумрачном стању, које је опасно у том тренутку и за оног који исто доживаљава, а и за околину, које почиње и завршава се агресијом и да тај период врло кратко траје, јер се нагло улази и нагло излази из тог стања, али да амнезије остају за даље, кад изађе из тог стања да он још увијек није бистре свијести, али да он може предузимати и друге нове радње, без подстицаја од стране другог лица, тј. да може изаћи из простора-лица мјеста и пронаћи излаз из зграде, да може да сиђе низ степенице и да му је за излаз из простора потребна психичка пажња и да оптужени зна које радње предузима, да оптужени сједа у своје ауто и да он зна да је то његово ауто, да може аутомобил да вози градом, да је за вожњу градом потребна психичка функција пажња, обзиром да се пажња мора брзо преносити са тротоара, на пјешаке, аута, све остало, да је оптужени могао да вози ауто, али да висина свијести није била потпуна, јер је он био свјестан да вози ауто, али да иза тог догађаја не може да перцепира (опажање) и не може да се сјети свега тога, јер да његово несјећање почиње тамо гдје је изашао 3 км изван тога, и да је тај читав период оптужени избрисао из сјећања, те да вјештак не говори о догађају ту не зна, да у конкретној ситуацији, ништа није успорено, да оптужени прелази из једног стања у друго, да су психомоторне функције у несређеном сумрачном стању хипер активне и не могу се контролисати, те да је као вјештак упознат о конфликту оптуженог и оштећеног у дужем временском периоду и да је мишљења да ношење оружја од стране оптуженог критичне прилике на састанак са оштећеним је више обичајно ношење оружја – традиционално, због властите безбједности, а не да би неког убио, те да нарочито данас ови људи имају изузетан страх да им се нешто не догоди. Да је у сумрачном стању интензиван страх, због којег могу да буду халуцинације и да се у том тренутку особа сјети свега шта чини и ради, али чим прође одређени период, да је потпуно амнестична, тако да је било случајева у литератури да је починилац кривичног дјела чим је дошао у полицију признао све детаље, а после се не сјећа ничега. Да у овој конкретној ситуацији може само објаснити да је то некакав "задес", да је С. Р. "улетио" у том тренутку на том мјесту, али не својом вољом, него што је "улетио" са једним патолошким стањем у коме се он налазио. Да чим се агресија смирила да је престало сумрачно стање, онда оптужени долази свијести и он може да размишља, да он као вјештак говори само о тренутку кад се критични догађај десио од којег се не одваја, све друго је могуће и да оптужени вози ауто и да разговара, али да и даље постоји конфузно стање, те да као вјештак није никад ни у једном тренутку могао утврдити да је оптужени од тог догађаја имао и један зрачак сјећања, да му оптужени није никада могао то дати, иако је као вјештак покушао на све могуће начине и то је био главни разлог да се одлучио не на патолошки афект, него наведено сумрчано стање свијести, као и што се као вјештак опредјелио да у том тренутку С. није мого да схвати значај дјела у предрасудним поступцима и на крају да остаје и даље код свог налаза и мишљења. Вјештак је такође истакао, да му је осумњичени дао податке да се не сјећа једног периода, па да је стога код разграничавања да ли се ту ради о афекту или о сумрачном стању свијести или помућењу свијести, имао у виду да је јасно назначено да је С. Р. већ имао нападе типа темпорална епилепсија – психомоторна епилепсија и да је на свим неурорадиолошким претрагама потврђен макрофактор, који може бити тумор, или сплет крвних жила, или неко жариште послије контузије и друго, па иако објективно у том критичном тренутку није био животно угрожен од супротне стране, због страха који се јави у таквом стању он доживљава да је сада он угрожен и предузима одређене радње, тако да је у том тренутку најбитније, а све је друго неважно, да С. Р. према медицинској документацији има жариште у лобусу темпорално лијево, да је то жариште у близини корпус амигдала у темпоралном режњу, који може да паралише стање свијести, те се стање свијести дешавало на нижим нивоима, тако да се његова моторика, његова активност, одвијала изван његовог свјесног стања и да је као вјештак схватио да је то сумрачно стање и да је то у оквиру његове болести, па је увезао његово стање са његовом болешћу, обзиром да му је С. Р. јасно рекао податке како је то наступило и да се сјећао шта је осјетио и како је изашао ("Док сам са њим разговарао изненада сам претрнуо, осјетио сам да тонем, као да негдје пропадам, све је било магловито. Од тог тренутка се више ничега не сјећам."), и да никада није одступао од те тврдње, а што је описао у свом налазу, те имајући у виду да од Д. до "Х." има три или више километра и да је то је ипак једно вријеме које датира два, три минута, а да такав један афекат не може трајати два, три минута, обзиром да брзо настају и брзо се празне и да је из тог разлога искључио да се ради о афекту, као и из разлога што ако је неко у афекту, а има епилепсију не може се рећи никада да је то нормалан афекат, (о којем се може само говорити ако је особа потпуно здрава), јер увјек мора у већој и мањој мјери имати примјеса патолошког, да је патолошки афект увијек присутан у једном сумрачном стању, да је у конкретном случају неважно да ли је прво настало сумрчано стање или је онда дошао епилептички напад, или је оптужени имао само сумрачно стање или епилептични напад у континуитету са сумрачним стањем без слободног интервала, то може само казати очевидац који је видио то, него да је битно је ли се он сјећа у том тренутку или се не сјећа и да је то суштина свих питања, ако се не сјећа, због чега се не сјећа, ако се сјећа мора то доказати шта је то што се сјећа и то је то, а да је сумрчано стање само могао довести у везу са епилепсијом од које се он лијечи.

Вјештак је даље истакао да је у конкретној ситуацији велика тежина за психијатра у доношењу одлуке, управо што није било очевица на околности како се оптужени у критичном тренутку понашао, тј. да нико није видио да ли је био напад, да ли је било сумрачно стање, да ли је било постиктално стање, да у конкретној ситуацији има само понашање оптуженог прије дјела и понашање послије дјела, да је од тужилаштва имао податке како се та радња одвијала, гдје се одвијала и тако даље, да му је оптужени дао податке да је прије дјела осјећао умор, нервозу, напетост, да се бојао да не направи удес обзиром да је он имао страховања да не дође до епилептичког напада у току вожње за Б. Л., према томе оптужени је то осјећао и тачно даје податке да је то био фактор ризика да вози у стању у којем се налазио, а да послије критичног дјела он је могао да управља моторним возилом, јер је он изашао из тога агресивног легитираног стања и долази у други облик када се ту исцрпљују неурони у мозгу и када попушта његова енергија, тако да је он могао да управља моторним возилом, то није уопште спорно, могао је да вози, може све да ради, да хода, али да има потпуну амнезију да се тога не сјећа.

Вјештак је истакао да сумрачно стање свијести није несвјесно стање, у смислу када је човјек само у коми и непокретан, него је свијест замрачена и да је зато С.Р. могао да на примјер вози кола, да иде, те то што је кренуо према С., да је могао да крене и према Б. Л., али да је типично за све оне који су у сумрачном стању да кажу "ух, одакле ја овдје?", да му тачно опише то како иду та сумрачна стања и како он излази из тог сумрака, како постепено долази до разбистравања свијести, те без обзира, колико је као вјештак и даље био упоран и ишао на афекат, шта је било од времена од тамо гдје се тај догађај догодио до "Х.", да није могао ни једну празнину наћи, а вјештак психијатар може доказати да ли неко говори истину или не говори, и да је у свом налазу рекао "од почетка до краја" да нема нигдје махања, рупа, да би онда то подвео под "афекат" а не под "сумрачно стање" и да је стога закључио да је код Р. С. свијест била "одавде довде" а што је типично за сумрачно стање свијести, док је за афекат типично да се сјећа свега осим критичног догађаја, дакле осим оног што је непријатно, јер онај ко чини такве радње нормално доживљава непријатности и он жели да потисне те радње да их избаци из свјесног дијела у несвјесни дио. Да је афекат у питању да би се оптужени онда морао сјетити какав је разговор био и шта су они радили, а што оптужени ни једног тренутка није вјештаку рекао што би га упутило на афекат.

Вјештак се у вези постављених упита на главном претресу изјаснио:

– да кад се говори о урачунљивости односно неурачунљивости оптуженог у конкретном случају да конкретно оптужени може потпуно нормално функционисати са епилепсијом, и да је апсолутно способан и има свијест у вези ове болести и може да схвати да кад се не осјећа добро, да му је приоритет у односу на остало да треба да попије антиепилептичну терапију и остане код куће, а ако терапија не дјелује да се стави под заштиту доктора те да се измакне од сваке стресогене ситуације;
– да се вјештак слаже да код сваког човјека витални нагон за узимање исхране и за узимање воде потиче из здравог дијела личности и једино се он не може одгађати, а да се остали нагони апсолутно могу одгађати као што је социјални нагон међу које спада и мотив рада, организација фирме, и др. који такође потичу из здравог дијела личности, а који је могао опредјелити оптуженог да се одазове позиву оштећеног, иако је оптужени могао у том тренутку да одложи одлазак оштећеном, тј. да се не појави на лицу мјеста у критично вријеме, али да по мишљењу вјештака, иако се оптужени није осјећао добро и довео се у ту ситуацију да оде на лице мјеста, да је то био нагон да ријеши проблем ако је био, али не да направи кривично дјело, те да оптужени није могао знати да ли ће наступити такво једно стање, а да се слаже да практично борба за рад потиче из здравог дијела личности, а обрнуто из патолошког дијела личности, те да је у конкретној ситуацији оптуженом био најбитнији мотив рада, у смислу да његова фирма ради, остало је све небитно и значило је препреку томе;
– да је у свом писменом налазу и мишљењу навео медицинску документацију, између осталог цитирао и налазе Прим. др М. Ш. од 21.11.1998. године и од 01. фебруара 1999. године, у којима је констатовано да је С. Р. био у абортивној кризи свијести и несјећању, амнестичан, као и у налазу од 22.05.2008. године дат од Неуролошке клинике, те да као вјештак сматра да амнезија – несјећање за тај период, може бити одлика сумрачног стања које је сређено, а може бити и конфузно сметено стање, али код оба стања свијест није бистра, да се ту радило о парцијалном нападу, којег је др. Ш. назвао абортивни напад, да је напад абортиван и кад се ради о психомоторној епилепсији-темпоралној епилепсији која је увјек жаришна епилепсија, тако да у овом случају да ли је он имао тај напад пре или није, да ли је његово сумрачно стање почело са нападом па завршило тако или не, то не зна, али да је углавном битно да је С. Р. у том стању био у помрачењу свијести;
– да се слаже да дијагноза из наведене медицинске документације у вези епилепсије од које се лијечи оптужени, практично није потврђена патолошким графо елементима ЕЕГ, тј. није нађен талас шиљак, те да није потврђена личним увидом од оног ко врши опсервацију пацијента, али да оптужени има клиничке налазе и да се такви налази у којима су клинички љекари рекли "сумња се на епилепсију", то не значи да ње нема, према његовом мишљењу морају увијек прихватити и узети као релевантан фактор, обзиром да то не значи да епилепсије нема, те да је даље ЕЕГ методом доказано да има жариште у темпоралном режњу са лијеве стране за који је карактеристично да су ту одређени центри за слух, центри за вид и налази се емоционална сфера;
– да се код другог вида епилепсије, тј. код типа гранд мал, сумрчано стање завршава дубоким сном, а иза сна, кад се буди, долази конфузно сметено стање али некад може и право сумрчано стање свијести, све зависи од личности, од врсте напада, како је настао напад, то не може детаљисати, то би била еxпертиза коју не би могао нико завршити шта је ту а шта није;
– да нема потребе да гледа у фотодокументацију која је нађена на столу на лицу мјеста, обзиром да он говори о сумрачном стању, у којем се не може водити никакав разговор, те да када је говорио да је у сумрачном стању све искривљено, да је говорио у смислу шта доживљавају они који су у сумрачном стању свијести и да су то некада могли научници који се тим баве прибиљежити непосредно послије сумрачног стања свијести, али ако је наступила амнезија, да се оптужени не може сјетити те искривљености своје, за њега је мрак, те да зато ни он као вјештак није могао доћи до тога шта је код оптуженог било искривљено, не може нико доћи ако је оптужени амнестичан, те да је као вјештак само хтио у свом налазу да раздвоји је ли то сумрачно стање свијести или је то јаки афекат, патолошки афекат или је то нормално стање, а што му је био и задатак;
– да радњу започету у свјесном стању лице у току епилептичког напада у том тренутку није у стању да свјесно прекида док се не исцрпе мождани неурони, електрична пражњења у мозгу, чим се они исцрпе нема те агресије и код епилептичара стаје епилептични напад кад се искључе неурони. Код парцијалне Џексонове епилепсије када остане једно вријеме одузета рука или нога, одузети дио се поново враћа у стање у којем је било кад се исцрпе неурони, те да код овог типа темпоралне епилепсије, коју професор Х. раздаваја на психомоторну и темпоралну, али је једна те иста, жариште може бити и на другим мјестима не само у темпоралном режњу али се шири с једне стране на другу, значи зависно гдје је жариште примјера ради ако је на лијевој страни, као код оптуженог, епилептични напад је увјек на контра страни, тј. десна страна је блокирана, односно нога, рука и у току напада не би могао да предузме никакву радњу, ако је десна страна блокирана и код Џексоновог напада нису опасни за околину, јер му је трзајем укочена десна рука или нога.

Цијенећи и прихватајући наведене доказе тужилаштва, суд је ван разумне сумње утврдио да се предметни догађај десио у критично вријеме и на критичном мјесту и да је том приликом оптужени лишио живота оштећеног Г. Б., на начин наведен у оптужници.

У погледу урачунљивости прихваћено је у цијелости мишљење тима вјештака из УКЦ Т., да је оптужени у вријеме извршења дјела имао комплексни епилептични напад са постикталним сумрачним стањем (које се увјек јавља у континуитету епилептичког напада, без слободног интервала), а да током тог периода није свјестан својих поступака и за који период постоји потпуна амнезија, те да у вријеме извршења дјела оптужени није имао способност да схвати значај дјела и није био у стању да управља својим поступцима, да оптужени болује од трајне неуропсихијатријске болести: епилепсија симптоматске генезе, поријекла лијевог темпоралног лобуса мозга, тип напада: парцијални напади са повременом секундарном генерализацијом, која је у међународној класификацији болести (МКБ10) означена шифром Г 40.2, (ранији назив за ову врсту епилепсије психомоторна или темпорална епилепсија), да је утврђена болест у узрочно-посљедичној вези са понашањем оптуженог у вријеме извршења дјела за које се терети.

Такође је прихваћено и мишљење вјештака Х. др Ш., да је оптужени у вријеме експертизе урачунљив, а да је у вријеме учињеног дјела оптужени био неурачунљив, јер се нашао у стању патолошки измијењене свијести, односно у сумрачном стању свијести, које је везано за болест од које се лијечи и да у таквом стању није био свјестан шта чини, које радње предузима и које су посљедице таквих радњи, да оптужени није опасан по околину, јер се не ради о душевном болеснику, па са форензичко-психијатријског становишта није потребна мјера стационираног лијечења, односно чувања и лијечења, те предложену трајну мјеру забране посједовања и ношења оружја.

Наведени налази и мишљења су прихваћени из разлога:

– што су исти сагласни у битном дијелу, тј. у датом мишљењу да је оптужени у темпорае цриминис био неурачунљив, јер се нашао у сумрачном стању свијести и да је болест од које се оптужени лијечи у узрочно-посљедичној вези са понашањем оптуженог у темпорае цриминис, те да је вјештак Х. др. Ш. на главном претресу истакао да не искључује да је оптужени у критично вријеме имао комплексни епилептични напад;
– затим што су вјештаци сагласни да им је оптужени дао тачне податке о факторима ризика епилептичног напада, а који се односе на околности да је оптужени са оштећеним дужи период био у конфликту, да ноћ прије критичног догађаја није могао спавати, да је прије дјела осјећао умор, нервозу, напетост, јер је критичног дана, прије предметног догађаја, путовао и за Б. Л., са комшијом којег је замолио да га вози, јер је имао страховања да вози у стању у којем се налазио, тј. имао је страховања од епилептичног напада и да у току вожње за Б. Л. не направи удес, да је при повратку из Б. Л. добио позив од оштећеног, да је оптужени рекао да ће доћи док се пресвуче, да зна да је дошао и понио торбицу са папирима и лијековима и оружјем, које како каже је увијек носио са собом, да зна да је била расправа око неког посла, да му је оштећени тражио новац, да је вјештацима оптужени јасно дао податке да је док је разговарао са оштећеним осјетио да трне и пропада, тј. да им је тачно описао ауру, те да се од тог тренутка више ничега не сјећа;
– да је тим вјештака из УКЦ Т., који је у свом саставу имао Доц. Др.сци.мед. К. А. неуропсихијатра – епилептолога, посебно стручно, систематично и на научним основама тј. у складу са правилима науке и струке, обрадио све аспекте личности оптуженог који се дуго времена лијечи од епилепсије, те конкретну ситуацију тј. понашање оптуженог у критично вријеме, имајући у виду и медицинску документацију о болести оптуженог, и на тој основи дао преглед клиничке слике у вези предметног догађаја и то: да је описана аура, која иначе код 80% пацијената представља сам почетак напада, у критично вријеме и код оптуженог представља свјесни дио почетка краткотрајног епилептичног парцијалног напада и да се иста поклапа са ранијим аурама С. Р. из ранијих напада, да је послије епилептичног парцијалног напада, оптужени даље ушао у комплексни парцијални епилептични напад који је према интернационалној лиги против епилепсије дефинисан са поремећајем свијести за вријеме таквог напада, за који је типично да особа уобичајено не реагује на спољне стимулансе, а да у неким случајевима може слиједити једноставне команде и може наставити започету радњу, те да особа може испољавати аутоматске радње – трептање, мљацкање, гледање у једну тачку, да је потпуна амнезија за тај период, а напади могу бити потпуно непрепознати од стране околине, јер особа може да настави да хода, да вози, отвара и затвара мобител и да напад траје од 30 секунди до неколико минута и дуже – 3 до 4 минуте, да је затим, постиктално – директно иза самог епилептичног комплексног парцијалног напада који је праћен поремећајем свијести, код оптуженог наступило постиктално сумрачно стање без повратка свијести, без латентног слободног стања, са квалитативним поремећајем свијести, којег карактерише сужење поља свијести, нагли настанак и да је по њиховој процјени сумрачно стање код оптуженог трајало око 10 минута, да за околину оптужени није морао бити упадљив јер може да обавља различите простије послове, може да вози, иако није свјестан себе, ни својих активности, ни властитог "ја", има само предметну свијест, памћење оштећено, да је за вријеме сумрачног стања потпуна амнезија – нема трага и нема сјећања шта се десило, затим потпуна дезоријентација (у времену, простору и према личностима), да код оптуженог није било блокада и ометања дисања, да је читав мозак функционисао, да су сви сензорни и моторни органи функционисали, једино је оптужени погрешно препознао ситуацију, обзиром на сумануту идеју прогањања, плус страх, те обзиром да оптужени има епилепсију, која је оптерећење, да је мали "тригер" довољан да започне сумрачно стање у глави, тј. да је кавернозни ангиом који је лоциран лијево у темпоралном режњу, и који жуља и притишће дио мозга који је задужен за емоције, дисфункцију, визије, халуцинације, обзиром да је оптужени био у негативном афекту, био довољно јак, да потпали тај синдром који је и изазвао епилептични напад, а иза њега директно наведено постиктално стање, да је патолошки афект увијек присутан у једном сумрачном стању, па и у конкретној ситуацији, обзиром да се за оптуженог који је у негативном афекту а лијечи се од епилепсије не може никада рећи да је то нормалан афекат, да оптужени на лицу мјеста није ни остао јер и није био у афекту гњева, него у сумрачном стању, али да се не ради о бјежању са лица мјеста, него о фуги (епилептични поремећај контроле импулса показивање повремене неодољиве потреба за бесциљним лутањем), да је оптужени могао да хода, да управља моторним возилом, јер је изашао из тога агресивног легитираног стања, али да има потпуну амнезију да се тога не сјећа, да се сумрачно стање могло завршити прије бензинске пумпе "Х.", обзиром да се оптужени послије ауре сјећа да је дошао себи прије бензинске пумпе "Х.", и тад је сумрачно стање прешло у конфузно стање – којег карактерише сметено стање између свијести и стварности, на што указује да је оптужени ту могао да говори телефоном (позив брату у вези чувања дјеце), да је препознао околину и наставио са вожњом према С., јер га је било страх вратити се, а до пута у С. је могао реконоструисати и логички закључити шта се могло десити, обзиром да је високо интелигентан, имајући у виду гдје је престало његово сјећање и имајући у виду неке детаље, којих је у међувремену постао свјестан (да му је пиштољ за пасом, да му фали метака, да распознаје околину око "Х.");
– да оптужени није показао знаке симулирања на психолошким тестовима, да је најчешћи узрок сумрачног стања епилепсија, да се сумрачно стање јавља чешће код особа са позитивном породичном анамнезом психијатријских обољења какав је случај и код оптуженог, те да су своје мишљење вјештаци детаљно образложили и подупрли медицинском документацијом, а тим вјештака из УКЦ Т. и налазима који су урађени за вријеме посматрања оптуженог у току вјештачења у Т., а што се нарочито односи на налаз неурохирурга урађен 28.12.2009.године, Дг. Цавернома лоби темпоралис син.Анеурyсма АЦИ син. Нон рупта. Епи сyмптоматица у којем се процјењује ризик од крварења у мозгу-анеуризме и кавернома, те да су вјештаци дали одговоре на постављена питања, а како је горе већ наведено.

Управо имајући у виду да је неспорна чињеница да се оптужени већ дуго времена лијечи од наведене болести, те утицај наведене болести и на емоционалну сферу личности оптуженог, као и да је неспорно да дуже времена постоји конфликт између оптуженог и оштећеног, као и прихватајући мишљење тима вјештака УКЦ из Т. и Х. др Ш. да за особу која има епилепсију не може се рећи никада да је то нормалан афекат, јер увјек мора у већој и мањој мјери имати примјеса патолошког, као и да тим вјештака из Психијатријске клинике у С. у свом саставу није имао епилептолога, иако је запослени епилептолог учествовао у снимању и ишчитавању ЕЕГ снимка за потребе давања налаза и мишљења овог тима, те имајући у виду да је оптуженом приликом вјештачења од стране тима укинута антиепилептична терапија ради изазивања епилептичног напада, а да је тај начин према мишљењу тима вјештака из УКЦ Т. непримјерен, и да се није ни могла утврдити ова чињеница, јер је прије извршења кривичног дјела оптужени био под терапијом, те да стога нису увјерљиви наводи овог тима да је током посматрања у Психијатријској клиници у С., оптужени имао епилептичне феномене по типу парцијалних напада са очуваном свијешћу, као и да није увјерљив навод да умјесто тога није имао сумрачно стање и да са сумрачним стањем не би могао прећи на примјену анксоналитика, као и имајући у виду чињеницу да је оптужени везан и третиран на клиници као опасан болесник, а да према мишљењу тима вјештака из Т. неуропсихијатри морају примјенити везивање када је пацијент у психози односно у сумрачном стању, и да тим из С. није дао одговарајућа образложења у погледу укидања терапије и везивања оптуженог, као и имајући у виду да су тим вјештака УКЦ из Т. и Х. др Ш., такође дали налаз и мишљење и на основу анализе понашања оптуженог у критично вријеме, а тим вјештака УКЦ из Т. и уз непосредно учешче епилептолога као члана тима, који је на главном претресу испитан од странака, суда и браниоца, те имајући у виду и све горе наведене разлоге због којих су прихваћени наведени налази и мишљења вјештака УКЦ из Т. и Х. др Ш. да се оптужени у критично вријеме налазио у сумрачном стању, а не у стању повишене емоционалне напетости са афектом гнева, то из тих разлога налаз и мишљење тима вјештака Психијатријске клинике из С., није увјерљив и стога није ни прихваћен.

Суд није нашао да је тужилаштво наредбом од 14.07.2009. године, изашло из граница одредби члана 161. став 1. ЗКП-а, као ни да су стални судски вјештаци, прим. Л. др З. и прим. Ћ. др Р., достављајући наведени писмени налаз и мишљење изашли из оквира члана 163. ЗКП-а, те је законитост овог доказа обезбјеђена на главном претресу тако што је странкама и браниоцу омогућено да исте као и трећег члана тима дипл. психолога Н. Б. испита. Да су наведени вјештаци Л. и Ћ. у складу са Законом о вјештацима именовани за сталне судске вјештаке, видљиво је и из доказа одбране наведеног дописа надлежног Министарства, са напоменом да се за сталне судске вјештаке именују лица која испуњавају стручне и друге квалитете. Тимско посматрање је вршено код обадва тима вјештака у наведеним клиникама, јер за тимско посматрање друга ситуација није ни могућа, па обзиром на то на законитост вјештачења нема утицаја да ли су те клинике и регистроване. Такође, у погледу отпуснице Психијатријске клинике у С. од 20.07.2009. године, која је у вези са вјештачењем тима из С. у овом кривичном предмету, обзиром да су наведени вјештаци дали образложење да су у сврху давања налаза и мишљења примјенили одређене методе, као и да стручно знање и практичне способности цијени надлежни орган у складу са законом приликом именовања и разрјешења вјештака, као и обзиром да је тим вјештака из Психијатријске клинике из С., дао образложење да није урађен и други ЕЕГ за вријеме посматрања оптуженог у С., обзиром да им то није било омогућено од оптуженог, али да то што и други ЕЕГ није урађен за планирани термин 20/21.07.2009. године, наведен у отпусном писму, није релевантно, јер и прије њиховог налаза ЕЕГ није био никад дефинитиван ни у ранијој медицинској документацији оптуженог, а ни код тима УКЦ из Т., те да је на основу извршеног посматрања оптуженог које је завршено и без тога и самим тим и раније, практично дат налаз и мишљење, то су неосновани наводи одбране да је наведено вјештачење проведено незаконито и да вјештаци немају кредибилитет.

Суд напомиње да је став из рјешења Врховног суда Републике Српске број 118-0-Кж-06-000 014 од 07.03.2006. године, а које рјешење је у оквиру списа овог суда број К-6/05, у току овог поступка примјењено у процесном смислу, а то је да су саслушани сви вјештаци који су дали писмени налаз и мишљење у овом предмету против оптуженог С. Р., па су из тог разлога неосновани приговори тужилаштва које је наредбом и одредило вјештака Х. др Ш.. Из процесних разлога извршен је увид и у спис овог суда број К-9/05 у вези увида у рјешење о обустављању поступка против оптуженог Ђ. С., такође на захтјев одбране. Обзиром на процесне разлоге увида у горе наведене списе, неосновани су наводи одбране да суд може да цијени кредибилитет вјештака Л. др З. у овом предмету, по основу тога што је у односу на друге вјештаке који су вјештачили у тим списима, она као вјештак дала другачији налаз и мишљење, јер би се тиме суд упустио у меритум ствари у вези других списа о којима не одлучује, а суд напомиње да се ради и о различитим ситуацијама, као и да према заузетој судској пракси суд није везан ранијом правоснажном пресудом нити се може позивати на ту пресуду, када одлучује о истинитости важних чињеница, као и имајући у виду горе већ наведене разлоге у погледу кредибилитета вјештака.

Суд је на главном претресу 20.11.2009. године донио рјешење којим је одбијен приједлог браниоца оптуженог од 17.11.2009. године којим је тражио да вијеће утврди да је налаз и мишљење Психијатријске клинике у С. од 22.07.2009. године, у вези НПС вјештачења оптуженог, правно неваљан доказ, као и да вијеће овог суда наложи Окружном тужилаштву у Добоју да налаз и мишљење вјештака Х.др Ш. од 09.07.2009. године уврсти као доказ тужилаштва, те да се главни претрес одгоди до доношења одлуке од стране Уставног суда БиХ по уложеној апелацији против рјешења судије за претходно саслушање од 31.08.2009. године. Дакле, суд није наложио тужилаштву да налаз и мишљење вјештака Х. др Ш. уврсти као свој доказ, али је позвао вјештака на главни претрес, из горе већ наведених разлога и цијенио дати налаз и мишљење.

5. Кривична одговорност

Како је суд прихватио налаз и мишљење тима вјештака из УКЦ Т. и Х. др Ш., тј. одбрану оптуженог да је оптужени у критично вријеме био неурачунљив, услед сумрачног стања, које је проузроковало привремену душевну поремећност, дакле да у вријеме извршења дјела није могао схватити значај свог дјела и да није био у стању да управља својим поступцима, и како су наведени вјештаци сагласни да оптужени није душевни болесник и да нема елемената душевне заосталости те да нису ни предлагали да се оптуженом одреди обавезно лијечење и чување у медицинској установи затвореног типа, напротив вјештак др Х. је дао изричито мишљење да томе нема мјеста, а и тим вјештака из УКЦ Т. је дао мишљење да нема сметњи у погледу њиховог мишљења да је оптужени у критичном моменту био привремено душевно поремећен а која сметња је отклоњива и нема опасности да оптужени понови исто или учини теже дјело, а на начин како је то горе већ детаљно наведено, као и да тужилаштво у оптужници није предлагало вођење поступка у смјеру утврђивања неурачунљивости оптуженог, то је сходно одредби члана 14. став 1. КЗ РС и примјеном члана 298. тачка б) ЗКП-а, а у вези са чланом 14. став 1. КЗ РС ослободио оптуженог С. Р.оптужбе, тј. одлучио као у изреци пресуде.

6. Мјера безбједности

На основу члана 56. и 62. став 1 Кривичног закона Републике Српске изречена је мјера безбједности одузимања предмета од оптуженог и то пиштоља марке "Б. 9000 С", калибра 9 мм Пара, фабричког броја …, са оквиром и 7 метака истог калибра.

7. Трошкови кривичног поступка

На основу члана 100. став 1 Закона о кривичном поступку поступку трошкови кривичног поступка падају на терет Буџетских средстава РС.

8. Упућивање оштећеног на парницу

На основу члана 108. став 4. Закона о кривичном поступку суд је оштећене упутио на парницу.

Имајући у виду све горе изнијето донијета је одлука као у изреци ове пресуде.

Записничар Предсједник вијећа,
Јосић Тања С у д и ј а,
Војка Прешић

ПРАВНА ПОУКА: Против ове пресуде може се изјавити жалбаВрховном суду
Републике Српске у року од 15 дана од дана пријема
исте. Жалба се подноси путем овог суда у довољном
броју примјерака за суд, странке и браниоца.