Жуте звјездице на челу, а црвена петокрака у срцу

Нашим политичарима су пуна уста Европске уније, транспарентности, транзиције и, нараво, демократије. Да ли је уопште могуће ићи у тако зацртану будућност, не само са кадровима, већ и општеприхваћеним системом размишљања који је укоријењен дубоко у времену тоталитарног режима и потпуне индивидуалне неслободе, кроз навику слијепог извршавања наређења "највећег сина наших народа и народности"? Пише: […]

уторак, септембар 8, 2009 / 15:58

Нашим политичарима су пуна уста Европске уније, транспарентности, транзиције и, нараво, демократије. Да ли је уопште могуће ићи у тако зацртану будућност, не само са кадровима, већ и општеприхваћеним системом размишљања који је укоријењен дубоко у времену тоталитарног режима и потпуне индивидуалне неслободе, кроз навику слијепог извршавања наређења "највећег сина наших народа и народности"?

Пише: Милко Грмуша

Живи смо свједоци чињенице да смо у процесу такозване транзиције од социјалистичког друштвено- политичког и морално-вриједносног система, према нечему чега и нисмо свјесни (а питање је да ли и желимо да будемо), преузели од других земаља и међународних асоцијација "мали милион" разноразних конвенција, уговора, резолуција, закона и других правних аката, најчешће без да се и мало упуштамо у анализу садржаја истих.

Просто, неко нам је рекао да су у тим актима садржане норме које репрезентују вриједности и достигнућа цивилизације којој смо се запутили, а оне саме нису директно угрожавале позиције моћи наше политичке и финансијске елите, која их је стога веома радо и прихватала, одушевљена што се на врло једноставан начин може изрекламирати као „проевропска", „модерна", „прогресивна" итд. Ипак, домаћа политичко- финансијска олигархија као ђаво од крста бјежи од чињења кључног корака у овој транзицији и отворене манифестације воље да је та транзиција, на крају крајева, уопште и њен циљ.

Данас је потпуно јасно да упркос реализацији одређених формалних потеза (уставна гаранција приватне својине нпр.), комунистичко-бољшевички вриједносни систем још увијек доминира не само у нашем политичком дискурсу, него и у главама политичара, па и већине грађана, који кроз титоистичко-стаљинистичку призму посматрају све друштвене процесе и вреднују понашање како институција система, тако и самих појединаца. То је основни разлог због чега транзиција код нас траје преко двадесет година. У њу се озбиљно никада није ни ушло, а није се ушло, јер се и није жељело ући. То треба коначно признати.

Као што поштено треба признати и рећи да квалитативне промјене у том смислу неће ни бити све док најмање 90% грађана Републике Српске не буде могло да се похвали чињеницом, да им у биографији не стоји да су били чланови Савеза комуниста Југославије.

Ствар је ту врло једноставна: узмимо као примјер двије индивидуе које су биле чланови комунистичке партије. Једна је и данас комуниста, и то и не крије, нити се тога стиди. Она заслужује респект, јер остаје дослиједна себи и својим увјерењима и у времену које потпуно демантује релевантност те идеологије. Ипак, упркос њеном карактеру, управо због те ирелевантности, та индивидуа није способна да прилагођава ни себе, а камо ли друге (уколико је ријеч о политичару) савременим процесима, који просто захтијевају динамичност и интелигенцију равну тим изазовима и промјенама.

С друге стране, индивидуа која данас тврди да нема више било какве везе с комунизмом, а била је некад члан СКЈ, јесте или лицемјерна (ако једно тврди, а друго мисли, док треће ради, што је образац понашања највећег дијела политичког естаблишмента, чиме се губи морални кредибилитет) или је просто недовољно интелигентна да "укапира" смисао и суштину одређених вриједносних система, чиме опет губи право да буде дијелом управљачког система у друштву и држави.

Практична потврда гореописаног става јесте и чињеница да овдашњи парламенти (а за нас је најрелевантнија Народна скупштина Републике Српске) никада нису ратификовали "Резолуцију Парламентарне скупштине Савјета Европе о мјерама за уклањање наслијеђа бивших комунистичких тоталитарних система" из 1996. године, као нити "Резолуцију Савјета Европе о осуди комунистичких злочина" из 2006. године. Дакле, нису ратификовани акти који представљају један од вриједносних темеља савремене Европе (у Савјету Европе, за разлику од ЕУ, данас је 47 европских држава које на темељу поштовања пуне суверености сваке од њих, доносе заједнички основне смјернице вриједносног, политичког, економског и уопште цивилизацијског развоја европских земаља).

Тиме је јасно и недвосмислено показана и доказана намјера домаћих политичких и иних субјеката уобличена и уоквирена још оним "друже Тито, ми ти се кунемо, да са твога пута не скренемо". С тог "пута" ми очигледно још увијек нисмо, а нећемо ни у ближој будућности скренули. Такво скретање значи потпуно напуштање једног концепта, који се темељио на антиевропским и антихришћанским вриједностима, а за такав потез овдје очигледно још увијек нема довољно ни храбрости, а ни жеље.

Уколико се мало пажљивије проуче поменуте резолуције, јасно је да је у њима презентована суштина проблема комунистичких система, те на један аргументован начин логички и суштински доказан тоталитаран и злочиначки карактер истих. Наиме, ево само неколико дијелова ових аката, који на најилустративнији начин описују стање у коме смо се налазили и у коме се налазимо:

"Наслијеђем бивших комунистичких тоталитарних режима није лако баратати. На институционалном нивоу ово наслијеђе укључује (прекомјерну) централизацију, милитаризацију цивилних институција, бирократизацију, монополизацију те прекомјерно регулисање; на нивоу друштва, оно се протеже од колективизма и конформизма до слијепе покорности и других тоталитаристичких образаца размишљања. На оваквим темељима је тешко (поново) успоставити цивилизовану, либералну државу засновану на владавини права. Зато старе структуре и обрасци размишљања морају бити уклоњени и превладани" ( члан 1. Резолуције Парламентарне скупштине Савјета Европе о мјерама за уклањање наслијеђа бивших комунистичких тоталитарних система);

"Опасности од пропалога прелазног процеса су разноврсне. У најбољем случају, настаће олигархија умјесто демократије, корупција умјесто владавине права, и организовани криминал умјесто људских права. У најгорем случају, резултат би могао бити "баршунаста обнова" тоталитарнога режима, или прије, насилно свргавање младе демократије" (члан 3. Резолуције о мјерама за уклањање наслијеђа бивших комунистичких тоталитарних система);

"Скупштина је увјерена да је свијест о историјским збивањима један од предуслова да се избјегну слични злочини у будућности. Штавише, морална оцјена и осуда почињених злочина играју важну улогу у васпитању младих генерација. Јасан став међународне заједнице према прошлости може бити смјерница за њихово будуће дјеловање" (члан 7. Резолуције Савјета Европе о осуди комунистичких злочина).

Дакле, овим резолуцијама изражава се јасан став да без јасне осуде злочина који су се десили у прошлости, њиховим потпуним детектовањем, као и идентификовањем одговорних за те злочине, не може бити извршен недвосмислен отклон од тих истих злочина. Суштина јесте да су комунистички системи били тоталитарни и злочиначки, да су негирали право на различитост, и да док год постоје њихови суштински елементи није могуће изградити ново и хуманије друштво и државу. И то је јасно опредјељење велике већине европских држава.

Лицемјерје домаће политичке, као и интелектуалне црвене елите, лежи у томе да је прокламована спремност да се иде у европске интеграције, а које имају своја јасна правила и вриједности, али без жеље да се те вриједности и правила и поштују и имплементирају у пракси. А у овом случају ријеч је о елементарним људским нормама, које само траже да злочинци одговарају за злочине, те да се од злочиначких система начини јасан отклон.

Евидентно је да ми данас у Републици Српској имамо управо стање које је и пројектовано овим резолуцијама у случају да не дође до потпуног напуштања комунистичког система и вриједности. Нашу државу карактерише прекомјерна централизација, бирократизација, монополизација, колективизам и конформизам до слијепе покорности, настанак политичко-финансијске олигархије умјесто демократије, корупције умјесто владавине права, организованог криминала умјесто људских права.

Немамо право да се љутимо и негодујемо због тога. Народ заслужује власт какву има. Бирали смо, изабрали смо. Јеванђеље каже "ново вино у нове мјешине". Без дефинитивног раскида са погубним комунистичким вриједностима и менталитетом, ми једноставно не можемо да идемо даље, не можемо ни да се надамо бољој будућности. Чак ни сама формална ратификација ових резолуција неће аутоматски значити и саму промјену концепта.

Потребна је промјена у главама, а чини ми се да су за тај историјски задатак способне једино нове главе, главе чије очи никада нису видјеле црвену партијску књижицу.



Оставите одговор