Жубор Трнинић – Живот изрезбарен по својој жељи

Да и у малим срединама живе и раде вриједни и талентовани људи, говори прича о Жубору Трнинићу, који већ деценијама ствара невјероватне рукотворине. Због скромности свој таленат не показује јавности. Дјела његових руку говоре сама о себи.

Пише: Бојана Арбиња

Једног послијеподнева нашла сам се на адреси породице Трнинић. Са лијеве стране врата стана у главној соколачкој улици је поштанско сандуче на којем је калиграфским писмом изрезбарено име господина Жубора. У ово сандуче као да још увијек стижу писма. Иако сам дошла као незван гост, није мањкало сусретљивости и љубазности. У топлини и миру свога дома овај умјетник ствара несвакидашње рукотворине. Уз шољицу кафе, почела је прича. Чланови породице Трнинић су одувијек били чувени људи.

Прадјед је имао фабрику коже, што је било ријетко у то доба, дјед је био свештеник са завршеним теолошким факултетом, говорио је чак четири језика. Отац стоматолог, мајка педагог, стриц љекар, кардиолог.

Чувених Трнинића има у цијелој Европи. Иако су живјели на различитим адресама, од Словеније до Чехословачке, у Соколац се досељавају 1965. године.

– Kao дијете сам почео да цртам. Пошто ми је отац говорио перфектно три језика, а био је страствени филателиста, често би ме водио са собом по европским градовима, гдје је размјењивао маркице. Највише сам волио да обилазим музеје. Јако сам волио путовања – каже Жубор.

Како и сам вели, у то вријеме, послије завршене гимназије, мало времена је проводио у Сокоцу.

– Живот је био лијеп. Људи су себи могли да приуште нормалан живот. Путовао сам на концерте у Беч, Париз… Ништа није било недостижно. У Соколац сам увијек волио да се враћам. Волим што живим овдје. Волио сам увијек овај народ. Гдје год да одем, кажем да сам са Романије.

Прича о калиграфији у дрвету почиње још од времена када је живио у Словенији.

– Још од дјетињства био сам привржен природи. У школи смо имали организоване бербе кукуруза или грожђа. Временом сам постао члан једног ловачког друштва. Јако сам волио природу. Често сам ловцима правио кундаке, анатомске дршке за пиштоље, кожне торбе и друге предмете. На кундаку бих увијек изрезбарио неку фигуру. На торбама од коже сам техником накуцавања правио разне орнаменте. То се људима много свиђало.

О свом раду и животу говори скромно. Стан у коме борави са породицом претворио је у мали музеј у који је смјестио сва умјетничка дјела која је сам створио. Сваки комадић дрвета претворио је у драгоцјеност. Из његових дјела у дрвету исијава велика љубав, небројени сати проведени у стварању сваког предмета. Калиграфијом у дрвету и резбарењем почиње да се бави почетком деведесетих година прошлог вијека. Почетком рата, у хаосу и безнађу, умјетничка душа је нашла мир у иконографији, стварајући предивне иконе. Поред икона, ту су и други предмети од дрвета и коже – торбе, накит, пепељаре, луле…

– То је био као опсесивни синдром. Резбарио сам свакодневно, понекад и по десет, дванаест сати дневно. У томе сам налазио свој мир. Једно вријеме породица је живјела од тога. Долазили су представници међународних организација, Енглези, куповали моje рукотворине. Материјалне ствари ме никада нису занимале, тако да сам доста својих предмета поклањао. Радовао сам се због тога – казује Трнинић.

Перфекционизам Жубор показује и у изради електричних гитара. Оне су доказ да умјетничка жица не познаје границе и да је човјеку све достижно ако уложи довољно љубави, труда и рада.

– Кад сам био млад, знао сам да свирам. Када је мој син Вихор као дјечак почео да свира класичну гитару, један дан је стао пред мене и питао да ли бих му могао направити електричну гитару. Одштампали смо један примјерак нацрта гитаре. Изгледао је невјероватно. У тај нацрт сам гледао седам дана. То је било као кад НАСА развија неки свој пројекат. Скоро да сам помислио да је то немогуће направити. Међутим, направио сам једну, другу, десету…

Овај умјетник са необичним сјајем у очима говори о својим гитарама. Свака је као вјешто избрушени дијамант. Оно што данас праве ласерске машине и роботи, господин Жубор ствара сопственим рукама. Каже да му син Вихор доста помаже око нацрта, електронике, а на крају има част да на новој гитари први одсвира нешто. Израда гитаре је комплексан и дуготрајан процес. За једну гитару утрошим и по три-четири мјесеца. Тај посао захтијева изузетну прецизност до најситнијих дијелова милиметра. За израду гитара користи различите врсте дрвета: јавор, птичји јавор, махагони, јасен, ружин коријен, шљиву, бијелу јоху и друге. Како сам каже, перфекционизам је болест, али из њега се рађа савршенство.

У данашње вријеме, када су људи окупирани стицањем материјалног богатства, овај умјетник показује да је привилегија радити оно што волиш. Живи у складном браку, и даље воли шетње, добре људе, дружење, старе аутомобиле, природу, биљке. Данас, када људи не посвећују пажњу ни професији ни међуљудским односима, он свакодневно провјерава своју посвећеност и стрпљење. Живи живот изрезбарен по својој жељи, што би требало да је циљ сваког човјека. Необичан по свом имену, животу и стваралаштву, прави је примјер да упорност и таленат не познају границе.