Зоран Јанковић: Ево зашто борце нико ни за шта не пита (1)
Текст преносимо без интервенција. Смијењен, мобингован, отјеран са посла, затим (незаконито) праћен и прислушкиван од стране служби безбједности, притијешњен са двије монтиране кривичне пријаве (обје, у међувремену, одбачене) по први пут у животу званично сам се позвао на чињеницу да сам демобилисани борац ВРС и затражио од БОРС-а да ме заштити од прогона режима. Пантелија […]

Текст преносимо без интервенција.
Смијењен, мобингован, отјеран са посла, затим (незаконито) праћен и прислушкиван од стране служби безбједности, притијешњен са двије монтиране кривичне пријаве (обје, у међувремену, одбачене) по први пут у животу званично сам се позвао на чињеницу да сам демобилисани борац ВРС и затражио од БОРС-а да ме заштити од прогона режима. Пантелија Ћургуз не да ништа није предузео него се никад није удостојио ни да ми одговори! Режим ме је прогонио а БОРС (читати: Пантелија Ћургуз) моје вапаје за помоћ је – игнорисао!
(Достављено БОРС-у 06.11.2010.)
ПРЕДМЕТ: Отворено писмо, молба да саслушате ријеч-двије ("да саслуша ка’ да би помога’") и да ми, наравно, одговорите
Поштовани господине Ћургуз,
Молим Вас да, прије читања овог писма, погледате видео клипове са наведених линкова који ће Вас добрано увести у предметну проблематику:
http://www.youtube.com/watch?v=H1FIwD1d1-w
<http://www.youtube.com/watch?v=H1FIwD1d1-w&feature=player_embedded#!>
&feature=player_embedded#!
http://www.youtube.com/watch?v=elMRqUhgHlA
http://www.youtube.com/watch?v=XYzh1k8gUnQ (prvio dio)
http://www.youtube.com/watch?v=z1W7y36Cu9k (drugi dio)
Борац сам отаџбинског рата. Мушки одратовао три пуне године (мало ли је!?). Два пута у борбама рањен. Да, наглашавам – у борбама, јер знате под каквим је све околностима, тих дана и година, било рањавања. Једном ме ранише наши ("пријатељска ватра") а други пут њихови. Срећом, оба пута лакше и без посљедица, ако занемарим гелер у глави. Борио сам се на више ратишта него што их просјечан борац Рогатичке бригаде зна набројати. Први пут у животу (званично) се позивам на ове чињенице и тражим да будем пажљиво слушан. Не саслушаван него – слушан. Тачније – читан и прочитан. Јер саслушавања су и била посљедња кап у чаши, мотив да Вам се обратим. Професионално сам пискарало (новинар) па ћу проблематику презентовати на, надам се, интересантан, "питак" и лако читљив начин.
Дио овога што ћу рећи, знам то, неће се ни Вама допасти. Нека неће. И не пишем да би Вам се допало, него да би предочио истину. Сурову, голу, и невеселу. Онакву какав јесте тренутно живот моје породице. Па нека 5% написаног и буде резултат пристрасности, јер свако од нас пристрасан је када говори о себи; "баците низ воду" тих 5%; осталих 95% је цијела-цјелцата истина.
Нисам никад поднио захтјев за категоризацију. Не знам у коју категорију бих себе сврстао. Не зато што сам јунак над јунацима или намћор-лик, већ што су, у мојој ратној једини (Полицијска станица Рогатица) статус "борац прве категорије" стекли људи који су цио рат провели у пекари; тајкуни који су се бавили трговином (читати – шверцом) и бацали нам (да, бацали кроз прозор аутомобила као пашчадима) по "штеку века" кад бисмо полазили у акције, магационери, "ћате" свих профила и конфигурација и ко зна ко још све не! "А зашто ви те људе нисте пријавили у оквиру ревизије борачких статуса", рећи ћете Ви сад мени? Нисам, јер нема шансе да исправим и ту "криву Дрину".
Довољно их већ покушавам исправити и на довољно вјетрењача сам-самцијат јуришам; ове остављам – Вама. То Вам је посао, на крају крајева. Ако храбрости имате. А морало би да имате јер (чујем) били сте добар борац у рату. Мада. онда је било много лакше, тачно се знало ко је непријатељ и душман. А сада., сада., сада., сада ћу се угристи за језик и наставити даље да причам претпосљедњу започету мисао. Посљедњу ћу прећутати. Дакле даље: статус "бораца прве категорије" (и припадајуће принадлежности) у Рогатици имају мајке високих полицијски лужбеника, жене тадашњих функционера СДС-а, котлокрпе које су, наводно, прале војничке казане и готовиле храну, а у ствари, навече, одлазиле кући са крављим плећкама и бутовима меса на леђима, док смо ми на линијама "тукли" кравља вимена у (пре)ријеткој рижи; као да је крава од свих дијелова тијела имала само виме и трбушину!? "Борци прве категорије" су и ратни профитери. Као и др-каџије који су рат пресмрдили у кризном штабу, уфитиљени у нове униформе, "млатили" конзервирану шунку и компоте и је*авали нам жене док су нама кости трунуле у мемљивим рововима. "Борци прве категорије" су и тјелохранитељи ових фаца, напирлитани фолери и позери који су парадирали у новим и опегланим униформама, са све "рејбанкама" на носу бауљали и по најоблачнијем дану (шта ли ће им тај мрак на очима!?), накићени најновијим "моторолама" са екстерним микрофонима ("Иде лола, вири "моторола" – пјевало се), наоружани арсеналом довољним за један ојачани вод: нитрогицеринкама, пумпарицама, томпсонима без кундака, колтовима. што рече један мој куражан саборац једноме од њих: "Комшо, имам ону једну лијепу, малу "бошову" брусилицу, још и њу да закачиш, добро би ти стајала, баш би допунио арсенал"! У мојој јединици одликован је начелник станице. И он је борац прве категорије. Не знам којим орденом јер је то урађено "шумовлаком", иза наших леђа. И, уопште, и не разумијем се у ово наше ордење, ни ја ни ови око мене што су били. Јер какво је то ордење које добију, листом, сви посланици у Скупштини и друге политичке јајаре, а борци на линији – јок!? Иначе и требало је начелника станице одликовати, био је изложен великој опасности да му се преврне (крадени, муслимански) аутомобил док се великом брзином удаљавао према Србији. И то сваки пут кад би се припремала акција. Његов (хитни) одлазак за Србију увијек нам је био знак да ћемо ускоро награбусити. Да, да, могла га је пробости и крадена муслиманска крава, биле су страшно унезвијерене тих дана, непомужених вимена и избезумљене пуцњавом. Од седамдесетак припадника јединице не више од тридесетак ишло нас је на ратишта, остали су били лопови, парадери, пулени, рођаци и начелникова раја. Они су крали и шаком и капом док смо ми. ма. знате Ви све речено. Можда и боље и више од мене. Углавном ето-зато нисам поднио захтјев за категоризацију; нема ту категорије у коју бих себе сврстао. Заједно са напријед описанима – нећу. Нећу са њима у исти строј. Нисам хтио онда, нећу ни сада. Нећу и тачка. Јер ако су они "борци прве категорије" ја уопште нисам борац! Чек, чек, ипак јесам, има категорија за мене и сличне мени.
Категорија се зове – магарац!!!
Није ми жена била преводилац код СФОР-а. Сматрао сам то сарадњом са окупационим снагама. Ваучере узео – нисам. Ни ја ни нико из моје породице. Нисам ја био плаћеник, па да неко сматра да ме је исплатио за "обављени
посао". А и нисам ни јефтин да ми моју крв и месо држава плати некаквим тамо "Потемкиновим селима". Чак нисам ни желио рат. Напротив! У марту 1992., свјестан шта се спрема, напустио сам стан и са трудном женом избјегао из Сарајева у родну ми Рогатицу. Стан је био моје приватно власништво, није ми га дала држава и опремила окачивши ми чак и водокотлић у WЦ-у. Као некима што јесте. Зато су их и продавали у бесцјење. Не, мени су стан купили моји родитељи поштено зарађеним новцем; продали земљу и мени купили стан, скућили ме. Поштено платили и стан и све у стану. А ја све своје, дакле, оставио у Сарајеву, а нисам имао мало. Био сам син-јединац из домаћинске куће, финансијски збринут. Уосталом, као и моје све три сестре. Ја студент-апсолвент на Политичким наукама, Одсјек ОНО и ДСЗ, супруга на економији. Све смо то, дакле, напустили у марту 1992. године и вратили се у Рогатицу. Прије тога одслушао сам четврту годину, положио предвиђене испите, одстажирао и имао чин резервног потпоручника. Свјеж "стажо" објашњавао сам усијаним главама у Рогатици како они не знају шта је рат, како је само стајати у Пазарићу на минус 15 и слушати предавање огроман напор, како је боље сто година преговарати него дан ратовати али. нису ме слушали. Говорили су да је моја школа – комунистичка. Тапшали су пушке и говорили: "Овим ћемо ми са њима преговарати, је*аћемо им матер"! Кад је запуцало ти што су овако говорили ухватили су се бензинских пумпи, постали су повјереници предузећа, чланови кризних штабова. А ја, куд ћу-шта ћу, мушко сам, школовани официр, ухватио сам за пушку. То ми је била обавеза.
Отаџбина и оно што ми је природа дала у међуножју захтијевали су од мене овакав став. А и осјећао сам да је срамотно другачије чинити. Имао сам то негдје у генетском коду. Човјек то или има или нема; или јесте или није патриота. Нема ту ништа између. Између је међа. Међа врло слична оној из романа "Нож" Вука Драшковића. Моји су ме одговарали, нудили паре, слали у стране земље; јединац сам, на мени је славска свијећа, лоза би се угасила са мном јер сам једини мушки потомак цијелог огранка породичног стабла. Тццц, нисам хтио ни да чујем разлоге. Деда по оцу био ми је инвалид, без ноге, и није мога учествовати у Другом свјетском рату. Ђеда по мајци,
шверцера дуваном, рат је затекао у затвору; Нијемци преузели затвор и он, грешком, са политичким затвореницима остао у "бајбоку" све до 1944. године. До почетка деведесетих година сви су се хвалисали како су им ђедови били партизани; онда су почели да причају како су им ђедови били четници. Ја сам увијек сагињао главу и прећуткивао тему рата, јер моји преци нису били ратници. Ријешио сам да то исправим и да моја дјеца и унуци (ако стигнем да их имам) не сагињу главу кад се о рату буде причало. Да покушам скратити исповијест. У најкраћем, мушки сам ратова. Увијек ми је, за вратима у кући, био спреман ранац и пушка. Често су ме дизали у три-четири сата ујутро: пукла линија на Нишићима, треба стабилизовати пољуљане положаје на Горажду, неопходна испомоћ на Сарајеву, примијећени покрети непријатељских снага у Жепи, пада Трново. Једини сам у јединици, од нас седамдесетак, имао чин резервног официра. Поред начелника станице једини сам био факултетски образован. За инспекторе, у "недостатку кадра", именовани су металостругари, за командире полицајци-курсаџије, за помоћнике командира шумари. А ја, гдје су се год губиле главе био сам – први. Свима је одговарало да загинем, јер
сам потенцијално угрожавао њихова "тешком муком" стечена радна мјеста. И тако три пуне године. Чак сам перманентно вођен у статусу резервног полицајца, јер су се бојали ако будем примљен у стални радни однос да ћу, једног дана, лупити шаком од сто и тражити третман адекватан моме звању и образовању. И тако све до 1995. године. Након што сам, неколико пута, једва извукао живу главу у борби, постало ми је јасно да сам "персона нон грата" јер нисам члан СДС-а. Куд ћу, шта ћу, не може Господ Бог ни мене пазити нон-стоп, има и других у опасности!?
Једном на ТВ-у прочитах телоп (оглас) да се траже новинари са факултетом друштвеног смјера на СРТ-у. Једва ми у станици дадоше слободан дан да одем да се пријавим на конкурс. Кад тамо, ја једини пријављени кандидат.
Немадоше куд, примише ме на пробни рад на мјесец дана. Радио сам временску прогнозу. Допало им се како радим. Мислили су да ће бити проблем да из јединице добијем отпуст за радну обавезу. Хее, хееее, у станици једва дочекаше да ме се ријеше. Многи од њих су рекли како су тек тада "продисали". И тако. деси се куриозитет можда и незапамћен у историји ратовања: у рат сам ушао са чином резервног официра, поштено и мушки ратовао, без деградирања, а из ратне јединице отишао са "чином" резервног полицајца! И само још ово о рату: и сва три ми зета учесници су рата. Најстарији је погинуо у борбама око Рогатице, а син му је данас хероински зависник. Друга двојица су у Америци. Један је легално иселио (за сва времена – наравно) скупа са сестром и моја два сестрића, два бића која сам, послије своје дјеце, највише волио на цијелом свијету. И други је зет, такође демобилисани борац, у Америци. Илегално тамо борави, зарађује кору мхљеба да би могао да школује изузетно надарену дјецу. Све речено је жива истина, жива к’о жива рана. Тако ми Бог помогао! А вјерујући сам човјек.
Елем, обрех се ја на СРТ-у, студио Пале. Покојни Илија Гузина, директор, отворено је протежирао Херцеговце. Такви су они, Херцеговци: добри Срби, добри људи, а помажу један другом чак и кад не говоре. А ја? Ја опет ни ког’ с лијева ни ког’ с десна. Ипак за три године сам од новинара-сарадника ИИ (најниже звање у новинарству) напредовао до самосталног уредника (једино више звање је – коментатор). У новинарству се звања добијају слично као чинови у војсци: добијате их редовним или ванредним унапређењима. Била су то бурна времена и јасно је да су се звања стицала много брже него у мирним временима. Новинарски сам пратио догађаје од највећег ентитетског значаја, сједнице Владе РС и засједања НСРС. Водио сам и уређивао информативно-политичку емисију "Српска данас" и "Хроника Српског Сарајева" те, без икакве штеле, везе, и корупције, захваљујући искључиво личним квалитетима, био планиран за уредника "Трећег дневника".
Тада Биљана Плавшић и Милорад Додик преузимају власт од Радована Караџића. Мени се нуди да идем у Бањалуку да уређујем "Бањалучку хронику". Одатле ми "стижу гласи" да ме сматрају "Радовановим пискаралом" и да тамо нећу бити добро дошао! Чуј ја Радованов новинар а никад нисам био ни члан СДС-а!? Чак сам прогоњен од СДС-ове политичке олигархије!
Већ годинама сам био одвојен од породице. Дјеца, жена и родитељи у Рогатици ја на Палама. Отац већ озбиљно болестан. У то вријеме добих понуду од "Радио Рогатице" за радно мјесто главног и одговорног уредника. Што би рекао Ђоле Балашевић: "замислих се над животом, рекох себи: Кући стари мој." И погријеших! Грдно погријеших! Грдно да грдније не може бити!
"Радио Рогатица" у процесу регистрације свих електронских медија у БиХ није добио дозволу за емитовање од РАК-а. За регистрацију је било потребно 24 бода. Оцјењивана су три основа. Програм, за који је била одговорна моја маленкост, добио је 12 бодова. Финансије и техника добили су 0 (нула) бодова. А за регистрацију је, понављам, било неопходно добити 24 бода. О свему овоме и РАК и ја имамо документацију. Тада су на власти у локалној заједници били СДС и радикали. Ја сам (будала) и даље мислио да је новинарство неспојиво са чланством у политичкој партији. Нико ме у Рогатици није хтио јер нисам био ничији (члан). Био сам сам свој. За мене пуне четири године није било посла. Покушавао сам нешто радити приватно. Хм, гдје ће новинар бити трговац. Пропао сам у предузетништву. Једина неславна епизода у мојој професионалној биографији.
У међувремену сам подвио реп, отишао у Сарајево, на матични факултет, и уз доста увреда и непријатности које сам доживио од својих професора – дипломирао сам. Неколико година радио сам као "фрееланцер", писао за новине и магазине, агенције, Wеб-портале. Све хонорарно, без уплаћеног радног стажа, тако да ми је радна књижица пуна рупа као швајцарски сир.
Када је приватни Радио "303", станица која је регистрована на штету општинског радија а са намјером да протежира политичке циљеве СНСД-а финансијски дебело "заглавио" и власник се обратио општини за помоћ сјетилису се – мене. Прихваћен је мој приједлог за превазилажење постојећег стања. Понудили су ми мјесто директора, а ја сам пристао под условом да не морам бити члан ниједне партије. За пар година вратио сам све дугове, добио дугорочну дозволу за емитовање на десет година (радио је раније илегално емитовао) исплаћивао по 12 бруто-плата годишње. С обзиром да су приходи радија били скромни себи сам исплаћивао плату од 400 КМ. Иако са скромним примањим коначно сам почео да водим нормалан професионални живот достојан човјека.
Као успјешном руководиоцу из области медија понудили су ми да водим новоосновани Центар за културу Рогатица. Било је то крајем 2007. године. Пред начелником и предсједником општине дао сам изјаву да нисам члан ниједне партије, да немам удио у власништву Радија "303" и да нисам у сукобу интереса. Оснивач је од мене захтијевао да особље Центра сачињавају запослени у Народној библиотеци Рогатица на пословима културе. Да покушам да не дуљим више него што је неопходно: започео сам посао у Центру. За годину дана организовао сам више од 30 догађаја из области културе укључујући два велика поклон-концерта омладини Рогатице. За Васкрс: Маја Николић, "Ин виво", "Вуду Попај", за Преображење "Ин виво", Слађана Делибашић са плесном групом и Јеллена. Организовао сам догађај од републичког значаја, Фестивал гуслара РС, и за успјешну организацију добио захвалницу од Савеза. Ни пуну годину дана нисам радио овај посао а дошло је, у јесен 2008. до промјене општинске власти; СНСД је добио изборе. И ту поново почиње моја голгота.
Центру за културу за рад су одобрена прелиминарна средства од 60.000 КМ. У ходу је требало да се сними стање у погледу стварних потреба и ребалансом општинског буџета одреде реална средства, јер је ово била прва година постојања и рада. Средства која су ми у старту одобрена требало је да послуже само за плате запосленим, а "ад хок" средства дозначавана су ми за појединачне програмске садржаје. Међутим, трудио сам се да што мање новца потрошим за плате а што више на програмске активности. Примјера ради моја плата, која је била највећа, никад није изашла на 800 КМ. Центар за културу почео је са радом 01.01.2008. године. СНСД-ов начелник Радомир Јовичић позвао ме је, у десетом мјесецу 2008. године. Сабрао је сва средства која су ми дозначена, и за плате и за пројекте. Рекао ми да сам потрошио све одобрене паре на годишњем нивоу, да сам лоше руководио установом и да ми не да више ни једне КМ. Тако је и било: нису ми дозначена средства за плате радницима за октобар новембар и децембар 2008. године. Тек ми је прва транша од нове власти пребачена у јануару. У недостатку средстава донио сам одлуку да сви примамо минималац од 300 КМ. Како радница на одржавању хигијене са НК тако и ја као магистарски кандидат. Свима једнако. А онда су ме, у априлу 2009. смијенили зато што сам "лоше пословао" и имао вишка радника у Центру.
Нити једне-једине одборничке дискусије нити коментара о мом негативном раду није било; страначка машинерија само је подигла руке и смијенила ме, јер је тако договорено на међустраначким усаглашавањима. Опет сам био жртва политике.
То што сам смијењен, није то никакав проблем. Чак је дегутантно кад се смијењени директор буни против своје смијене. И мени је то увијек било гадно слушати. Некако – љигаво звучи. Али овдје се ради о томе да је нестраначки експерт, који је посао радио добро, мислећи својом главом – смијењен, а на његово мјесто постављен/а партијски послушник који до подне главу држи нагнуту на десну страну и пребаци је на лијеву тек кад му то телефоном јаве из општине; који три пута дневно иде у општину да би добио властито мишљење! Ради се о појави а не о персонама. Због тога сам "ушао у клинч" и са овим властима. И немам намјеру устукнути. Као што нисам устукнуо ни 1992. године нећу устукнути ни сада. Па све кад бих знао да се цијена плаћала на исти начин као и тих година.
На конкурс за избор новог директора Центра за културу сам се, наравно, свјетла образа – пријавио. Комисија за избор и именовања, састављена од истакнутих чланова СНСД-а и коалиционих партнера није била уопште компетентна да разговара са мном о области културе. Тврдим то свјестан сваког написаног слова. Нису знали да БиХ и РС немају Закон о култури, нису знали да је донесена само Стратегија за културу, нису знали ко је њен аутор, а човјек је (бивши) Рогатичанин!!! Мој разговор са њима трајао је више од 30 минута. Знам то поуздано јер је тонски сниман, а касета окретана у току разговора. Данас ми тај снимак неће да доставе. Наиме, био сам једини кандидат који је задовољавао све услове конкурса. Поништили су конкурс, промијенили статут Центра на начин да су избрисали ставку о томе да кандидат мора имати искуство у култури (!?) и на поновљеном конкурсу примили за директора члана СНСД-а коме је најјача професионална референца рад у приватној пилани. А статут су мијењали усред конкурсне процедуре, што је флагрантно кршење закона.
Од тада траје моја борба са њима, борба Давида са Голијатом. Два судска поступка сам покренуо али. то је толико килаво и јадно да немам ријечи којима бих изразио судску неефикасност. Моја законска и људска права крше се сваког дана на најбезобзирнији и најбезобразнији могући начин:
Општинске службе одбијају да ми доставе документе које тражим, игноришу се моји дописи, радницима Административне службе забрањују се сваки контакти са мојом маленкошћу, министарства ми одговарају да нису надлежна да оцијене документе у којима ми је општина навела министарство као правни лијек.. У најкраћем, жртва сам прогона и страшне политичке дискриминације каква није провођена ни у вријеме најригидинијег Брозовог "комунизма". О томе имам десетине страница и могу Вам их, ако желите доставити, као доказ о истинитости овог о чему причам.
У међувремену не могу да приведем крају постдипломске студије из области односа са јавношћу у безбједности (просјечна оцјена – 9,0)јер немам новца за школарину и путовања за Бањалуку; одслушао сам сва четири семестра, положио све испите, стекао предуслове за магистарског кандидата, али.не могу, дакле, студије да завршим јер ме уништавају и финансијски и психички. Јер ево шта ми раде на послу!? Присиљен (да, буквално присиљен пријетњом да ако одбијем могу да узмем радну књижицу) сам да потпишем уговор о раду на 4 сата. Сви ми радимо по 4 сата, као да смо труднице, само директорица – осам. Нама по пола плате, њој цијела. Немамо топлог оброка, регреса, зимнице, ништа. Моја плата износи 380 КМ и иде ми пола радног стажа. Петнаестак година радим, што "на црно" што "на бијело" у новинарству а једва да сам скупио осам година радног стажа!? Пошто ми и сада иде само пола радног стажа потребно ми је, овим темпом, још "само" педесет година рада па да изађем у пензију. А имам четрдесет четири године старости. Као да сам гавран или корњача, па ћу живјети 100 година, а у 101 ићи у пензију. За сво то вријеме, кунем се у хљеб и со, никад нисам примио 1.000 КМ плате. Никад за никад. А магистарски сам кандидат! Па шта сам ја то овдје, у Републици Српској: црнац, јуда, талибан, терориста, тринаесто прасе, ку*вино копиле???? Шта сам и ко сам ја и чиме сам све ово заслужио!? Тиме што мислим својом главом и слободно изражавам властито мишљење? Па зар то нису начела ЕУ у коју се кунемо мноооого чешће неко у крсну нам славу!
Радно мјесто на које сам тренутно распоређен је – организатор културних манифестација. Међутим, с обзиром да је то прилика за експонирање и прикупљање политичких бодова, мој посао раде партијски пулени владајуће странке. Чак крију од мене оно што ми је у опису радног мјеста. Не знам ни кад је шта планирано ни кад се шта одржава, недоступни су ми планови и програми рада Центра. У међувремену мени импутирају да не радим свој посао, те ми дају да радим послове који ме понижавају до граница неподношљивости. Наиме, радим тешке, мануелне и понижавајуће послове попут монтаже бина, расвјете, послове обезбјеђења концерата, монтирање "фосни" на бину, наплате улазница за дјечје представе, преношења столица (ја, који никад нисам био члан нити једне политичке партије) за страначке скупове, лијепим плакате по граду. Прије неки дан директорица (члан СНСД-а и њиховог актива жена) ми је саопштила да треба да радим као расвјетљивач и тонски реализатор у кино-сали!? Зато што је колега који је то радио потписао приступницу СНСД-у па су му обезбиједили још 4 сата радног ангажмана у спортској дворани. Ја да радим ове послове, ја који сам прије петнаест година био уредник на државној телевизији и шеф тима гдје су тон и расвјета били само два од десетак сегмената производње програма.
Посљедња кап у чаши политичке дискриминације моје маленкости је то да се, по питању финансија, догодила идентична ситуација као 2008. када сам смијењен. Наиме и у октобру 2010. је потрошен годишњи грант. Хоће ли сада смијенити директорицу? Ма какви, њој ће одобрити средства из буџетске резерве са којима може дијелити плате радницима до нове године. А и већ су јој дали и позајмицу од 12 хиљада КМ. Има ли ријечи за овакав безобразлук?
Да покушам приводити крају: у држави (ентитету) за чије стварање сам дао своју крв и месо константо сам политички прогоњен и дискриминисан. Прогоне ме политика и политичари зато што одбијам да прихватим чланство у било којој партији. Прогони ме СНСД-ов начелник општине Рогатица Радомир Јовичић који је, док сам ја примао у главу душманске метке, био руководни радник у сарајевском "Спринду". Шеснаест (првих, најкрвавијих) мјесеци рата пекао је хљеб непријатељској војсци и зато добио захвалницу за допринос "борби А БиХ против агресора". Прогони ме Милан Марковић, вјечити неуспјешни директор свега и свачега, предсједник комисије за избор и именовања који не зна шта је "цуррицулум витае", ратни забушант и лиферант. Прогони ме Радован Росић,
начелник Одјељења за привреду, који је читавог рата уништавао чувени ТПР и кад га је уништио добио да води цијелу рогатичку привреду. Која је сада, наравно, комплетна у стечају. Чувени економиста Росић (да не улазим у експликацију његових политичких ангажмана почевши од ОК СКЈ, преко Социјалистичке партије, до хитног, у току ноћи, пријема у СНСД и достављања му чланске књижице) који је руководилац цијелог живота. Никад ништа није створио својом памећу ни рукама, никад себи није купио најобичнији аутомобил, макар "фићу", "стојадина"; направио кућу, викендицу, ћенифу или кућицу за пса, кућицу за птице, макар.огревна дрва кад сложи у пласт редовно му се оборе. Толико је способан. Да му није држава дала стан и данас би био подстанар. И такав човјек води цијелу рогатичку привреди плус друштвене дјелатности!? И још Мене прогони! Прогоне ме, и он и њему слични, зато што сам ја њихова савјест. Прогоне ме јер јавно говорим, у медијима, о томе како примају енормно високе плате а свој посао раде изузетно лоше. Прогоне ме зато што јесам све оно што они никад нису били: часни учесник отаџбинског рата, успјешан човјек од каријере у свему чега се прихватим!
Моја мајка, моја супруга (дипломирани економиста), моја маленкост (професор одбране и сигурности, дугогодишњи новинар, магистарски кандидат) мјесечно не примимо ни 1.000 КМ док начелник општине прими 5.100 КМ. Ја се са тиме никад помирити нећу. Пазите – НИКАД.
Ако све напријед наведено није разлог за Вашу реакцију и одговор, ово што ћу вам сада рећи засигурно – ЈЕСТЕ. Спада у Ваш дјелокруг послова.
Прије пар дана звао ме је из (цензурисао аутор), власник фирме (цензурисао аутор), која је регионални привредни лидер овог дијела Федерације.
Референце фирме можете видјети на порталу (цензурисао аутор) Број његовог мобилног телефона је (цензурисао аутор), тако да можете провјерити моје наводе. Наиме човјек је видио моје муке са властима на ТВ-у и неправду која ми се чини и предложио ми сљедеће: ДА ДОЂЕМ СА ПОРОДИЦОМ ДА ЖИВИМ У
(цензурисао аутор): МОЈОЈ СУПРУЗИ СТАРТНА ПЛАТА ОД 1.500 КМ, А МЕНИ, МАЛТЕНЕ, КОЛИКО ЈА КАЖЕМ. ДА РАДИМ МАРКЕРИНГ И ОДНОСЕ СА ЈАВНОШЋУ. СВОЈ ПОСАО!!!
Шта ми је чинити, питам ја Вас? Ако у својој родној Рогатици, У СВОЈО Републици Српској не могу да опстанем јер се крше моја најосновнија људска и законска права, ако сам понижаван и потцјењиван, девалвиран, деградиран. при томе једва економски преживљавам, иако сам домаћинско дијете, кољеновић жуљевитих руку од рада на породичном имању и жуљевите стражњице од учења и бављења научним радом. Од рата наовамо свако вече, ама баш – свако, пијем шаку таблета против болова јер ме "убија" страховита костобоља. У посљедње вријеме страхујем и за безбједност породице јер су латентне пријетње већ ту. Пијем и шаку "бенседина" да бих могао заспати.
Прогоне ме дезертери, профитери и ратни забушанти, неспособњаковићи свих боја и опредјељења, конвертити који у џеповима имају чак и по пет партијских књижица различитих странака. Јер сви људи на руководним мјестима у Рогатици су управо такви. Апсолутно сви. Па чак ни то није све: полиција ме прати, прислушкују ми телефоне и прегледа папир по папир у свакој фирми у којој сам икад у животу радио. Они то неће признати, неће јер то раде противзаконито, али, новинар сам, имам и ја своје изворе. Већ два пута покушали су ми монтирати кривичне пријаве. Није ли то врхунац сваког прогона. Изјаве ми узима Миле Гладанац, шеф крим-службе у Рогатици, дезертер за којим смо цијелог рата имали расписану потјерницу због дезертерства. Мени, који сам два пута рањен у плаво-маскирној униформи, који имам у себи више поштења него сви тренутни руководиоци у општини Рогатица!? Заједно, наравно! Тужно – претужно!!! Шта је рјешење, гдје је излаз?
Да ли ми је излаз да одем у Федерацију гдје ћу бити економски збринут, цијењен, и гдје нећу бити прогоњен??
Чекаћу десет дана Ваш одговор. Довољно је, више него довољно. По први пут у животу тражим нешто од БОРС-а. Не молим него – тражим. Ја никад и никог не молим, такав сам. Тражим да ме заштитите од организованог, државног прогона органа власти РС и институција свих нивоа. Ако ми неодговорите или дате незадовољавајући одговор селим се у Федерацију. Јер. сјећате се пошто се је потурчио Марко!? Боље и то него да, умјесто да правим насловне стране најјачих новина у РС, будем предмет писања тих насловница. Ко ми гарантује да данас-сутра, под неиздрживим притиском режима коме сам изложен нећу, не дај Боже, пући к’о фишек!? Висок сам 190 цм и тежак 144 кг; ја ако пукнем биће то пуцањ од којег ће многима попуцати бубне опне. И још понешто.
Озбиљно вам то говорим. НАЈОЗБИЉНИЈЕ
С поштовањем, Зоран Јанковић
necec valjda napustiti bolji dio BiH i prodati se za koju hiljadu maraka. Zorane mnogo si konfuzan. kad se sve sabere trebao si ostati u Sarajevu a ne slusati krajisnika i slicne koji pozivali ljude da nose i saobracajne znakove. Danas bi u Sarajevu bilo bar 50000 Srba da nisu slusali Krajisnika i njemu slicne.
горки плодови наших „демократских промјена“ са тенденцијом на још горе и још лошије, некад су од власти СДС-а вани бјежали они који су имали и мало кликера у глави, данас снсд-е физички тјера такве преостале људе, јер они су дошли са самог моралног дна, иза њих ништа не може остати здраво ни читаво!
п.с. за претходни коментар, ниси пратио „наставу“ у овом тексту се пише да је садашњи начелник Рогатице члан снсд-а био ратни кувар бх-армије, ето њега није позивао Крајишник да изађе из Сарајева па је изашао, а с друге стране Зоран је изашао 1992 и сигурно да га није Крајишник извлачио својим обећањима,а бар Зоран није толико лаковјеран!