Знам ја нас

Драги мој Бранко, Пише: Жарко Саје У беспућима једног новог простора, виртуелног, наиђох данас на текст о теби који је написао један други писац, Јерговић га зову. Читао сам га и сјетио се тебе, сјетио се мене од прије двадесетак година, сјетио се нашег другарства, помало заборављеног. Зато ти и пишем ово писмо, јер знам […]

четвртак, 20 новембра, 2014 / 10:38

Драги мој Бранко,

Пише: Жарко Саје

У беспућима једног новог простора, виртуелног, наиђох данас на текст о теби који је написао један други писац, Јерговић га зову. Читао сам га и сјетио се тебе, сјетио се мене од прије двадесетак година, сјетио се нашег другарства, помало заборављеног. Зато ти и пишем ово писмо, јер знам да се на мене нећеш наљутити, стари смо ми знанци. Пишем ти да ти кажем да те нисам заборавио, али и да те сад мало више разумијем, него тад, кад смо се тек срели.

Ево још мало па ће и вијек од кад си се родио. Старина си од стотину љета, али у мом сјећању још увијек онај мали, повучени Грмечлија. Вјероватно ће те се сјетити идуће године, одржати пар трибина, можда открити и неку бисту са твојим ликом и опет све по старом. Они у своје канцеларије, а ти назад у дјетињства и сјећања.

Мој Бранко, ништа се није промјенило. К’о што су у твоје доба чивије постали они што су петокраку ставили у априлу четреспете, тако су и данас угледни грађани ратни дезертери, профитери и свакаква багра која за тебе и твоју Башту сљезове боје никад чула није. Мом ујаку Драгану, мом Николетини Бурсаћу, првоборцу, неке бирократе одузеше оно мало цркавице од пензије – муку смо мучили док му је не вратисмо.

Мог се тетка Златана сјетише кад се ратовало, гурнуше га на фронт, а кад се рат завршио нико га се не сјети. Умро је, мученик, у немаштини, коме се сад жалити? И сеоске се луде, да је не именујем, сјетише на неким списковима, кад је требало држати Бараковац, а данас га се нико не сјећа, хода напола луд к’о и прије рата, у поцјепаним опанцима, скрханог здравља.

Драги мој Бранкане, зар нас вријеме ништа није научило? Када сам чуо како си одлучио да одеш, нисам те могао схватити. Било ми је нејасно како један човјек, један Грмечлија, првоборац, занесењак, писац твог калибра, може да одлучи тако нешто? Зар се у глави у којој су медвједи и лептирови, мачак Тошо, лукави Лијан и Јованче, може родити једна тако страшна идеја? Као што видиш, сада те схватам и разумијем. И опраштам ти што ниси нашао времена да нама, дјеци, оставиш још неку бајку, још неку књигу, још неки доживљај.

Пишем ти Бранко и да ти се захвалим за све оно што си ми дао. Моје је дјетињство било тешко: рат, глад, намаштина, мјењали нас на размјенама к’о краве и свиње на пијацама, али ме то није уништило. Ја нисам имао ово што се данашњој дјеци мора куповати, ове неке видео игре и штатијазнам, али сам имао тебе, твоје књиге, бајке и пјесме. У том свијету сам се проналазио и играо, правио куће од двије даске на дрвету и замишљао да сам дио храбре дружине из Орлова. Ја нисам имао то што данас дјеца морају имати, али сам имао све друго и био срећан.

Док су над главом грували топови, ја сам завјеренички гледао у мајку и правио се да сам одрастао, као што су одрасла дјеца јунаци твојих књига. Када би неко споменуо Грмеч, ја бих се правио да га знам као свој џеп, иако никад крочио нисам на њега, али сам читао о Прокину Гају и твојим Хашанима, помало жалећи што се тамо не родих. Е мој Бранко, знаш ли на шта сад личе твоји Хашани?

Чак и кад сам порастао и отишао на школе, ја сам се често сјећао тебе. Када сам ушао у студентски дом, видио сам твој конвикт, твоје Магареће године. Не могу да се сјетим да л’ сам некад био заљубљен у неку малу из Босанске Крупе, али знам да сам се, као и ти, борио против куварица које су нас закидале, дизао буне против двије-три Владе да се побољша студентски стандард, писао пјесме и приче, а ево и данас помало пискарам.

Драги мој Бранко, био си и остао херој мог дјетињства. Хвала ти за сваки дјечији смијех који је настао безбројним читањем Пионирске трилогије и Магарећих година. Не знам јесу ли те избацили из читанки и буквара, не би ме изненадило, такви смо ми, али знам да сам срећан што сам те у својим читанкама тамо упознао и заволио. Захваљујући и теби и твојим причама, постао сам човјек какав јесам данас. Хвала ти Бранко. А за остало…знаш већ…знам ја нас, јеб’о ти нас!

Твој друг Жаре



0 КОМЕНТАРА