Живописна субјективност историје Мундијала

Рекао бих да је утакмица Југославија – Аргентина једна од првих које се сјећам у животу.

понедељак, 16 јуна, 2014 / 11:06

Пише Драган Вучић

Није за папир које чланове породице Педра Троља је тада помињао Милан, наш кућни пријатељ, док је овај масакрирао Пиксија при сваком контакту са лоптом.

Ово је, заправо, прва ствар која ми је пала на памет, када сам отворио поглавље о свјетском првенству Италији 1990. године, у књизи "Мундијал кроз историју". Онако кроз маглу, сјетих се и како су људи тада своје дивљење према Матеусу невјешто крили иза презира према њему, јер је Нијемац…

Нескромно признајем да сам прочитао много спортске литературе, нарочито о фудбалу, али ништа од тога ми није тако снажно пробудило сјећања као "Мундијал кроз историју". Не знам шта је разлог, можда то што се добар дио аутора спортске публицистике упеца у замку обиља информација, па се књига сведе на хронолошко набрајање утакмица, резултата и стријелаца, што овдје, срећом, није случај. Сви смо имали прилику да видимо нека врло луксузна и наоко обећавајућа издања, која на крају, послије читања, изгледају бездушније од чланка са Википедије.

Већина ствари, а спорт нарочито, постају прилично досадне ако се посматрају искључиво кроз статистичке податке, стога су ауторови субјективни ставови и запажања обиљежје ове књиге. Има ту много ствари у којима се не слажем са њим, али понављам, живописна субјективност и нарација Бориса Латиновића су највећи квалитети ове књиге. Лијепо је, рецимо, оживити слике са утакмице Аргентина – Грчка, са мундијала у Сједињеним Државама – горопадног и незаустављивог Батистуте, који у очај баца грчку одбрану, и врло вјероватно дрогираног Марадоне, који урла у камеру након постигнутог гола. Старијим читаоцима ова књига је вјероватно још занимљивија, јер гледати уживо мундијале у Енглеској и у Виделиној Аргентини, Холандију са Кројфом, Ренсенбринком и Ханом, било је нешто заиста посебно.

Све велике цивилизацијске тековине, а фудбал то, сада је већ јасно, јесте, имају снагу да праве тектонске промјене у друштву, а мундијал, као свјетска фудбалска смотра је највећи, не само спортски, већ свјетски догађај. Олимпијада то није, будимо објективни, сви спортски догађаји на олимпијади не могу да изазову еуфорију као једна завршница Лиге шампиона, а о свјетском првенству да не причамо. Сходно томе, фудбал је снажан инструмент за остваривање политичких и економских циљева. Не знам да ли је то била намјера аутора, али у Латиновићевој књизи се да лијепо пратити још једна занимљива ствар – како је фудбал служио као инструмент моћника и мијењао свијет. Ауторова темељност у хронолошком слагању догађаја даје нам јасан пресјек утицаја феномена фудбала, у овом случају мундијала, на догађаје у свијету. Тако видимо како је Мусолини, у праскозорје другог свјетског рата, једва дочекао мундијал у фашистичкој Италији да помпезно најави "Mare Nostrum", како је Бразил обликовао свој национални идентитет кроз фудбал, како је Марио Кемпес поклонио још пар година власти Хорхеу Рафаелу Видели итд.

Потом се политички подијељени свијет, који је познавала генерација наших родитеља, руши 9. новембра 1989. године и политика уступа мјесто економији. Фудбал се прилагођава и томе, па тако Сједињене Државе, у којима тада још увијек не постоји професионална "сокер" лига, добијају мундијал 1994. године. Разлог је био јасан, улазак професионалног фудбала, а са њим и новца, на једно велико и нетакнуто тржиште. Многи су били скептични, али то је, на концу, био један од најбољих мундијала и донио нам је многе антологијске утакмице. Пошто је фудбал израстао из најважније споредне ствари на свијету у једну од најважнијих ствари на свијету, јасно је да ће се овакве ствари и даље преплитати са њим. Мундијал у Америци нам је показао да једна искључиво економска намјера не мора у правилу да испадне лоше.

Ипак, ова књига првенствено говори о оним лијепим, необичним и духовитим стварима који прате свјетску смотру фудбала. Читајући је, сјетићете се неких антологијских голова, прослава истих, фудбалских чаробњака, чија сте имена исписивали маркером на мајицама са пијаце, и њихових потеза, које сте трапаво покушавали да опонашате. Сјетићете се и неких тренутака из ваше куће, комшилука, који су се дешавали тада.

Ево, сјећам се комшинице која је гледала Бугарску, иако није имала појма о фудбалу, јер је била заљубљена у косматог Борислава Михајлова. Сјећам се, такође, и напијања у директоровој канцеларији, током утакмице са Швабама у Порт Елизабету (тамо је био ТВ, а директор је био на службеном путу), као и братових суза, када је Мијатовићева пречка одјекнула Тулузом.

Лично, књига ми је била одличан увод у свјетско првенство у Бразилу. Свјетско првенство које ћемо, усудио бих се рећи, памтити као најбоље до сада. Дербији између Холандије и Шпаније и Италије и Енглеске премашили су сва моја очекивања, не само по квалитету фудбала, већ по незаборавном амбијенту на трибинама.

Додуше, мало сам се разочарао када сам видио да на утакмици Енглеске и Италије, одиграној у Манаусу, није било транспарента са ликом Мистер Ноа.