Живи и мртви (Živi i mrtvi)

Значајан филм. Дешава се у ратом захваћеној Босни, а нема Срба нигдје. Зашто их нема? Ко убија, онда? Коље? Силује?

субота, 31 марта, 2012 / 09:46

Пише Драган Вучић

Ради се о једном готово маргинализованом поглављу грађанског рата у БиХ. Можда о његовом најкрвавијем поглављу. Сукобу муслимана и Хрвата у средњој Босни. Сукоб је трајао готово цијели рат, упркос крхком савезништву на почетку. Нажалост, једнако дебео крај извукли су и једни и други, а цивили су, по обичају, највише испаштали.

О овом се дуго ћутало. У медијима се причало онолико колико мора, тек у контексту хашких процеса, а филм о томе се појавио тек 15-так година послије рата. Разлог томе је вишеструко награђивана истоимена књига аутора Јосипа Млакића, човјека из Горњег Вакуфа, који је, вјероватно из прве руке, имао прилику да проучи сложеност љубави АБиХ и ХВО-а.

Да би се повукла паралела са овим сукобом, господин Млакић (иначе и сценариста) се чежњиво сјетио вакта када су, руку под руку, марширали Хрвати и хрватско цвијеће, педесетак година прије.

Филм прати вод ХВО-а, који, након издаје и изненадног напада АБиХ и пада ”града”, одлази у шуму са прилично нејасним задатком. Град је, по свој прилици, Травник, Бугојно или Горњи Вакуф, на што нас наводе честа помињања мјеста и планина око ова два града, као и говор хрватских војника.

Вод је састављен углавном од локалних момака који се понашају крајње раскалашено. Пошто је аутор књиге и сценарија несумњиво добар познавалац тамошњих ратних прилика, вјероватно је био и упознат са дјеловањем злогласне, полупаравојне хрватске јединице ”Јокери”, која је ординирала тим подручјем и нерјетко посјећивала незаштићена муслиманска села. Можда је вод из филма нека алузија на њих.

Углавном, сазнајемо да су млађи чланови вода склони пороцима и инхалирању прије кретања у борбена дејства. Има ту и искуснијих бораца којима они иду на живце, па тензије расту. Паралелно са овом радњом тече радња из 1943. године, чији су актери њихови преци, тада уједињени у истој идеји. И ту се јавља јак моменат нетрпељивости. Муслиман, мобилисан у домобране, хоће да дезертира и бјежи у шуму.

По други пут у филму се појављује мотив муслиманске издаје. У бијегу му партизански метак црвен фесић скиде, тако да строги али правични усташки сатник не стигне извршити своју намјеру о кажњавању бјегунца. Усташе бјеже од партизана и упадају у њихову засједу на злогласном Гробном пољу. Гробно поље је, по предању, мјесто гдје многи кости оставише, а управо ка том пољу иде и наш вод из првог дијела приче, кољући муслиманске страже уз пут.

Све је јако занимљиво, док се не дође до фамозног Гробног поља и мистериозних догађаја на њему. Ту се као приказују неке авети и духови прошлости и то је од једне врло добре идеје направило просјечно остварење. Ипак мислим да је ово требао бити искључиво ратни филм. Тема о којој говори је врло опширна и слојевита, да би се тако површно и бесмислено закључила. Зашто су били савезници у једном рату, а у другом се гледали преко нишана? И да ли су икада и били савезници?

За крај, на могу да не поменем. Читајући нешто о овом налетио сам на један врло урбани и читани београдски сајт са рецензијама свега живог на овом свијету, па и овог филма, између осталог. Количина глупости које је извјесни господин написао за овај филм је несносна до те мјере да сам морао да га поменем. Са гардом свезналице из енте београдске гимназије, он закључује да се филм дешава на подручју Цазинске крајине!?

Наравно, при том се прописно попишао по филму и нашао низ сличних примјера свјетске кинематографије, повукао паралеле, дао чврсте доказе и тако разоткрио редитеља и још један безуспјешан покушај да се екранизује неки догађај о коме он нема благе. Чињеница је, заправо, да је први хрватски бојовник крочио на тло Цазинске крајине када је, послије рата, стао да наточи гориво при повратку с мора кући, у Вараждин.

Чињеница је и да филм није толико лош.



0 КОМЕНТАРА

  1. Nisam imao priliku da gledam ovaj film,ali o sukobima hrvata i muslimana u srednjoj Bosni znam poprilično.Imao sam priliku da vidim pravi egzodus hrvata iz Travnika negde pred kraj ovog nesretnog rata.Oko deset hiljada hrvata bježalo je od muslimanskih vojnika prema našim položajima.Među njima je bilo oko hiljadu hrvatskih bojovnika sa oružjem.Srbi su ih primili na Vlašiću i nikome ni dlaka sa glave nije falila.O tome se ne piše,jer je to tema koja baca drugačije svjetlo na srpske borce od onoga što je projektovano u belosvjetskim informativnim kuhinjama.Zato bih bilo dobro snimiti jedan film na ovu temu u kojem se oslikavaju stvarni događaji,a ne naručeni što se sada radi.